Sindikati od koristi samo liderima

Dok je na funkciji, "radio - ne radio“, sindikalni lider zaštićen je od premeštanja na lošije radno mesto, smanjivanja plate i, naravno, otkaza.

Ista privilegija obezbeđena mu je Zakonom o radu i tokom dve godine nakon što ostane bez fotelje. Tu su i odsustva sa posla zbog sindikalnog organizovanja, seminara, skupova, koja mogu da "pojedu" i nekoliko nedelja tokom godine.

"Sindikalni lideri imaju privilegije, i to nije pojava poznata samo u Srbiji. Od poslodavaca često dobijaju službene automobile, bolje radno mesto, zaposle im ženu, rođaka, sina", kaže profesor Darko Marinković sa Megatrend univerziteta. On dodaje da je "jedna od najopasnijih boljki udruživanje sa poslodavcem, jer tada prestaju da rade u korist svog članstva, već zastupaju interese rukovodstva firme. Kada su pod kontrolom poslodavca, države ili političkih partija, postaju takozvani žuti sindikati".

Suština sindikata je, prema rečima našeg sagovornika, da budu demokratski organizovani, pre svega kada je reč o izboru lidera i kontroli finansija. Pravila igre, smatra, morala bi da budu takva da jedan čovek može da vlada tokom najviše dva uzastopna mandata.

"Potpuno je suprotno demokratskim principima da neko bude pet puta zaredom na čelu sindikata. Na primer, Branislav Čanak, lider UGS Nezavisnost, na toj funkciji je već 20 godina", dodaje Marinković i kaže da je problem i loša kontrola finansija.

Da se sindikalne pare često troše nenamenski smatra i Dragoljub Rajić iz Unije poslodavaca. On kaže da nema valjane kontrole pražnjenja „kase uzajamne pomoći“, koja se puni iz sindikalnih članarina.

"Da vođenje sindikata nije unosan posao, pa ne bi ih bilo toliko. Znam za mnoge zloupotrebe. Čak i da je novac iz 'kase uzajamne pomoći' pozajmljivan 'pod kamatu'“, kaže Rajić.

A za ono što rade, smatra Rajić, sindikalne vođe gotovo da nemaju odgovornost. Kao primer navodi štrajkove. "Godišnje u Srbiji bude organizovano na desetine nezakonitih štrajkova, a do sada nijedan sindikalni lider nije odgovarao zbog štete koja je tako načinjena", zaključuje Rajić.

Neretko, preduzeća imaju i po nekoliko sindikata. Tako u najvećem gradskom prevozniku u srpskoj prestonici, postoji 14 sindikata i dva u osnivanju, dok je jedan nedavno ugašen. Samostalni sindikat GSP, Nezavisni sindikat, Sindikat RAJ, Sindikat vozača, Beogradski ujedinjeni sindikat, Ujedinjeni granski sindikat, Sindikat radnika obezbeđenja... Ovo su samo neka od udruženja u firmi u koja se, inače, radnici GSP učlanjuju zbog pozajmica, putovanja, hrane, registracije vozila...

"Od svih sindikata samo su dva reprezentativna. Predstavnike u Upravnom odboru imaju Samostalni sindikat, koji broji 2.700, i Sloga raj sa oko 1.300 članova", kaže Slavica Stevanović iz GSP-a.

Ona navodi da su "ostali malobrojni, pa 'najmanji' ima samo pet članova, a imamo i dva sa po sedam članova. Verovatno su prilikom osnivanja imali više pristalica, ali su „spali na dva slova“. Bez obzira na broj učlanjenih radnika opstanak sindikata se ne dovodi u pitanje, jer su im naklonjeni Zakon o radu i Kolektivni ugovor".

Svaki sindikat ima predsednika koji sto odsto radnog vremena provodi „boreći se“ za prava radnika. Sindikati imaju i predstavnika u gradu, kao i u svakom pogonu. Oni pola radnog vremena provode u sindikalnim aktivnostima. Najveći gradski prevoznik broji sedam pogona, puta broj sindikata, računica pokazuje veći broj ljudi nego što ih ima na terenskim radionicama u toku celog dana.

Još je gore u JP „Železnice Srbije“, gde su registrovane čak 23 sindikalne organizacije - Sindikat železničara Srbije, Sindikat izvršnih službi srpskih železnica, Sindikat radnika železničke infrastrukture Srbije, Nezavisni sindikat železničara Srbije, Nezavisni sindikat mašinovođa Srbije...

Poseban fenomen u ovom javnom preduzeću su i tri sindikata koja nemaju nijednog člana, ali imaju rukovodstvo!

Nedostižnih 105 dinara

Razjedinjeni, ni kada zauzmu jedan front, sindikati u Srbiji ne uspevaju ove zime da dobiju bitke za radnička prava. Država ne ispunjava njihove zahteve, pa ni onaj osnovni - da se zaposleni u Srbiji, bar sa minimalnom cenom rada, mrdnu sa dna lestvice u regionu.

Sa sadašnjih 95 dinara, sindikati traže povećanje osnovne cene rada za deset dinara po satu. Dogovor nije postignut na Socio-ekonomskom savetu, pa će Vlada da kaže poslednju reč. Ali, sa povećanjem, očigledno, niko ne žuri.

Ni granskim sindikatima ne ide bolje - prosvetari, zdravstveni radnici i policija, bilo da su pretili štrajkom ili ga i realizovani, ostali su praznih ruku.

Niko od njih nije dobio ono što je u startu tražio. Iako je država, pod nadzorom MMF-a, rekla da para za veće zarade nema, štrajk prosvetara i dalje traje, bez rešenja na vidiku.