Važno je što glumim Albanca

DANI: Upravo se nalazite u Zagrebu na snimanju filma Neka ostane među nama. O kakvom filmu se radi i kako ide snimanje?

MANOJLOVIĆ: Scenarij su napisali Rajko Grlić i Ante Tomić, režiser je Rajko Grlić i to je savremeni film koji se događa ovog trenutka. To je veselo-mračna priča o dvojici braće, sinovima jednog slikara, i u trenutku kada taj slikar umre, mi gledamo njihov isprepleteni, trostruki život s tri žene u isto vreme. Film je mračan zato što se radi o ozbiljnim, ponekad bolnim odnosima, u tim više puta ukrštenim vezama. Scenarij je neobičan i privlačan, u ekipi vlada dobra, nepatvorena atmosfera, sve ide prirodnim tokom. Bez umetničkih i ljudskih sličnosti i simpatija u ekipi, teško je napraviti dobar film.

DANI: Na koji način ovaj film "miriše" na život?

MANOJLOVIĆ: Reklo bi se da je ovo zagrebačka priča, ali nije samo zagrebačka, već je to priča o ljudima koji su u svom životu - ulazeći u neke odnose i stvarajući porodicu - napravili puno grešaka. U potrazi za smislom napisana je velika literatura i u toj potrazi čovek tapka ne zna se već koliko dugo, valjda od kada postoji, i ta životna neizdržljivost i trpljenje određuju njegov put. Ono što je važno jest da se u tom posrtanju rađaju deca i to je gorko u ovom filmu. Priča se temelji na nekim autentičnim pričama koje su se zaista dogodile u životu: to da su ti ljudi živeli paralelne živote, saznaje se tek na njihovom sprovodu.

DANI: U filmu Srđana Karanovića Besa, koji ste završili ove jeseni, igrate Albanca Azema, koji je dao zakletvu, besu, da će sačuvati čast jedne slovenske učiteljice na Kosovu, supruge srpskog oficira koji odlazi u Prvi svjetski rat. Postoji li veza između ovih dvaju filmova?

MANOJLOVIĆ: Direktne veze između ovih dvaju filmova nema; u prvom filmu se laže neprestano i s punom svešću, a u filmu Besa zadana reč se unapred podrazumeva.

Teško je danas gledati na tu ljudsku čvrstinu kada mi s našim ispreturanim iskustvima živimo u ovakvo vreme, dolazimo iz gradova koji su se u nekom etičkom smislu iskvarili i u kojima se ljudi neprestano snalaze. Danas je teško dati reč jer su mnogi vidovi savremene komunikacije krajnje klimavi. Kada potpisujete bračni ugovor, dajete neku reč, ali u praksi se vidi da takva reč ne znači mnogo. Besa je zaista specifičan film i govori o situaciji u kojoj su muškarac i žena zatvoreni dugo vremena zajedno i među njima se dogodi sve, samo se ne dogodi fizički ljubavni kontakt - kraće rečeno: seks. Da li je Azem na taj način održao reč, da li je seksualni odnos pad u odnosu na moral ili je seksualna veza jedino prirodno stanje između dvoje ljudi - ja to ne znam.

DANI: Kako Vi branite lik Azema?

