"Iz banaka podignuto pola milijarde evra"

Da li je naša štednja sigurna u bankama?

Naš bankarski sistem je koncipiran tako da više od 30 odsto novca stoji u Narodnoj banci Srbije. Mi imamo više novca u NBS nego što imamo štednje. Teoretski, kada bi u banku došli svi deponenti odjednom i tražili uloge, banka bi mogla ceo repo portfelj da proda Narodnoj banci, kupi devize od njih i isplati klijente.

Jedino pitanje su tehničke mogućnosti, odnosno da li to može da se postigne za jedan dan, ali banke imaju više novca nego što duguju građanima. Meni su sasvim jasni motivi tih ljudi koji su podizali štednju, jer zbog onoga što su oni preživeli devedesetih godina apsolutno imaju pravo da traže svoj novac.

Kako se izboriti sa tim strahom?

Dva su načina da se na takav strah odgovori. Jedan je da banka uvek i odmah isplati novac. Bilo je malih problema u distribuciji gotovine iz NBS i na kraju dobar deo banaka se snašao tako što su direktno uvezli gotovinu. Ni Narodnoj banci nije bilo lako, jer na takvu tražnju naprosto nije bilo moguće odmah odgovoriti. U toku jednog dana mora se privući jako velika količina keša, zatim to treba distribuirati po bankama.

Drugi način je da se država jasno odredi prema stepenu garancije depozita, kao što su i sve zemlje uradile. Povećanje depozita sa 3.000 na 50.000 evra znači da je umesto 80 odsto depozita garantovano 95 odsto. Ali to ne znači da ste garantovali 95 odsto volumena štednje, već 95 odsto štednih uloga. Zato ovo povećanje osiguranja sa tri na pedeset hiljada evra ne predstavlja veliko opterećenje za budžet. Ova mera ima više psihološki efekat.

Šta je još država trebalo da uradi?

Druga važna mera koja je jako bitna u kriznim situacijama i koja je trebalo odavno da bude doneta, a kod nas još nije, jeste garancija međubankarskih pozajmica. Sve zemlje su to uradile.

U zapadnoj Evropi i SAD kriza se reflektovala tako što među bankama nije bilo poverenja i nisu htele jedna drugoj da pozajme novac. Kada novac ne cirkuliše između banaka, on ne cirkuliše u sistemu. Kada tu nastane zagušenje, to se reflektuje kapilarno na ceo realni sektor. Kod nas i dalje postoje pozajmice između banaka, ali vrlo restriktivne.

Naše banke nemaju kontaminiranu aktivu finansijskim derivatima, ali većina banaka ovde je u vlasništvu međunarodnih banaka sa centralama u inostranstvu i svi poslujemo po nekim uzansama. Kada se centralizuje sistem odlučivanja, samo stigne naređenje „redukujte pozajmice". Mi smo pozajmice limitirali na jedan broj banaka, a drugim bankama ih nećemo odobravati, dok ne isteknu aranžmani koje već imamo.

Razlog za to je, da budem konkretan, što domaće banke nemaju mogućnost refinansiranja spolja, već se uglavnom oslanjaju na domaće depozite. Ako domaći depoziti počnu da se odlivaju, odakle tim bankama novac?

Ja u krajnjoj situaciji mogu da pozajmim novac od moje centrale. Naša država još ne garantuje međubankarske pozajmice, a mislim da će to morati da uradi pre ili kasnije. Velike banke pozajmljuju između sebe, ali sistem mora da funkcioniše i sa velikim i sa malim bankama.

Kako će se kriza odraziti na privredu?

Ovog puta je kriza nastala u finansijskom sektoru, a on je ogledalo realnog sektora. Finansijski sektor čini mali broj banaka sa velikim brojem transakcija, naspram realnog sektora sa velikim brojem igrača i sa relativno malim brojem transakcija. Ako se kriza drži samo na nivou finansijskog sektora, to može da se sanira i nije strašno. Međutim, ako se kriza preseli na privredu, onda je to strašno. A to se dešava ako, na primer, u banku dođe deset klijenata koji žele da produže revolving kredit. Pošto ne zna šta se dešava na tržištu, banka iako ima novac, čuva ga i odlučuje da umesto deset kreditnih linija plasira pet.

