U dom za stare kao po kazni

Zoran Jovanović ima samo 62 godine, ali je već pet godina potpuno nepokretan posle infarkta mozga. Živi u privatnom domu za stare u Krnjači, u predgrađu Beograda, gde ima 24-časovnu negu. Starateljstvo nad njim sudski je dobio njegov stariji brat Slobodan koji više nema para da mu kupuje ćevape, voće, keks, čarape...

S druge strane, Zoran ima stan od kog nema nikakve vajde, jer centar za socijalni rad mu zabranjuje da ga proda. Tako su se dva brata našla u bezizlaznoj situaciji - Zoran je formalno posednik nekretnine, a nema ni za donji veš!

"Zoran je svestan, ali ne može da govori. Zbog hemiplegije mu je oduzeta radna sposobnost i proglašen je 100 odsto invalidom. Njegova penzija i materijalni dodatak podmiruju cenu doma, lekova i pelena. Ali moja penzija je toliko mala da nemam para ni redovno da mu kupujem novine koje voli, a kamoli da podmirujem komunalije u njegovom stanu. Prvo sam taj stan izdavao, a onda su ga stanari ruinirali, ostavili neplaćene tri kirije i gomilu neizmirenih računa i pobegli. Sada se plašim da ga izdam ponovo", priča Slobodan.

Zato je predložio centru za socijalni rad da proda stan, pa da novac stoji na namenskom računu i da mesečno, preko trajnog naloga, sme da diže samo 100 evra za Zoranove troškove. "Prvo su tražili gomilu papira, a onda, kad sam im uz velike muke doneo, rekli su da mogu da ga prodam, ali da mu kupim drugi stan! Šta će njemu drugi stan kad nikada neće moći da živi sam. Na kraju su mi usmeno rekli da ne mogu da prodajem ništa, jer se naš srednji brat ne slaže. Sad čekam i pismeni odgovor".

Srednji brat, prema Slobodanovim rečima, nema nikakve izdatke, niti učestvuje u Zoranovom izdržavanju. I sam je bolestan.

"Znate li kako se bedno osećam kad odem u posetu i kada s vrata Zoran pruža ruke ka torbi da vidi šta sam mu doneo. Željan je svega. A kad vidim razočaranje na njegovom licu, dođe mi da puknem od besa i nemoći", žali se Slobodan.

U jednom broju domova situacija je pravi horor. Prema rečima N.N., takođe stanara jedne beogradske ustanove, koji je u strahu od osvete osoblja želeo da ostane anoniman, upravo nepokretni korisnici najgore prolaze.

"Nepokretnima menjaju pelene kada im dođe dobra volja. Pokretni otvore vrata i prozore, pa odu napolje po ceo dan, a onaj nepokretni jadnik leži na promaji. Ako se neko požali, zabadava. Kažu da prostorije moraju da se provetravaju. Ako se koji bolestan oglasi noću, dobiće za čas „porciju“ jer prekida sestru u spavanju", priča N. N.

Dodaje da su stanari staračkih domova ništa drugo do robijaši osuđeni na doživotnu robiju, bez ijedne greške:

- Život u domovima je pakao na zemlji! Tamo je sve dozvoljeno, od maltretiranja, preko šamaranja, do međusobnih obračuna. Na svaku žalbu nabusito osoblje odgovara: „Ako ti ne odgovara, idi kući!“ A oni nemaju gde jer su mnoge najrođeniji odbacili. Najnovije istraživanje organizacije „Amiti“, koja se bavi problemima starih, pokazalo je da je samo 28 odsto starih u državnim i samo 13 odsto u privatnim domovima tu došlo svojom voljom. Sve ostale smestila su deca ili bliža rodbina kad su im postali nepodnošljiv teret. N. N. još kaže da se u domovima vodi pravi mali perfidni rat između korisnika i osoblja, pa čak i između starih međusobno. Dešava se da dođe i do fizičkog obračuna, pa stari štapovima jedno drugom porazbijaju glave, ali osoblje to krije da ne izađe ustanova na "loš glas". U njihovim zdravstvenim kartonima piše da su razbili glave prilikom pada niz stepenište!

Dešava se i da se noću smrzavaju jer su zavrnuti ventili na radijatorima, i da gladuju jer kuvarice naprave proju još u 14 sati (pošto rade do 15), a večera je tek u 18. Dotle se proja toliko stvrdne da bezubi starci teško mogu da je zagrizu. A ako se požale, sledećeg dana dobiju presoljen obrok ili krupno sečen kupus i žilavo meso, koje opet ne mogu da jedu. Tako svakodnevno traje rat živaca.

Prema njima se, pokazalo je istraživanje "Amitija", svi odnose kao da su bolesnici ili zatvorenici, kao da su tu besplatno, a ne da plaćaju svoj smeštaj, i kao da nemaju pravo ni na šta, uključujući slobodnu volju. "Sestra koja kupuje lekove nikom ne daje račune. Posle se, kad proveriš u apoteci, ispostavi da je uzela 100-200 dinara kusura. Ima slučajeva da korisnik zaboravi novac u odelu kada ga daje na pranje. Jedan je zaboravio 300 evra. Od povraćaja nema ništa. U vešeraju računaju da su to stari ljudi, zaboravni, a i niko ne sme da svedoči u njihovu korist. Nestaju i stvari iz doma, od kilograma vunice za pletenje, do sanitarija i koječega drugog. Trebalo bi inspekcija češće da nam dolazi i da postave sandučiće za pritužbe od kojih će samo oni imati ključ. Inače, teško nama, jadnicima", priča za Novosti N. N.