MANOJLOVIĆ: Reditelj Srđan Điđa Karanović kaže da je najveći luksuz u životu "moći sve, a ne hteti". Braniti nekoga ko obeća da će sačuvati ženu i zaista je sačuva od penetracije samoga sebe, meni je glumački lako, ali to nije bazirano na Điđinoj luksuznoj formuli, nego na nečemu što mogu da prepoznam u sebi. Glumački sam ponosan što sam negde u sebi uspeo da pronađem taj bazični, čvrsti, ruralni element da bih odigrao Azema. Taj element ide od porodice moje majke, koja je odrasla u krševitoj Crnoj Gori, i on je vrlo sličan kod Crnogoraca i Albanaca. Van ovog filma, ja u životu održavam svoja obećanja, možda moj izgled vara (smijeh), ali ja u sebi posedujem disciplinu izvršavanja preuzetih obaveza. Ono što je bitno u filmu Besa, u kom je dvoje ljudi zatvoreno dugo vremena u istom prostoru, jest zapravo prepoznavanje dvaju svetova. Azem, koji je nepismeni Albanac s Kosova, odrastao je u planini i na kozijem siru, nasuprot svetu jedne žene koja je odrasla i pohađala dobre škole u Ljubljani, kojoj je nemački skoro maternji jezik i koja sluša Schuberta po ceo dan. Film ima taj stisnuti pogled iz jedne sobe, ali u svakom slučaju on govori o jednoj životnoj drami u koju su uključeni mnogi odnosi, a ne samo seksualni.

DANI: Kako će Besa proći kod publike?

MANOJLOVIĆ: Na to je pitanje teško odgovoriti jer danas više ne postoji bioskopska publika kao, na primer, u osamdesetima. Bioskopske dvorane se gase, film se više ne gleda na velikom platnu jer danas svako može da mazne kopiju i preseli je na internet. U toj tehnološkoj buri ja zaista ne znam na kojim mestima će se taj film prikazivati, u Beogradu, Albaniji ili na Kosovu. Ono što je sigurno dobro za odnose između dvaju naroda - to govorim s punom svešću i mirnoćom - jest da Albanca igra Miki Manojlović. Možda to zvuči prepotentno s moje strane, ali podsetiću vas da, kada sam, pre tri godine, bio u žiriju na Sarajevskom filmskom festivalu, u Beogradu su izlazili tekstovi s naslovima tipa: Manojlović dao nagradu Šiptaru. Eto, zato su mogući krajnje različiti komentari kada ovaj film izađe.

DANI: Kakvo je bilo vaše iskustvo predsjednika žirija na SFF-u?

MANOJLOVIĆ: Kad sam bio u žiriju, u Sarajevu su me lepo primili, a posle sam dolazio još dva puta. Za mene je to bio grad novih krovova i posečenih stabala, a kada sam video one grobove na stadionu Koševo, zaista sam se gadno osećao. Naravno da je strašno to što se s tim gradom dogodilo, ali kad pokušavam da rekonstruišem ratnu situaciju, iako je i to grozno, nije mi jasno koji je bio vojni razlog da se taj grad toliko granatira. Kakav je bio cilj jednog srpskog nacionalističkog pokreta da granatira grad kada su od tih granata ginuli i Srbi u Sarajevu?! U takvoj iracionalnosti posebna priča su snajperisti koji čekaju satima da bi ubili civila. Ti snajperisti sada hodaju ulicama svih tih gradova na koje su pucali, gledaju ih ljudi na koje su oni nišanili, a ja se pitam kada će ih ugledati pravda, jebote! To su nemerljivi zločini koje su oni napravili protiv civila i ja to nazivam izopačenošću ljudskog uma koja je gora čak i od Jasenovca. Dodatni element nepodnošljivosti je sav taj inostrani svet koji pere savest preko Sarajeva, koji je taj grad gledao iz aviona, svi oni koji su se "ogrebali" o to Sarajevo, koji su jednom u njega ušli da bi ga "overili", da bi se reklo da su bili tamo - to je takođe za gađenje.

DANI: Često govorite o površnosti kada se radi o stanju duha u Evropi...