Ostala petorica idu u druge banke. One se isto tako ograniče na svojih pet najboljih klijenata. Ove firme moraju da vrate kredit i onda ili zavuku ruku u džep ako imaju gotovinu, a ako nemaju, prodaju imovinu. A da bi prodali imovinu, neko mora firmu da kupi, a za to mu treba ili keš ili kredit, po koji opet ide u banku. Posledica je da cene imovine počinju da padaju. Firma mora da spušta cenu, dok ne proda imovinu ili će banka da aktivira hipoteku.

Tako se obara vrednost imovine na tržištu, odnos hipoteke i kredita banke se pogoršava, pa banka onda traži da se vrati kredit, dok se to ne niveliše. Ako banka to ne uspe, NBS traži da se deo kredita iznad hipoteke rezerviše, jer u tom trenutku nema pokriće. To povećava troškove banke, onda se smanjuje dobit ili se ulazi u gubitak, a sa gubitkom se smanjuje kapital.

Kada se smanjuje kapital, onda se pogoršava koeficijent kapitalne adekvatnosti, a postoji prag ispod kog se ne sme. To je spirala koja mora da se prekine, i to tako što se kriza izoluje na bankarski sektor. Zbog toga vlade svih država maksimalno pumpaju likvidnost kako se kriza ne bi prelila u realni sektor.

Da li će naša privreda imati poteškoća?

Kriza sa štednjom ne postoji, ali krize u privredi će biti. Račun države, tekući račun platnog bilansa, u minusu je. Mi godinama trošimo više nego što proizvodimo, ali se to peglalo zaduživanjem. Sada će stepen kredita koji će privreda moći da povuče od banaka u inostranstvu biti značajno manji, ako ih uopšte i bude. Ti cross border krediti su u značajnoj meri finansirali domaću potrošnju, i investicionu i tekuću.

Domaće banke ne mogu to da nadomeste iz depozita. Mislim da je neophodno da Ministarstvo finansija i NBS pozovu banke u Srbiji da čuju koji su njihovi planovi za 2009. godinu. Treba da pitaju banke koliko nameravaju da plasiraju, koliko kredita mogu da povuku i koliki su im budžeti, da se tačno vidi šta je to što može da uđe u zemlju i da znate šta može da se očekuje.

A ako se smanji priliv, on se smanjuje za sve. Onda neće moći ni firme da se privatizuju tako lako, a to se već sada vidi. To pokazuje i ova mera, da se za preduzeće plati 30 odsto odmah, a ostatak u pet rata. Suštinsko je da se moraju obezbediti devize za pokriće deficita platnog bilansa, ali mora se nešto i investirati, jer srpska privreda traži investicije.

U ovom trenutku, ključno rešenje je da se obezbede stabilni izvori finansiranja i mislim da su u Ministarstvu finansija već dobar deo toga predvideli. Otplata kredita Svetske banke za sledeću godinu je reprogramirana, jedan deo sredstava je već ugovoren da se povuče za izgradnju infrastrukture i ostaje pitanje šta sa domaćom privredom.

Pre ili kasnije će morati da se oslobode neka državna sredstva koja će morati da se gurnu u privredu. Sve što se desilo na Zapadu videće se i ovde. Ne mora to da bude iz budžeta, može i centralna banka da pozajmi novac bankama.

Ali tako se kreira inflacija?

Inflacija je u ovom slučaju manje zlo. Gore od toga je deflacija do koje bi moglo doći u ovom slučaju. Deflatorna ekonomija je katastrofa. Sve centralne banke pumpaju ogromne sume, pa nema inflacije ni u Nemačkoj ni u Americi. Privreda već kaska i time se ne baca ulje na vatru, jer vatra se već ugasila i pokušavate da je raspalite. U tom kontekstu će se kasnije ići i na relaksaciju monetarne politike i još neke mere koje će upumpati likvidnost ako bude nedostajala.