Nama treba znanje, a ne lažne diplome

Kao i u biznisu, u svim službama koje su vezane za državu - javne institucije, državna služba, pa tako i škole, sve je podložno partijskoj kadrovskoj politici. Nijedan sistem ne može da izdrži takvu vrstu dinamike i toliki broj ljudi koji su univerzalni profesionalci, koji mogu da se bave zdravstvom, obrazovanjem, socijalnom politikom, biznisom, čime god treba. To je žestoko razvalilo obrazovni sistem, kao i zdravstveni, i iz toga je teško sada napraviti bilo kakvu reformu ako nemate supstancu koja će da je iznese

Ana Krajnc, Nova Ekonomija Izvor:
Podeli
Foto: Nova ekonomija
Foto: Nova ekonomija

Dok se u javnosti stalno licitira sa brojem IT stručnjaka koji nedostaju srpskom tržištu, odluka da se od septembra u osnovne škole uvede informatika kao obavezni predmet izazvala je pravu paniku jer mnoge škole u Srbiji ne ispunjavaju tehničke uslove. Nedostaju im računari, internet, licencirani softveri, sistemsko održavanje, kao i obučeni nastavnici. U takvoj atmosferi, Fond B92 pokrenuo je početkom ove godine nacionalnu akciju „Bitka za znanje“, koja ima za cilj da sve osnovne škole u Srbiji dobiju robote na kojima bi se deca kroz igru upoznala sa programiranjem. Do sada su akcijom obuhvaćene 344 škole u 108 gradova, a podeljeno je 1.720 robota.

Kako ste došli na ideju da pokrenete akciju Bitka za znanje?

Bitka za znanje je logičan nastavak, a sadržinski je inicirana sličnom akcijom koja se odvija u Hrvatskoj, koju je pokrenuo Nenad Bakić, poslovni čovek i investitor. Njegov blog Eclectica pratio sam godinama i odjednom se pojavila priča da on privatno pokreće Institut za razvoj i inovativnost mladih (IRIM) i da u okviru toga pokreće akciju Croatian Makers sa uvođenjem mBota, određene vrste edukativnog robota, robotike i informatike u škole. Zainteresovala me je priča jer je on sam investirao, počeo sam da pratim šta se dešava i shvatio da je akcija eksplodirala odmah na početku. Sreli smo se u Zagrebu, tražio sam saradnju i dozvolu da koristimo njihovo iskustvo i znanja. Prvih 13.000 evra u našoj akciji donirao je IRIM i 200 prvih mBotova za 40 srpskih škola ovde je stiglo zahvaljujući toj donaciji.

Koliko škola se do sada prijavilo?

Na konferenciji za medije pre tri meseca objavili smo poziv školama i za prvih 24 sata prijavilo se njih preko 100. Morali smo posle par nedelja da stopiramo poziv jer smo shvatili da nećemo uspeti da nabavimo dovoljnu količinu robota i da će biti loše ako budemo imali škole kojima ne možemo da izađemo u susret. U prvom ciklusu su 344 škole koje su već dobile po pet robota, a obučili smo i 536 nastavnika za korišćenje mBotova u nastavi. Do sada je podeljeno 1.720 robota u 108 gradova, u ukupno 17 školskih uprava, a održano je i 25 treninga. Javlja se i dalje veliki broj škola koje žele da se uključe i mi ćemo pokrenuti novi ciklus čim počnu takmičenja. Ovaj poziv će biti otvoren dokle god škole budu želele da se uključuju. Srbija ima oko 1.200 škola, a mi očekujemo da će se javiti do hiljadu.

Da li su državne institucije pokazale spremnost da se uključe?

U jednom trenutku smo ponudili različitim državnim institucijama saradnju. Javili smo se na konkurs Ministarstva trgovine, turizma i telekomunikacija koji se odnosio baš na edukaciju nastavnika, tako da smo od njih dobili početna sredstva za organizovanje obuke za nastavnike. Potom smo tražili podršku i saglasnost Ministarstva prosvete, dobili smo veoma brzo odgovor da su oni zadovoljni što lansiramo tu akciju. Ubrzo je Ana Brnabić, ispred Ministarskog IT saveta kojem predsedava, izrazila želju da se uključi. Angažovala se oko pribavljanja sredstava i zajedno sa UNDP-om prikupili su oko 100.000 dolara da pomognu akciju, pa smo tako i uspeli da zatvorimo krug od 344 škole.

Zašto ste izabrali baš tu vrstu robota?

