"Đavo nije crn", plate kao 1.000 €

Kovačević, zamenik direktora Republičkog zavoda za statistiku, dodaje da je Srbija, ipak, sve to morala da plati visokom stopom nezaposlenosti od 19 odsto.

"Ruku na srce mi smo i pre kriza s nezaposlenošću od 14 procenata imali taj problem u odnosu na okruženje jer su pojedine balkanske i druge zemlje ranije ušle u tranziciju i izašle iz nje", upozorava on.

Da za Srbiju „đavo” i nije baš tako crn ukazuju iskustva pojedinih zemlja, koje su, uglavnom, uspešno prebrodile tranziciju, čak su i u EU ušle, ali beleže osetan pad ekonomske aktivnosti, praćen malaksavanjem standarda, zaposlenosti i eksplozijom spoljnog duga (Mađarska, Rumunija, Hrvatska...).

Svejedno iz kog razloga – inertne budžetske ili spoljnotrgovinske neravnoteže. Najčešće zbog pada izvoza. Neke zemlje imaju krizu na svim nivoima – od finansijske do realne ekonomije, kao na primer Letonija ili Mađarska.

U svemu tome, napominje dr Kovačević, bez davanja ocene opravdanosti zahteva, sindikati, od prosvete, policije ili zdravstva pa redom, listom iznose argumente o najnižoj plati u regionu koje potkrepljuju podacima o nominalnom iznosu prosečne, minimalne ili neke druge mere izražene u evrima po internom kursu.

Zaboravlja se ili previđa, kaže, da je uporedivost standarda i kupovne moći pa i plata preračunati na standard pariteta kupovne moći jedino moguća ako se sledi račun Eurostata (evropske statistike) o paritetu kupovne moći.

Proseène zarade u evrima obraèunate nominalno prema paritetu kupovne moæi u odnosu na EU 27 (mereno 2009) (Politika)

Tu se može videti da Srbija ne zaostaje u zaradama po paritetu kupovne moći u odnosu na neposredno okruženje, makar i da se merenja Eurostata uzmu kao kao manje pouzdana u balkanskom okruženju gde su tržišne, cenovne i prihodne nepravilnosti daleko veće nego u stabilnim i razvijenim ekonomijama. Da sve, ipak, nije tako dramatično promenjeno, uprkos godinama krize, čiji se kraj tek naslućuje, svedoči i činjenica da se struktura potrošnje u Srbiji tokom krize nije znatno izmenila. To, tvrdi dr Kovačević, najbolje pokazuje Anketa o potrošnji domaćinstava.

Mada se struktura potrošnje nije bitnije promenila, jesu cene prehrambenih proizvoda u Srbiji, baš kao i u okruženju. One su i najveći generator inflacije od 10,3 odsto u 2010. To je najlošiji rezultat u poslednjih devet godina.

Udeo industrijsko-prehrambenih proizvoda u tom rastu bio je 29,8 procenata, dok je učešće osnovnih poljoprivrednih artikala bilo svega 7,5 odsto. Razlozi su, između ostalog, smatra dr Kovačević, u rastu cena hrane u globalnom okruženju, neadekvatnoj poljoprivrednoj politici i kartelskim strukturama proizvođača u zemlji.

Zbog toga su, po njegovoj oceni, veoma poželjni strateški investitori, ne samo poput Fijata, Benetona, Jure ili Panasonika, zbog zapošljavanja znatnijeg broja ljudi, već i velike trgovinske kompanije kako bi se uravnotežila ponuda i cene, a domaći proizvođači bili podstaknuti da razvijaju evropske standarde.

(Politika)

Očekuje se belgijski Delez da kupi Delta maksi. Možda je i to put da dođe do bržih promena navika domaćih kupaca.

Tokom krize najpre su cene prilagođavali trgovinski lanci, jer su privreda, kako industrija tako i trgovina, pa i poslovi s nekretninama, opterećeni spoljnim dugom. Zato je očuvanje prometa u trgovini u finansijskoj krizi bio imperativ opstanka i održanja likvidnosti.

To je pokazalo da su veliki trgovinski lanci fleksibilniji na tržištu, iako kod nas ogromnu ulogu u snabdevanju imaju „zelene pijace” i male trgovinske radnje. Dobro je, smatra dr Kovačević, što njihov značaj neće uskoro biti marginalizovan.

Slom industrije doneo nezaposlenost

Nezaposlenost je posledica, pre svega, sloma industrije u minuloj deceniji, kao posledica razaranja jugoslovenskog tržišta, ratnog okruženja, sankcija međunarodne zajednice, izraubovanosti tehnologije, podinvestiranja devedesetih i sloma finansijskog sektora.

Promenu na bolje, po dr Kovačeviću, nisu donele ni prve godine novog milenijuma. Svedoci smo veoma spore reindustrijalizacije, zbog koje nije moglo doći do pomaka u zapošljavanju.

"Može se grubo konstatovati da je industrijska proizvodnja u 2008. dostigla tek polovinu učinka iz 1989, a bruto domaći proizvod 75 odsto iz te iste godine. Ipak, BDP Srbije i u 2008. godini, kao najveći agregat ima industriju sa oko 22 procenta učešća. U zemljama koje se graniče sa nama nema nijedne ekonomije koja dostiže taj obim i učešće industrijske proizvodnje, izuzimajući možda Rumuniju", kaže on.

"S druge strane, veoma je važan uspon prehrambene industrije, koja je oslonjena je na značajne kapacitete primarne poljoprivredne proizvodnje, gde je perspektiva neograničena s obzirom na zemljišne resurse i neiskorišćene mogućnosti navodnjavanja”, naglašava Kovačević.