MANOJLOVIĆ: Evo primera. Jednom me je pariški filmski časopis Premiere zamolio da im pošaljem tekst, fotografiju, filmsku scenu ili bilo šta što bi označavalo ono što bih simbolički voleo da ponesem u treći milenij. Kada je o filmu reč, za mene je najbitnija prva živa slika braće Lumiere - ulazak voza u stanicu La Siotta. I onda sam seo i napisao pesmu pod nazivom La Siotta i u nju sam utkao nešto od mog iskustva koje ima veze sa šinama i o tome kako moj voz stalno ulazi u La Siottu na Mediteranu, kolevku civilizacije... Međutim, kada je moja pesma izašla u tom mesečniku, video sam da je moj napor nesrazmeran naporima drugih koji su o temi trećeg milenija pisali uglavnom gluposti. Problem Zapada danas je nekapacitet za dubinu zarona u traženje školjke u kojoj se možda nalazi neki biserčić.

DANI: Po ocu, vi ste Francuz, a po majci, naše gore list. Kako iz tog dvostrukog identiteta izgleda pogled na ovaj balkanski prostor?

MANOJLOVIĆ: Raspad Jugoslavije za mene je bio dramatičan na sasvim neemocionalan način zbog toga što sam smatrao da ta zemlja, sve do njenog raspada, nije iskoristila svoju šansu. Od kralja do komunista, sav taj politički establishment nije imao dovoljno zrelosti da jednu možda dobru ideju pretvori u realnost. Beograd je druga strana moga identiteta, ali on danas izgleda uže i omeđenije nego što je izgledao 1985., kada je to zaista bio kosmopolitski grad. Sada je on s tom ruralnom atmosferom, uz svu povremenu živost - zatvoreni grad. Danas je suštinsko pitanje da li većina glasača u Srbiji (kao i drugde u regiji) stvarno želi ući u tu Evropu ili ne. Srbija živi u nekom epskom vremenu i preko svojih mitova objašnjava svoju budućnost. Njen problem je u tome što ona nikada nije u prezentu, nego, kao pas, neprestano pokušava da zagrize svoj vlastiti rep.

DANI: U filmu Mirotvorac Stevena Spielberga trebali ste igrati jednu od glavnih uloga. Vi ste tu ponudu odbili. Zašto?

MANOJLOVIĆ: Uvek sam odbijao da igram u predstavama ili u filmovima u koje se na bilo koji način umešala politika. Odbio sam da igram u filmu Mirotvorac u prvom redu zbog očajnog scenarija koji govori o tome kako se u Bosni i Hercegovini priprema terorističko oružje da se zgrada UN-a digne u vazduh, koju agenti CIA-a, Nicole Kidman i George Clooney, spašavaju u zadnji čas. Nisam želio da na temelju jednog blesavog scenarija i na krvi svoje (bivše) zemlje zarađujem pare. To naprosto nije moj par cipela. Ja znam šta znači novac i koliko ga je u našoj profesiji teško steći, ali ja nikada nisam voleo da radim isključivo za dolar.

DANI: Ipak, jednom ste rekli da je gluma posao između manipulacije i ludila...

MANOJLOVIĆ: Taj posao je opasan onda kada znate da se igrate elementarnim silama, životom, smrću, strastima i ništavilom, kada ste svesni da držite tog đavola za rep i vladate njime. To je posebno i riskantno znanje; ono vas može uzeti, možete se u tome izgubiti, a možete i iskliznuti u šmiranta koji ništa ne razume ili ako razume, ne želi da se tome preda ili ako se preda, daje se površno i onda sve to zveči kao prazna kanta. Život i smrt su puno složeniji nego što se to čini i zato pratiti sve te procese, biti njihov deo a opet biti izvan toga, posebna je veština. Gluma je vrlo moćna stvar jer vas dovodi do upravljanja tim silama, publikom i samim sobom...

DANI: Kako izdržavate napore snimanja i čestih putovanja?