Robot mBot je klasično učilo koje se koristi u školama širom sveta. Izmeren je odnos cene i mogućnosti za dogradnju i to je nešto što je odlučivalo u izboru mBota. S druge strane, između ostalih, koristi skretch - programski jezik koji je vrlo jednostavan. Išli smo na sigurno i odabrali ono što je već funkcionisalo u Hrvatskoj.

Postoji li opcija za regionalno povezivanje škola i održavanje regionalnih takmičenja?

Već se sada javlja ideja i u Hrvatskoj i kod nas o regionalnom projektu kako bi se priča proširila na druge zemlje regiona jer svi imaju problem sa informatikom. Sa takvim jednim regionalnim projektom, imaćemo mnogo povoljniju atmosferu kada je reč o senzibiliranju učenika da prihvate informatiku. Sa druge strane, to može da bude dobar povod za saradnju i takmičenje u regionu i uspostavljanje komunikacije na novim programskim jezicima.

Koliko su nastavnici koji prolaze obuke spremni da uče i menjaju način na koji prenose gradivo?

Jedan od testova za njihovu spremnost je i taj poziv. Oni koji su se javili odmah, shvataju to kao izazov i kao nešto što je važno za decu kojoj predaju, ali i za njih same. Sa jedne strane, postoji shvatanje važnosti samog projekta, a sa druge strane, veliki broj njih ima neko iskustvo. Ili su profesori informatike ili na neki drugi način dolaze u dodir sa tom oblašću i na našim obukama nemamo apsolutno nikakvih problema sa načinom na koji usvajaju znanje.

Šta očekujete da ćete postići ovim projektom?

Gledam na ovo, na prvom mestu, kao na tačku preokreta kod dece i njihovih roditelja kada je reč o tome šta je profesija budućnosti. Mislim da će ovo pomoći senzibiliranju u tom pravcu i otvoriti debatu oko profesije kojom će se baviti. Stvaraće se i nastavnički kadar koji će raditi na ovoj vrsti programiranja, ali i na nadogradnji sa težim programima. Projekat otvara novi prostor za promociju informatike i digitalizacije i upotrebe novih tehnologija i u drugim predmetima.

Imate li u planu dalje projekte u oblasti obrazovanja i informatike?

Imamo ideju da sledeći korak bude micro:bit. To je BBC-jev projekat koji su napravili sa Majkrosoftom, Amazonom i drugim IT kompanijama – proizveli su praktično mali kompjuter koji se sastoji od matične ploče, priključaka za wi-fi i bluetooth. U pitanju je usavršeniji model za učenje programiranja sa mnogo više programskih jezika i mnogo većom ponudom. Prošle godine BBC je svakom učeniku šestog razreda poklonio po jedan primerak koji košta 15 funti. Sad pravimo analizu mogućnosti da u idućoj godini dođemo u situaciju da bar svako odeljenje npr. šestog razreda dobije po 10 micro:bitova.

Ima li Ministarstvo prosvete sluha za takve akcije?

Ministarstvo prosvete ima sluha, ali nema para. To je za početak dobro zato što mislim da je u evropskim fondovima ili inicijativama kao što je Berlinski proces moguće pronaći sredstva. Tu su, naravno, i privatni donatori, iako mislim da se u akciji mBotova naša biznis scena još nije pokazala na pravi način, kao nekad za inkubatore. Postoji veća ignorancija nego što smo očekivali.

Zašto mislite da je takvo raspoloženje kod poslovnih ljudi?

Ne znam. Nekada je inkubator koštao oko 10.000 evra i to je bila veća suma novca, a ovde mBot sa svim troškovima košta 100 evra, što znači 500 evra po školi. Mislio sam da će to da ide veoma lako, jer čak i individualno neki ljudi mogu da poklone robote svojim starim školama. Mislim da ova akcija još nije percipirana na pravi način. Pretpostavljam da će sada, kad pokrenemo takmičenja, sve biti mnogo jednostavnije i jasnije. Sada je to još apstraktno, posebno ako nemaju neka znanja o robotici i informatici.

Sa druge strane, zaista postoji smanjen obim filantropije kod nas i to je realna reakcija na ono što se događa u društvu. Samo društvo postaje sve neurotičnije, sve je više polarizacija, sve više galame, sve više nečega što nikako nije pozitivan trend, pozitivan pravac, pa se ljudi dosta povlače u takvim situacijama. Takođe, veoma često pitaju i ko stoji iza ovoga. Postoji čitav niz razloga, a jedan je svakako i ta neizvesnost koja postoji u privredi, pa su svi nešto uzdržani, čekaju da vide kako će im proći poslovna godina.

