"Preinačiti presudu Stanišiću i Simatoviću"

Tužilaštvo traži da bivšeg šefa SDB Stanišića i njegovog pomoćnika Franka Simatovića osudi zbog zločina nad nesrbima u Hrvatskoj i BiH, 1991-95.

Tokom rasprave o žalbi Tužilaštva na oslobađajuću presudu Stanišiću i Simatoviću, izrečenu u maju 2013, tužiteljka Mišel Džarvis ocenila je da je prvostepeno veće počinilo kardinalne pravne i činjenične greške pri ocenjivanju odgovornosti Stanišića i Simatovića za progon Hrvata i Muslimana, tokom sukoba u Hrvatskoj i BiH.

Džarvisova je pozvala žalbeno veće da samo te greške ispravi, preinači oslobađajuću presudu i Stanišića i Simatovića osudi za zločine za koje su optuženi: za progon na rasnoj, verskoj i političkoj osnovi, ubistva, deportacije i prisilno premeštanje hrvatskih i muslimanskih civila.

Kao alternativnu mogućnost, tužiteljka je navela da žalbeno veće može pozvati novo prvostepeno veće da ponovo proceni dokaze izvedene tokom suđenja ili, kao rešenje koje nije najbolje, narediti da proces bude ponovljen.

Pri donošenju oslobađajuće presude većinom glasova, po Tužilaštvu, prvostepeno veće je pogrešilo kada je, ne sagledavajući dokaze u celosti, izvelo zaključak da Stanišić i Simatović nisu bili pripadnici udruženog zločinačkog poduhvata čiji je cilj bilo trajno i nasilno uklanjanje nesrba sa velikih delova teritorija Hrvatske i BiH", koji bi zatim bili uključeni u ujedinjenu srpsku državu.

Po optužnici, na čelu tog zločinačkog poduhvata bio je tadašnji predsednik Srbije Slobodan Milošević.

Tužiteljka Džarvis ukazala je da dokazi, naprotiv, pokazuju da su optuženi bili "uključeni u mašineriju etničkog čišćenja" nesrba u Hrvatskoj i BiH, tako što su formirali, obučavali, naoružavali, finansirali i kontrolisali različite srpske formacije koje su činile zločine kako bi sa teritorija proglašenih srpskim uklonile Hrvate i Muslimane.

Pored "crvenih beretki", u te jedinice Tužilaštvo je ubrojalo Srpsku dobrovoljačku gardu Željka Ražnatovića Arkana, miliciju SAO Krajine, dobrovoljačke i paravojne formacije.

Za razliku od prvostepenog veća koje je zaključilo da su Stanišić i Simatović te jedinice upotrebljavali u naporu da uspostave kontrolu nad određenim teritorijama u Hrvatskoj i BiH, u okviru legitimnih vojnih operacija, Tužilaštvo tvrdi da je dokazalo suprotno - da su obojica delili "zajedničku zločinačku nameru" da se te teritorije etnički očiste činjenjem zločina, što je bio preduslov za uspostavljanje kontrole nad tim područjima.

Stanišić i Simatović, pored toga, imali su opsežno znanje o "sitematskim" zločinima koje su srpske formacije počinile u Hrvatskoj i BiH, ali su, uprkos tome, nastavili da pružaju vitalnu pomoć tokom četiri godine rata, podvukla je Džarvisova.

Po rečima zastupnice optužbe, prvostepeno veće je dokaze ocenjivalo pojedinačno, a ne u kontekstu događaja koji ukazuje na postojanje udruženog zločinačkog poduhvata", što je sudije, na kraju, onemogućilo da ulogu Stanišića i Simatoviča pravilno procene.

Dvojicu optuženih, ona je uporedila sa vozačima koji do banke dovoze pljačkaše i to čine više puta uzastopno, svesni da su njihovi saputnici banke prethodno već opljačkali.

Sama po sebi, ta vožnja možda nije krivično delo, ali u navedenom kontekstu, uz znanje vozača o kriminalnoj nameri, zasigurno jeste, tvrdila je Džarvis.