MANOJLOVIĆ: Moje aktivnosti zaista nisu malog formata, one su vrlo naporne, jako iscrpljuju i maksimalno troše rezerve koje imam. Film Besa snimali smo u Deliblatskoj peščari, u Vojvodini i da ti ljudi u hotelu u Kovinu nisu bili tako ljubazni, ja ne znam kako bih izdržao snimanja i po jakoj zimi i po velikoj vrućini. Putovanja fizički raznose čoveka i to treba znati što pre pokrpati. Ovaj film s Rajkom Grlićem snimam noću, pre toga snimali smo rano ujutro, dizao sam se pre pet... Moja porodica - uz svo njihovo razumevanje - zbog svega toga jako trpi, ja sam dva meseca u Zagrebu, supruga Tamara i sin Ivan su u Beogradu i oko njih sebi postavljam najozbiljnija pitanja u vezi s mojim poslom. Moj sin i ja, kao u filmu Odiseja, razgovaramo preko videofona....

DANI: U Beogradu ste s prijateljima osnovali centar za socijalnu integraciju?

MANOJLOVIĆ: U Srbiji ima jako puno ljudi s margine, onih koji su nepoštovani, socijalno, kulturno i nacionalno, slepih osoba i invalida i onih koji su izgubili svaku nadu da će postati deo društva. Mi radimo s takvim ljudima. Izabrali smo, na primer, petoro maturanata iz najbolje beogradske gimnazije i petoro maturanata iz najgore škole i pustili smo ih da rade zajedno; da razgovaraju, da nešto kreiraju, da naprave sliku, zvuk, razgovor, svađu, dijalog... Političari nisu u stanju premostiti takve barijere iz mnogo razloga, ali onda se mogu udružiti ljudi koji imaju snage, volje, novca, potrebu, talenat, šta god hoćeš. To praktično izgleda tako da sam snimao u Zagrebu, seo u kola, napravio radionicu u Beogradu, vratio se u Zagreb da bih imao snimanje u pola šest ujutro. Moja žena ni ne zna da se ja uz sve ostalo bavim i poslom koji ne donosi nikakvu korist i troši moje vreme, a moj sin ne zna da sam bio jedan dan u Beogradu.

DANI: U teatru Vas nema već gotovo deset godina iako je kazalište vaš osnovni glumački zanat?

MANOJLOVIĆ: Organizacioni profil svih javnih pozorišta na prostoru bivše Jugoslavije je takav da se nije moguće kvalitetno baviti pozorištem - na način kako ja mislim da bi se glumac trebao baviti tim poslom. Bez obzira na formalne propise, svuda je tako da, kada glumac ili režiser uđu u jedno pozorište, oni su u njemu doživotno zaposleni. U takvom sistemu jedna premijera, na primer u Beogradu, ugrožava sve druge teatre u tom gradu. Zašto? Zato što u pozorištima igra relativno mali broj glumaca, zato što su plate grozno male i zato što gostovanja glumaca izvan matičnih teatara nisu motivisana specifičnom vrstom predstave, nego su to "ekonomska gostovanja" koja se jednostavnim rečnikom zovu - tezga. U sistemu gde su svi na plati i gde u isto vreme svi tezgare, imate jednu stalnu stagnaciju koja se oslikava onim što vidimo na sceni, uz povremeni kreativni eksces. To je meni nedovoljno jer takva je situacija vladala još 1985. godine - dobro ste me čuli - pre dvadeset pet godina bilo je tako, kada sam ja bio u punoj snazi i u što sam onda i sve do sada debelo bio uronjen. Ja više ne mogu da istrpim pozorište koje ne prevazilazi "radno mesto", tražim neku razmenu ideja i igranje s potrebom, a ne zbog repertoara. Ne mogu više da trpim mamurnog glumca na probi u jedanaest sati ujutro s tamnim naočarima i nervoznog direktora koji jedva čeka da odradi još jednu premijeru. Kako ću da igram predstavu s uverenjem, ako mi dođe kolega i kaže: "Ne mogu da igram večeras, idem u Užice, oprosti, dobro plaćaju, a nisam još otplatio kredit za stan…"? Ja mogu da razumem takvog glumca, ali ne mogu da podnesem takvo pozorište.