Zašto Amerika nije uspela da povrati ljubav Srba

Pored navedenih izazova, u Srbiji je i dalje vladala ogromna ozlojeđenost zbog NATO bombardovanja, američke politike prema Kosovu u celosti, vodeće uloge koju smo odigrali prilikom uvođenja sankcija Srbiji, kao i stavova koje smo zastupali u kasnijoj fazi sukoba u Bosni. Stotine hiljada srpskih izbeglica s Kosova, iz Hrvatske i Bosne optuživale su nas da smo delimično odgovorni za njihovu tešku sudbinu, verujući da smo se udružili s njihovim neprijateljima.

Zvižduci vaterpolistima

Sećam se da sam prisustvovao Svetskom prvenstvu u vaterpolu u Beogradu, sedeći pored Borisa Tadića, nekadašnjeg vaterpoliste. Svaki od osam timova koji su se takmičili prošetao je na uvodnoj ceremoniji noseći zastavu svoje države. Naše i hrvatske igrače publika je dočekala glasnim zvižducima. To je predstavljalo odraz nenaklonosti ili čak mržnje koju je većina Srba osećala prema Sjedinjenim Državama. Mrzeo sam što to čujem.

Naša ambasada ulagala je veliki napor da „okrene novi list“ u tom poglavlju naših odnosa i da podstakne Srbiju da učini isto. Nažalost, to je donekle nalikovalo Sizifu... Tako smo se i mi osećali. Ostvarivali bismo izvestan napredak, a zatim je dolazio godišnji spisak uslova (za punu saradnju sa Haškim tribunalom); Karla del Ponte bi objavila nove optužnice protiv vodećih srpskih oficira i političara; događaji bi se odigrali na Kosovu koji su vodili ka njegovoj nezavisnosti. I danas, više od pet godina otkako sam napustio diplomatsku službu, ova pitanja predstavljaju problem u našim bilateralnim odnosima sa Srbijom.

Uspešno bombardovanje

S tačke gledišta američke administracije, NATO bombardovanje predstavljalo je veliki uspeh. Na taj način ostvaren je cilj o uklanjanju srpskih snaga sa Kosova, što je značilo da su izgubile kontrolu nad tom teritorijom i pokazalo drugim režimima širom sveta da imamo snažno sredstvo kojim podupiremo svoje pretnje. Štaviše, to je učinjeno bez ikakvih gubitaka američkih života i nije postojala potreba za upotrebom kopnenih trupa. Iako je bilo civilnih žrtava, verovali smo da su krstareće rakete i bombe bile tačne i precizne. Učinili smo sve što smo mogli da potpuno izbegnemo stradanja civila, ali kao i u svim ratovima dogodile su se „nesreće i kolateralne štete“.

Kad je Ambasada ponovo uspostavljena, nije nam trebalo dugo da shvatimo da srpski narod ima sasvim drukčije mišljenje. Možda je najznačajniji podatak da 99 odsto pripadnika srpskog naroda i dalje smatra sebe žrtvama na Kosovu. Veruju da su lažljivi, izdajnički, nezahvalni kosovski Albanci veštom manipulacijom ubedili Zapad da podrži njihovu želju da otmu Kosovo od Srba, njegovih zakonitih vlasnika. Oni naglašavaju da bombardovanje nisu odobrile UN i da su Sjedinjene Države i NATO delovali jednostrano i protivno međunarodnom zakonu (zvuči slično Iraku?). Veruju da su pripadnici srpske policije i vojske na Kosovu naprosto odgovarali na terorističke napade Oslobodilačke vojske Kosova, uperene ne samo protiv njih, već i protiv celokupnog srpskog stanovništva na Kosovu. Cilj je, uvereni su, bio proterivanje Srba s Kosova. Stvar je u tome da ne krive Miloševića za NATO bombardovanje. S veoma malo izuzetaka, krivili su i - i dalje krive - nas.

...Uložen je najveći napor da se izbegnu civilne žrtve, ali to je podrazumevalo da su mete postali infrastrukturni objekti: mostovi, postrojenja za komunikaciju, radarske instalacije i zgrade. Budući da smo želeli da potpuno izbegnemo stradanja Amerikanaca, naši avioni bacali su bombe s velikih visina, zbog čega nije bilo lako razlikovati mete i povećana je mogućnost pravljenja grešaka. Povremeno su se događali propusti prilikom ciljanja, kao što je to bio slučaj s Ambasadom Kine. Iako je na kraju bombardovanje uistinu prinudilo Miloševića da kapitulira, za nas i novu demokratsku vladu to je značilo ogromnu količinu sredstava koje je trebalo uložiti za obnavljanje infrastrukture. Mnoge najproduktivnije i najkonkurentnije fabrike u Srbiji bile su uništene.