Drugim rečima, naglasila je Džarvisova, Stanišić i Simatović bili su potpuno svesni da je činjenje zločina, odnosno etničko čišćenje, bilo neophodno da bi se preuzela kontrola nad određenim teritorijama u Hrvatskoj i BiH. Kao najobavešteniji, znali su i za zločine koji su već bili počinjeni, ali su, umesto da ih osude, nastavili pružanjepodrške srpskim formacijama na terenu, što je značilo samo jedno - da su delili "zločinačku nameru" sa drugim učesnicima u "udruženom zločinačkom poduhvatu", poput Milana Martića, Milana Babića, Radovana Karadžića, Ratka Mladića ili Slobodana Miloševića.

Za navedeni, drugačiji nalaz prvostepenog veća, tužiteljka je rekla da "nema veze sa realnošću".

Po samoj prirodi zločinačkog poduhvata i cilja koji je imao, činjenje zločina je bilo neophodnost, a ne rizik, kako je zaključilo prvostepeno veće.To veće je, po tužiocima, propustilo da razmotri "ključne dokaze" i nije se izjasnilo o "obrascu zločina" koji se ponavljao širom Hrvatske i BiH, ni o tome kako su se u taj obrazac uklapali optuženi i njihove formacije.

Oslobađajućom presudom Stanišiću i Simatoviću postavljen je "opasan presedan" jer su njom ugroženi temelji koncepta "udruženog zločinačkog poduhvata" i stvoren je "zaštitni tampon za najviše zvaničnike" optužene za zločine.

Tužilac Matijas Markusen podsetio je da je i u oslobađajućoj presudi utvrđeno da su formacije na koje su Stanišić i Simatović imali veliki uticaj počinile zločine u Kninskoj Krajini, istočnoj Slavoniji i BiH. te da su tamošnji srpski lideri imali nameru da teritorije kontrolišu uklanjanjem nesrpskog stanovništva.

U presuđenim činjenicama, navedenim u prvostepenoj presudi, precizira se da je više od 100.000 nesrba prognano i da je 270 ubijeno.

"Sam obim počinjenih zločina učinio je nezamislivim da optuženi za njih nisu znali" kazao je Markusen, ističući da je drugooptuženi Simatović bio prisutan i na terenu, organizujući srpske jedinice, zajedno sa drugim operativcima SDB Srbije.

"Crvene beretke", pod kontrolom Simatovića i Stanišića, tužilac je nazvao "najgrubljim zlostavljačima nesrba".

Tužilaštvo se žalilo i na nalaz prvostepene presude da Stanišić i Simatović nisu, alternativno, pomagali i podržavali zločine počinjene nad nesrbima u Hrvatskoj i BiH zato što njihova pomoć, uključujući i slanje "crvenih beretki" na ratista, nije bila "direktno usmerena" na počinjenje zločina.

Tužiteljka Džarvis je podsetila da je standard "direktne usmerenosti" pogrešno primenjen i da odstupa od dugogodišnje sudske prakse Tribunala, što su potvrdila apelaciona veća u drugim postupcima.

Zastupnica optužbe zaključila je da je "ovo predmet udruženog zločinačkog poduhvata" i da bi "optužene trebalo osuditi kao pripadnike tog poduhvata”. “Žalbeno veće mora naći načina da zadovolji pravdu".

U nastavku rasprave, na žalbu tužilaštva odgovaraju branioci Stanišića i Simatovića, koji su se odrekli prava da budu prisutni u sudnici.

Odluku o žalbi Tužilaštva, žalbeno veće kojim predsedava italijanski sudija Fausto Poka.

Posle oslobađajuće presude, 29. maja 2013, Stanišić i Simatović pušteni su na slobodu i vratili su se u Srbiju.

Stanišića i Simatovića uhapsile su vlasti Srbije tokom operacije Sablja posle ubistva premijera Zorana Đinđića, 12. marta 2003. godine. Stanišić je prebačen u Hag 11. juna, a Simatović 30. maja te godine.

U prvom pojavljivanju pred sudijom, obojica su izjavila da nisu krivi.

Suđenje je počelo, posle jednog neuspešnog pokušaja, u junu 2009, a izvođenje dokaza završeno je 17. septembra 2011. Tužioci su pred sudije izveli 62 svedoka, a u odbranu optuženih iskaz su dala 33 svedoka.

Više puta pre i tokom procesa, Tribunal je optužene puštao na privremenu slobodu.