"Državna preduzeća bi na berzu, ali da im ne padne cena"

Međutim, čak i u ovakvim kurtoaznim obraćanjima teško je prikriti antagonizam predstavnika ovdašnje izvršne vlasti koji imaju prema berzi. Političari bi da donesu još bolje zakone iako se ni trenutni ne primenjuju, državna preduzeća bi listirali samo kada im ne bi pala cena, berzu bi momentalno prihvatili kada bi bila na svetskom nivou... Zaista, šta je to što berzu čini tako odbojnom kod domaćih političara, osim što bi narušila „mir“ u partijskim preduzećima i skinula paučinu s njihovih poslovnih knjiga?

Odgovor verovatno leži u osnovnoj karakteristici ovog tržišnog mehanizma – berza predstavlja „ogledalo“ uspešnosti svake pojedinačne kompanije, a pride i odraz čitavog političko-ekonomskog sistema iz kojih ova preduzeća dolaze. Berzanski mehanizam, kao nijedan drugi, na proste brojeve raščlanjuje osnovne komponente investicionog ambijenta: ravnopravnost tržišnih učesnika, poštovanje vlasničkih prava i funkcionisanje institucija.

Treba li spomenuti da ove brojke u našem slučaju izgledaju prilično poražavajuće. Promet akcija na Beogradskoj berzi pao je ispod nivoa s ranih početaka tranzicije, emitenti masovno napuštaju tržište begom u niže organizacione forme, dok su listirane kompanije vrednovane znatno ispod proseka uporedivih tržišta.

Ova otužna statistika direktna je posledica (ne)atraktivnosti ovdašnjeg investicionog ambijenta. Na papiru zagarantovana ravnopravnost tržišnih učesnika svodi se dobru volju većinskih vlasnika ili dominantnih akcionara, na isti onaj entuzijazam koji imaju (ili nemaju) pružaoci usluga u školskom, zdravstvenom ili bilo kom drugom državnom sistemu. I nije bitno da li se u glavnoj roli nalazi domaći kapitalista, država ili međunarodna korporacija, odsustvo sistema ih prosto mami na zloupotrebu „jednakijeg“ položaja. Prava manjinskih akcionara, dakle, nalaze se na izuzetno niskom nivou, a upravo ova karakteristika tržišta predstavlja glavnu odrednicu stepena njegovog razvoja.

Foto: Thinkstock

Na ništa višem nivou ne nalaze se ni institucije, bilo one koje su direktno odgovorne za razvoj berze, poput Komisije za hartije od vrednosti, ili one sekundarne, kao što su sudovi koji bi trebalo da se u krajnjoj instanci staruju o primeni zakona. Koliko su ovdašnje institucije erodirale najbolje govore poslednji slučajevi u kojima se traga za načinom zaštite većinskih vlasnika, skoro pa u montipajtonovskom serijalu režiranom od strane domaćih kapitalista.

U ovakvim okolnostima, ključno ostaje pitanje mogu li, u iznenadnom naletu političke volje, kreatori ovdašnje ekonomske politike popraviti rđavo stanje? Momentalno svakako nije moguće, kao što se poverenje investitora preko noći ne može povratiti. Izgradnja atraktivnog investicionog ambijenta je mukotrpan put čiji se rezultati mogu ubirati tek godinama nakon postavljanja njegovih osnova.

Sa stanovišta političara, primamljivije izgledaju partijska preduzeća i ekonomska politika zasnovana na subvencijama koja namah daje vidljive rezultate, nebitno što su parcijalni (sa masom nus-efekata) i kratkog daha. Kada se istroši aktuelna politika pronalaženja ekonomskih prečica, gotovo izvesno, bićemo ponovo prinuđeni na iznalaženje novog, zdravijeg puta.

Trenutna slika Beogradske berze, ogoljena nepostojanjem subvencija i drugih administrativnih direktiva, najbolje opominje. Okretanje glave političara od marginalnog berzanskog tržišta neće biti od prevelike pomoći, kao ni čuvanje pod „staklenim zvonom“ državnih preduzeća. Pre ili kasnije, i jedni i drugi moraće ugledati svoj odraz u ogledalu, jedino će poreskim obveznicima duži protok vremena doneti i veće izdatke.