Srpski radnik: Nekad klasa sad masa

Ranka Savić, predsednica Asocijacije slobodnih i nezavisnih sindikata (ASNS) kaže da je „radnička klasa potpuno zamrla. I ekonomski, i politički, i socijalno“.

„Sama statistika nam pokazuje da imamo samo 1,8 miliona zaposlenih, od kojih je polovina u javnim službama, državnoj administraciji... A radnička klasa, u izvornom smislu, jeste ona koja se bavi proizvodnjom. Ali, ta je struktura ljudi potpuno marginalizovana. Zato mi radničku klasu, u smislu evropskih zemalja - nemamo!“, smatra ona.

Savićeva opisuje da je srpski radnik ”depresivan i bolestan”, jer mu je od svih životnih strahova najjači onaj od otkaza. „On ima veliki strah od gubitka posla, koji je, prema poslednjim istraživanjima, u Srbiji jači čak i od straha od smrti. Sa takvim radnicima ne može se očekivati ni masovno izražavanje nezadovoljstva, ni radikalizacija protesta, njega ne možete da animirate ni da ga naterate da se bori“, smatra ona.

Da je ”radnička klasa” samo floskula smatra i Vera Kondić, psiholog rada. „I u socijalizmu se moglo govoriti pre o radničkoj masi nego radničkoj klasi, jer je, zapravo, samo mali broj ljudi imao svest o svojoj poziciji i mogućnostima. Danas je situacija slična, možda i gora“, objašnjava ona.

Kondićeva za svest o poziciji radničke klase krivi – obrazovanje i dodaje da „loše i nekvalitetno obrazovanje đacima, odnosno budućim radnicima, daje samo lažnu uverenost u njihovo znanje, a dovoljno je samo zagrebati malo dublje da bi na površinu izašlo jedno veliko neznanje“.

Ona ocenjuje da je upravo nedostatak informacija kod današnjih radnika glavni krivac za položaj u koji smo dospeli. Zato, kaže ona, čitava armija ljudi ne može da prepozna ko ih zastupa, ko štiti, a ko zapravo zloupotrebljava. Ipak, najviše ih zaluđuju - političari.

Vreme straha i neizvesnosti, sindikati nemoćni

Zablude o radničkoj klasi, na kojima su odrastale čitave generacije, padaju u sve dublju vodu. Teško da će se danas iko od ”proletera” osetiti moćnim i poverovati da je pokretač društvenih promena i okidač razvoja - u šta su verovali godinama, pa i decenijama.

„Ogroman je teret danas na radničkoj klasi. Poslovi su postali sve rizičniji, teže se zadržavaju, više se ugovora potpisuje na određeno vreme, a na takvim je poslovima manji nivo zaštite pa čak i prava. Došlo je teško vreme, i to u situaciji kada solidarnost nikada nije ni bila previše izražena. A sada je sasvim izostala. Ovo je vreme straha i neizvesnosti“, kaže profesor Zoran Stojiljković.

Stojiljković dodaje da nije začuđujuće što je narod toliko sluđen i što više nikome ne veruje. „Pa kako i bi kada su sindikalni lideri slabi i nemoćni, kada tajkuni lobiraju političare po hodnicima za svoje interese, kada država otpušta ljude koje je do juče čuvala, kada se sve rasprodaje budzašto“, dodaje on.

Plavi okovratnici tako sve više stežu vrat države. A sami radnici se osećaju kao najamnici. „Srednji sloj je nestao. Čitava jedna ’klasa’ se istopila još u devedesetim, ’zahvaljujući’ ratovima i tranziciji, koja još nije završena. Zato danas srednju klasu imamo samo u tragovima“, zaključuje Rasim Ljajić, ministar za rad i socijalnu politiku.

Ministar Ljajić dodaje da je država upravo u pokušaju da je ponovo uspostavi jer je ona nosilac svakog demokratskog društva. Ipak, kako i sam kaže, to neće ići ni brzo ni lako. On smatra da su za ljude koje kači njegov portfelj poslednje dve godine najteže.

Nema volje ni za iskazivanjem nezadovoljstva

Radničko nezadovoljstvo kanališe se samo periodično. Iza nas su epizode gladovanja, blokiranja saobraćajnica, sakaćenja... Ipak, u donošenju važnih odluka i mobilisanju radništva, sindikati su zakazali. Nisu retki a ni tihi prigovori na račun sindikalnih vođa. Zamera im se flert sa vlastima, ali i s tajkunima, kao i lično bogaćenje i promovisanje sopstvene karijere.

Svih 20.000 malih i velikih sindikata više se bavi sopstvenim održanjem nego interesima radnika. Tako se u velikim preduzećima, kao što su JAT, Železnice, komunalna preduzeća - mogu pobrojati desetine malih sindikata.

„U zemlji koja ima milion realno nezaposlenih ljudi i 680.000 onih koji su ispod granice siromaštva, loše nam se piše. Mi smo jedina zemlja u kojoj 350.000 radnika ima istovremeno i status socijalno ugrožene kategorije jer živi od minimalca. A uz sve to, sindikalni lideri nemaju volje za promenama. Ne možemo da postignemo jedinstvo i to je strašno“, kaže Ranka Savić.

Koliko će strpljenje radničke klase još da istraje, neizvesno je. A da prognoza nije baš tako lepa, smatraju i u Ujedinjenom granskom sindikatu Nezavisnost. „Kiša pada već 20 godina, a ne u poslednje dve“, navodi Branislav Čanak.

On kaže da je „privatizacija izneverena još 1989. godine i još je tada počela kriza. Reforma nije ni počela, a već je stala. Stalno tražimo neke neprijatelje, bilo iznutra bilo izvana, kao što je to radio Milošević. A probleme prebacujemo na sledeće generacije“.

Čanak kaže da je do sada narod pronalazio jedino utočište u sivoj ekonomiji, ali da to više neće moći. „I rad na crno ima svoje granice, a upravo smo ih dodirnuli. Više nema snalaženja, ljudi ostaju bez zemlje, bez posla, hrane... Zato će ove godine i radnici iskazivati svoje nezadovoljstvo. Činiće to masovno i radikalno“, smatra on.