Najzad, ne smemo zaboraviti civilne žrtve. Kao što vidimo sada u Pakistanu, Avganistanu i Iraku, lokalno stanovništvo ne krivi Al Kaidu niti talibane kada zalutala bomba ubije ili rani civile. Krivi direktno nas i to nije nekakva apstraktna, nevažna stvar. To je najdublja, emotivna mržnja koja se ne briše. Pokušajte da objasnite zašto smo namerno bombardovali televizijsku stanicu, znajući da će zaposleni biti unutra.

Psihološka šteta

Gubici nikako nisu bili samo fizički. U poređenju s višegodišnjim upornim granatiranjem i pucanjem iz zaklona na Sarajevo, tromesečno NATO bombardovanje selektivnih meta možda nam se ne čini mnogo dugim, ali ono je istinski traumatizovalo i šokiralo srpski narod. Psihološka šteta u stvari bila je veća od stvarne fizičke. To će nastaviti da utiče na njihovo mišljenje o Sjedinjenim Državama i NATO u narednim godinama. Treba razmisliti o sledećem: Milošević nije prisutan već deceniju, ali uticaj kampanje uperene isključivo protiv njega nastavlja se u nedogled. Šest godina posle mog odlaska iz Ambasade u Beogradu i 11 godina od završtetka NATO bombardovanja, odnos Srbije prema NATO ostaje osetljivo pitanje, što predstavlja potpuni kontrast u odnosu na sve druge delove regiona.

Neposredno posle 5. oktobra 2000, kada je srušen Miloševićev režim, zavladao je svojevrstan „medeni mesec“ između dveju strana. Osećali smo ogromno zadovoljstvo zbog njegovog pada i bili odlučni da pomognemo krhkoj demokratskoj vladi koja je zauzela njegovo mesto. Želeli smo da srpska vlada bude uspešna i da postane faktor stabilnosti u regionu, umesto glavnog uzročnika nestabilnosti, što je bio slučaj za vreme Miloševića. Takođe smo imali nerealna očekivanja u vezi s brzinom i stepenom najznačajnih promena koje je trebalo da sprovede u delo nova vlada. Što se tiče srpske strane (naročito običnih građana), ona je imala nerealna očekivanja u vezi s količinom inostrane pomoći, prirodom te pomoći, kao i tempom kojim će se razvijati ekonomija i rasti životni standard. Izručenje Miloševića

Okvirno govoreci, taj period medenog meseca počeo je 5.oktobra 2000, dostigao je vrhunac izručenjem Miloševića Hagu u junu 2001, a zatim se postepeno kretao silaznom putanjom, i okončan je ubistvom premijera Đinđića u martu 2003. Iako su postojali izazovi u tom periodu, obe strane želele su da naša saradnja bude uspešna i obuhvati mnoge domene, te su učinile i više nego što je bilo u njihovoj moći da ostvare cilj. Prva godina predstavljala je naročito pogodno vreme za nekoga ko je bio američki ambasador, budući da je izgledalo kao da se svake sedmice ostvaruje konkretan uspeh.

Ali, činjenica je da uprkos milijardama dolara koje su potrošile Sjedinjene Države, EU, i međunarodne organizacije u određenim delovima Balkana i istočne Evrope gotovo nigde nije bilo moguće brzo pokrenuti proces industrijalizacije i otvoriti nova radna mesta.

Mogu da precizno navedem koji koraci su potrebni za rušenje jednog autoritarnog vladara, ali ne mogu da dam opštu formulu za podsticanje postojećih fabrika da se restrukturišu i modernizuju, niti za ohrabrenje nekoga da započne novi biznis.

...To je bio i ostao naš najveći izazov i najveći neuspeh - nismo bili u stanju da brzo pokrenemo srpsku ekonomiju. Bez značajnog rasta prihoda po stanovniku, unapređenja kvaliteta života, porasta stope zaposlenosti, snažnog uverenja da će biti bolje, Srbija će ostati nestabilna i podložna vetrovima nacionalizma, a biračko telo naglo će odustajati od jednog mogućeg rešenja i usvajati drugo.