Koliko ovakva pojedinačna akcija može da utiče na promene u načinu prenošenja znanja u školama ako, sa druge strane, izostaje reforma obrazovnog sistema?

Ne možemo mi tu nešto mnogo da utičemo. Možemo da uzmemo jedan segment i da tu uradimo koliko god je moguće, kako bi se bar taj deo uklopio u neku zamišljenu modernizaciju škola. Ovo nije samo ad hoc akcija, imamo neku vrstu dugoročnog plana, što dovoljno govori o našoj ozbiljnosti i želji da učestvujemo u tom delu reformisanja obrazovanja.

Zašto mislite da se reforma obrazovnog sistema stalno odlaže i šta su najveće posledice guranja obrazovanja na margine?

Mesto obrazovanja je devalvirano. Sam rezultat obrazovnog procesa je devalviran već godinama jer najveći deo onih koji se obrazuju, na kraju tog obrazovnog procesa nemaju ispunjenje onoga zbog čega su se obrazovali. Nemaju posao. Jedni odlaze van zemlje da se bave sasvim drugim poslovima od onih za koje su se školovali jer, nažalost, veoma je mali broj onih koji odlaze da bi se bavili svojom profesijom. Isto tako i ovde, veliki broj njih ne može da dođe do posla ili moraju da se dovijaju i rade nekakve poslove za koje se apsolutno nisu školovali.

Gde vidite greške unutar obrazovnog sistema?

Unutar samog sistema dogodila se erozija i već godinama imamo odlazak kadrova iz obrazovnog sistema. Profesija koja je ranije činila deo jake srednje klase jednog društva, kojom su se ljudi ponosili, već godinama propada.

I u sferi obrazovanja, sve je vezano za partijsko kadriranje. Kao i u biznisu, kao i u svim službama koje su vezane za državu, javne institucije, državna služba, pa tako i škole, sve je podložno partijskoj kadrovskoj politici. Nijedan sistem ne može da izdrži takvu vrstu dinamike i toliki broj ljudi koji su univerzalni profesionalci, koji mogu da se bave zdravstvom, obrazovanjem, socijalnom politikom, biznisom, čime god treba. To je žestoko razvalilo obrazovni sistem, kao i zdravstveni, i iz toga je teško sada napraviti bilo kakvu reformu ako nemate supstancu koja će da iznese reforme.

Koliko je znanje devalvirano u društvu u kome su lažne diplome i sumnjivi doktorati ljudi na visokim položajima uobičajena pojava koju niko ne sankcioniše?

Masovna privatizacija i korupcija sa najviših vrhova države i poslovnih elitnih krugova, gde se forsira neznanje sa jedne strane, a sa druge kupovina diploma je kao poplavni talas dodatno doprinelo ruiniranju obrazovnog sistema. Nije to uništilo samo obrazovanje, nego i biznis, razvoj na bilo kom drugom nivou, jer su te diplome postale deo celog sistema. Trajno je poremećena percepcija obrazovanja i dosta dugo će taj element biti velika prepreka da se obrazovanju vrati integritet i kredibilitet.

Vidite li da je iko u vlasti zainteresovan da se pitanje lažnih diploma izvede na čistac?

Ne vidim nijedan napor da se nešto promeni na tom planu. Korupcija u oblasti obrazovanja, u oblasti dodele diploma, postala je nešto najnormalnije, nešto što je uobičajeno i tu nema nekih ozbiljnijih pokušaja da se zaustavi taj negativan ciklus i da se stvori baza za promene.

Oni koji bi trebalo da naprave taj preokret su kupovali diplome. Sa druge strane, postoje ti ljudi koji smatraju da su apsolutno sposobni da se bave svim oblastima uspešno, a niko to ne sankcioniše. Nema nikakvih dokaza da postoji nekakva ozbiljna selekcija kada je reč o kadrovima u svim oblastima. Na taj nivo korupcije, kupljenih diploma, nadovezuje se drugi nivo korupcije, kupljenih radnih mesta, a posle ide korupcija unutar samog biznisa. Nalazimo se u začaranom krugu koji je teško preseći, potrebni su velika hrabrost, snaga i vizionarstvo.

Naravno, veliki je rizik za takvu jednu odluku, ali mislim da mi kao društvo bez toga nećemo moći da napravimo nijedan mali iskorak ka toj nekoj budućnosti u koju možemo verovati.

Kako u atmosferi potpune trivijalizacije znanja mladim ljudima objasniti njegovu stvarnu vrednost?

