"Merkelova ne žuri, a Erdogan šalje prazne pretnje"

Ali to su, smatra Gunar Kene, prazne pretnje, prenosi Dojče vele.

U jednom trenutku preti: „Poništićemo sporazum o prihvatanju izbeglica sa Evropskom unijom“. U drugom trenutku mrtav ozbiljan tvrdi: „Ma oni su samo ljubomorni na naše hidrocentrale i podzemne železnice“. Evropa je već trebalo da se navikne na pretnje i uvrede Redžepa Tajipa Erdogana, jer one bi u nedeljama koje dolaze mogle da se intenziviraju.

I to sve do trenutka kada će turski predsednik da postigne ono što je hteo: da uvede predsednički sistem u Turskoj. Kako bi to postigao, potreban mu je neko po kome može da ispaljuje svoje salve uvreda – a trenutno je to EU.

U podgrejanoj nacionalističkoj atmosferi koja vlada Turskom, to je najbolji instrument za pridobijanje simpatija u narodu koji će eventualno biti pozvan da glasa o promenama Ustava koje su neophodne kako bi se uveo predsednički sistem. Čim uvede sistem jednog vladara u jednoj državi, tonovi poslati u smeru EU će se smiriti.

Ako se u obzir uzmu ove okolnosti, onda Erdoganove pretnje da će poništiti sporazum o prihvatanju izbeglica ukoliko se ne ukinu vize za turske državljane, zvuče prilično isprazno.

Jer i sam Erdogan je svestan toga da smanjenje broja izbeglica koje dolaze do zapadne Evrope ima više veze sa zatvaranjem balkanske rute, nego sa sporazumom između Ankare i Brisela.

Ukoliko to zaista i učini, Evropljani će zidove na svojim granicama podići još više i ostaviti Tursku s njenih dva i po miliona izbeglica. A presušio bi i dotok novca u Tursku kojoj su, s obzirom na njenu posrnulu privredu, obećanih šest milijardi evra i više nego potrebni.

Erdogan je nedavno na Svetskom humanitarnom samitu u Istanbulu svoju zemlju opisao kao „najvelikodušniju na svetu“. Da li on želi da u duhu te izjave izbeglice zaista ponovno pošalje na opasan prelaz prema Grčkoj?

Na kraju krajeva, i ukidanje viza, što Erdogan svojim biračima obećava već godinama, u slučaju poništenja sporazuma, definitivno bi palo u vodu. Turski predsednik će doduše u tom slučaju sigurno prebaciti krivicu na „islamofobne“ Evropljane, ali i u Turskoj su mnogi svesni da je upravo Erdogan taj koji je, tada na funkciji premijera, 2013. potpisao 72 uslova za ukidanje viza. Koje nije ispunio.

Erdogan se sada hvata za sporne antiterorističke zakone koji su mu važan instrument u borbi protiv opozicije. Ukoliko EU zaista, kako se priča, popusti po tom pitanju, izgubiće podršku opozicije u Turskoj. Neki tvrde da se prilagođavanje tih zakona ionako može ostaviti za pregovore EU i Turske o članstvu. Vize bi tada bile ukinute uslovno. Ali ko još uopšte veruje u pregovore Turske i Evropske unije?

Turska zavisi od Evrope u najmanju ruku isto toliko koliko i Evropa od Turske – bar što se tiče saradnje oko izbegličke krize. Evropska unija je najveći spoljnotrgovinski partner Turske i trenutno njen jedini pozitivno nastrojeni spoljnopolitički partner. Rusija je do daljeg prekinula odnose s Ankarom, u Beloj kući Erdogana nisu hteli ni da prime, a i većina arapskih komšija distancira se od aktuelnog turskog rukovodstva. To je možda jedan od razloga zbog kojih Angela Merkel iz verovatno vrlo burnih razgovora s Erdoganom izlazi sa spokojnim izrazom lica.

Zato bi Evropi bilo najpametnije da pridike iz Ankare zabeleži samo usputno. I da se usredsredi na jačanje demokratskih snaga u Turskoj.