Hrana bezobrazno skupa ili jeftina?

Dok podaci Evrostata, evropskog statističkog zavoda, pokazuju da Srbi kupuju gotovo najjeftinije namirnice na Starom kontinentu, naša stručna javnost smatra da je takva statistika neupotrebljiva ukoliko se u obzir ne uzme i to da su nam plate najniže, a poljoprivreda iznurena i neprofitabilna, što takođe gura cene hrane naviše.

Jer, ako prosečna srpska porodica za hranu potroši 42 odsto mesečnog budžeta, dok se u razvijenim zemljama ta cifra kreće između 10 i 15 procenata, malo ko može da kaže da je hrana u Srbiji jeftina. Ali, evropska statistika je neumoljiva. Izveštaj Evrostata pokazuje da su prehrambeni proizvodi najskuplji u Norveškoj, Švajcarskoj i Danskoj, a najjeftiniji u Makedoniji, Albaniji, Srbiji, Bugarskoj.

Cene hrane u Makedoniji su na 51 odsto od proseka maloprodajnih cena u Evropskoj uniji, a u Srbiji na 65 odsto.

Norvežanima je hrana skuplja 65 odsto nego što je prosek u EU, a Švajcarcima 49 odsto. Ali, istovremeno, prosečna plata u Srbiji iznosi oko 350 evra, dok je u Hrvatskoj 750, a u Sloveniji 980.

Zbog toga u vodećim organizacijama za zaštitu potrošača podatke po kojima kupujemo najjeftiniju hranu u Evropi, smatraju ni manje ni više nego čistom provokacijom.

„Ti podaci Evrostata su samo jedna strana priče. Ništa ne vrede bez poređenja prosečnih plata i zbog toga mi liče na marketing”, kategoričan je Goran Papović, predsednik Nacionalne organizacije potrošača Srbije (NOPS).

“A realnost je potpuno drugačija. Ja pitam i ko je njima dostavio podatke o cenama u Srbiji. Jer, prema podacima tog istog Evrostata, marže u Srbiji iznose od 15 do 17 procenata. Pa to je smešno. Svi znaju da trgovci u Srbiji zaračunavaju marže i do 60 ili čak 70 odsto”, ističe on.

I stručnjaci su saglasni da je hrana građanima Srbije skupa. Razlog takođe vide u izuzetno niskim platama, ali i nedovoljnoj brizi o poljoprivredi u prethodnom periodu. Tu su, naravno, i monopolska i kartelska udruživanja koja su isplivala na površinu tek nedavnim objavljivanjem podataka od strane Komisije za zaštitu konkurencije. I dok svi upiru prstom u cene hrane i optužuju je da je glavni generator inflacije, iz Asocijacije poljoprivrednika su poručili da za „visoke cene hrane i njihov inflatorni uticaj nisu odgovorni poljoprivredni proizvođači, nego trgovci i prerađivači”.

“Ako je 120 dinara kilogram žive vage svinja, a 380 dinara kilogram te iste vrste mesa u prodavnici, morate se zapitati ko je uzeo te pare”, napomenuli su.

Jasno je stoga da smo u zamci jedino statistički niskih cena, a prema rečima Draga Cvijanovića, direktora Instituta za ekonomiku poljoprivrede, vreme jeftine hrane je iza nas. Jer, prosečan srpski seljak je svojom proizvodnjom daleko iza „kolege” u Zapadnoj Evropi.

“Ja nemam procenu koliko ljudi hrani naš, a koliko evropski seljak, to je nezahvalno svoditi na brojke i statistiku i takvi podaci ne bi odgovarali realnosti, ali je činjenica da evropski seljak mnogo više ulaže rada i hrani više ljudi od srpskog seljaka. Iznurenost naše poljoprivrede i usitnjenost poseda glavni su uzroci nedovoljne produktivnosti i neprofitabilnosti našeg seljaka, odnosno naše poljoprivrede, a time i visokih cena hrane”, smatra Cvijanović.

Rešenje za to postoji, dodaje on, a time bi se moglo doći i do nižih cena osnovnih namirnica.

“Ukoliko bi se naš seljak na bilo koji način udružio, kroz zadruge, kooperative ili na bilo koji drugi način bio bi u startu produktivniji i konkurentniji. Glavni problem je to što pri nabavci inputa oni ne mogu da ostvare benefite poput nižih marži, odnosno popusta. Odnosno, kada veliki sistemi kupe hiljade tone đubriva i stotine tona semena ili mehanizaciju dobiće je jeftinije od našeg seljaka”, objasnio je Cvijanović.

“I naravno da i visoka cena inputa određuje rentabilnost našeg seljaka, ali i cenu njegovih proizvoda. Povećanjem produktivnosti seljaka sigurno bismo dobili jeftiniju hranu”, kaže on i dodaje da nema sumnje da je hrana u Srbiji skupa, ali i da je to svetski trend.

On dodaje da, iako smo odmakli civilizacijski i razvili tehnologiju, ni to nije smanjilo cene hrane.

“Razlog tome je što se povećao broj stanovnika. Veoma je interesantna pojava da je povećanjem dohotka po glavi stanovnika u Kini i Indiji, došlo i do promene strukture ishrane. Umesto žitarica i oni sada hoće više mesa. To je pritisak na potražnju i cene rastu”, zaključuje Cvijanović.