Vrlo je važna uloga nečega što bi se moglo nazvati javnim servisima u jednom društvu. Javni servis nije samo medijski servis, ali je veoma važna i uloga javnog servisa kao medija koji bi trebalo da ima prosvetiteljsku ulogu i mnogo veći broj programa koji se tiču obrazovanja, promocije obrazovanja na jedan moderan način. U svakoj oblasti u obrazovnom sistemu, od ministarstva, preko direktora, nastavnika, potrebno je učiniti zaista ozbiljan napor da se na ta mesta dovedu ozbiljni ljudi. Ljudi koji su spremni i sposobni da uvedu i primenjuju savremene obrazovne modele.

Potrebno je da se promeni čitav kulturni model i to je problem sa čitavom našom zemljom, jer bez veoma ozbiljne promene kulturnog modela u svim oblastima društva, ne možemo ništa uraditi.

Ostaje da se usmerimo na individualan rad, na ulogu pojedinaca, fondacija, nevladinih organizacija koje treba da pokušaju da stvore pozitivnu atmosferu sa što je moguće više projekata i da se sistem menja na taj način, a ne da se čeka da se donese neka odluka, pa da se onda sprovede neki akcioni plan donet od strane ministarstva ili vlade, jer to neće biti uspešno.

Da li smatrate da je dualno obrazovanje dobar pravac? Kome uvođenje takvog modela obrazovanja najviše odgovara?

Veliko je pitanje gde će se odvijati ta praktična nastava, koliki su kapaciteti prostora. Nemamo baš mnogo mogućnosti, nismo Nemačka ili Francuska koje mogu da ponude toliko tog znanja. Jako je važno šta je to što će se ponuditi kao realno znanje, kako će i na koji način da se prenose znanja o preduzetništvu, poslovnoj politici, koja nikad nisu postojala u našim osnovnim i srednjim školama.

Tako da je to još uvek magla iako bi već trebalo da bude veoma jasno i precizno koje su to kompanije, koje su to profesije u kompanijama, koji su to ljudi koji su kvalitetni u tim kompanijama i koji na najbolji mogući način prenose znanje.

Da li se slažete sa tvrdnjama da dualno obrazovanje služi za stvaranje nove jeftine radne snage, jer nam se na tome zasniva privlačenje investitora?

Kada se navodilo zašto investitori treba da dođu, dominantno je bilo ne stručna nego jeftina radna snaga i splavovi. Ako bi se zaista dovodile kompanije i ako bi ovde zaista bilo nekakve ozbiljnije proizvodnje, na časnom nivou, to bi onda mogao da bude jedan deo obrazovnog sistema. A drugi bi mogao da bude ovaj sa novim tehnologijama i znanjem iz informatike.

Prati B92 na Viberu

Info

Ivan Tomić: Rad i rezultati iznad politike

Ivan Tomić je diplomirao na Američkom Koledžu u Solunu na smeru međunarodnih odnosa i diplomatije. Dobitnik je priznanja Willian W. McGrew za najboljeg studenta u generaciji. Bio je učesnik programa Bendžamin Franklin Transatlantik Instituta koji je održan na Univerzitetu u Južnoj Karolini (Wake Forrest University), kao i brojnih seminara o medijaciji i mirnom rešavanju konflikata. Profesionalno iskustvo počeo je u Kancelariji međunarodnog programa za pomoć studentima na Američkom Koledžu, zatim kao asistent predsednika Anatolije. U junu 2014. godine postaje savetnik gradonačelnika Gračanice, a nakon toga politički savetnik zamenika premijera Kosova. Od septembra 2015. Godine, radi u Kosovskoj vladi kao Viši savetnik Premijera i direktor Kancelarije za pitanja zajednica.

intervju četvrtak 29.12. 18:13 Komentara: 2

Očuvajmo integritet akademske zajednice

Nacionalni savet za visoko obrazovanje je usvojio Osnove za kodeks o akademskom integritetu. U njemu su navedeni brojni slučajevi narušavanja akademskog integriteta, ali su izdvojena četiri osnovna vida kršenja akademske etike: plagijati, autoplagijati, lažno autorstvo i krivotvorenje rezultata istraživačkog rada. Ovi prestupi su izdvojeni da bi se za njihovo ustanovljavanje i sankcionisanje na etičkom terenu propisale jedinstvene procedure na svim visokoškolskim ustanovama, kaže u razgovoru za „Novu ekonomiju” prof. dr Dejan Popović, predsednik Nacionalnog saveta za visoko obrazovanje.

intervju petak 2.12. 11:35 Komentara: 3
strana 1 od 100 idi na stranu