Japanski primer

...Uprkos hiljadama novinskih članaka o našim donacijama, brojnim televizijskim izveštajima o školama i bolnicama koje su otvorene zahvaljujući našim sredstvima, te punoj saradnji s lokalnim zajednicama i svim ministarstvima, srpski narod je mnogo manje uviđao ili uvažavao veličinu i opseg našeg programa pomoći nego što smo želeli. Možda je to bila posledica ukupnog negativnog imidža Sjedinjenih Država ili činjenice da nismo uspeli da na adekvatan način predočimo javnosti naše aktivnosti. Možda je to bila posledica prirode samih programa. Možda je to bio gorak ukus izazvan principom uslovljenosti programa. Nisam siguran šta je u pitanju, ali znam da sam bio nezadovoljan zbog takve činjenice. U tom kontekstu, sećam se da sam stalno viđao nove jarko žute autobuse kako prevoze putnike u Beogradu i na kojima je s ponosom istaknuto da predstavljaju „Dar od ljudi Japana“. Svaki put kad bih video jedan od tih autobusa, pomislio bih: „Dobro urađeno.“

Kad smo se vratili u Beograd, prve kontakte ostvarili smo sa članovima nove vlade. Još nije bilo poznato na koji način će se vlada ophoditi prema raznim tajkunima koji su se obogatili tokom Miloševićeve vladavine, onima koji su mu bili bliski, kao i prema ljudima poput Šešelja, Radeta Markovića i drugih. Naša početna odluka bila je da ne stupamo u kontakt ni sa jednim od njim sve dok vlada sama ne odluči kako će ih tretirati. Posle otprilike godinu dana, postalo je jasno da vlada bukvalno neće ništa preduzeti ni prema jednom od njih. Tada sam počeo da se zalažem za ukidanje zabrane putovanja tajkunima u Vašington, uz obrazloženje da ako srpska vlada neće pokrenuti nikakvu akciju protiv njih nema razloga da i dalje bude na snazi to pravilo.

Greh prema Jovanki Broz

Kada je doneta takva odluka, polako smo počeli da se susrećemo s tajkunima ili biznismenima poput Željka Mitrovića (zbog čega sam u nekoliko navrata dobio kritike od ljutitog Verana Matića), Karića i Miškovića. U to vreme, jedan od osnovnih principa američke diplomatije (koji je možda bio dobar ili loš) glasio je da ljudima dajete određeni kredibilitet ukoliko se sastanete s njima. Stoga, nikada se nisam susreo s mnogim pojedincima koji su imali ili su mogli imati uticaja na događaje u Srbiji, uključujući Šešelja, Nikolića, Legiju, Radeta Markovića i Caneta Subotića, da navedem samo neke. Zbilja imam dvojako mišljenje o takvoj politici. Iako podrazumeva davanje kredibiliteta tim ljudima, takođe znači da ste odlučili da presečete komunikaciju s pojedincima koji mogu imati korisno znanje ili na koje možete uticati da počnu da deluju u pozitivnijem smeru. Uvek je korisno uživo se susresti s ljudima kako bi stekli lične utiske o njima. Štaviše, mnogi od njih imali su u određeno vreme podršku značajnog dela srpskih birača. Ipak, iz različitih razloga nikada nisam tražio sastanak s Jovankom Broz, koji bi isključivo predstavljao odraz mog poštovanja prema njoj. Kada pogledam unazad, žao mi je što to nikada nisam učinio. Istorija ju je zanemarila, ali ona zaslužuje više pažnje nego što joj je ukazano u protekloj deceniji.

Neispunjena Đinđićeva molba

Sećam se da se najveća molba koju je Zoran Đinđić uputio meni lično i vladi SAD odnosila na davanje direktne novčane pomoći njegovoj vladi umesto naše politike pružanja pomoći nevladinim organizacijama koje su uglavnom imale sedišta u Sjedinjenim Državama kako bi za uzvrat obezbedile ciljanu podršku za posebne programe koji su potpuno predstavljali našu zamisao. Đinđić je rekao da postoji nekoliko desetina velikih državnih firmi u Srbiji koje su nekada bile veoma uspešne, ali su doživele stagnaciju tokom perioda sankcija. Svima njima bio je potreban dodatni kapital da bi postale konkurentne, kao i novčana pomoć za početnu kupovinu resursa. Srbija nije imala novca da to učini, ali Đinđić je smatrao da takva praksa predstavlja ključ za pokretanje srpske ekonomije. Uprkos njegovom ličnom apelu i naknadnim sastancima s glavnim ministrima, nismo mogli/želeli da pomognemo na takav način. Čvrsto smo zastupali sasvim različit stav koji je isključivao srpsku vladu iz gotovo svih „inputa“ ili „kontrole“.