Porez na banke platiće građani

Ekonomija, međutim, kaže drugačije. Porez ne plaća nužno onaj od koga se porez naplaćuje. Ko stvarno plaća porez, odnosno na koga se teret poreza svaljuje, zavisi od drugih stvari – u ekonomskom žargonu, od elastičnosti ponude i tražnje oporezovane robe.

Elastičnost nije ništa drugo nego osetljivost kupca ili prodavca na promenu cene – ona se meri stepenom u kojem ponuda ili tražnja reaguju na promenu cene. Ako na rast cene od 10 odsto potrošači reaguju smanjenjem kupovine od recimo 20 odsto, znači da je tražnja za tom robom elastična. Ako na rast cene od 10 odsto potrošači reaguju smanjenjem kupovine za samo 3 ili 5 odsto, znači da je tražnja neelastična. Tako obično bude kad potrošači nemaju mnogo izbora, ne mogu se lako odreći neke robe i zato prihvate i povećanje cene.

Kod razrezivanja poreza, mehanizam je sledeći. Što je ponuda elastičnija, što na smanjenje cene prodavac više reaguje smanjenjem ponuđene količine, veći deo tereta poreza se preko cene prevaljuje na potrošače. To se dešava ako prodavac ne može ili neće lako da prihvati sniženje cene, već odlučuje da se zbog niže cene povuče sa tržišta. Takođe, što je tražnja manje elastična, što kupci imaju manje izbora, veći deo poreza se prevaljuje na potrošače.

Da vidimo kako stvari stoje na bankarskom tržištu. Roba o kojoj govorimo su bankarski krediti, a cena kredita je kamatna stopa.

Elastičnost domaće tražnje za kreditima je stepen u kojem zajmoprimci reaguju na kamatu. Kamatna stopa je svima važna, ali stanovništvo i privreda nemaju mnogo izbora jer su uglavnom ograničeni na domaće tržište. Kad se uvede porez na sve banke, kamate porastu svima, a vi svejedno od nekog morate uzeti kredit. Tražnja ze kreditima je relativno neelastična. Kupci su spremni da prihvate povećanje cene.

Sa bankama je drugačije. Kapital je veoma pokretljiva, najpokretljivija roba. Banke koje posluju u Srbiji imaju filijale i u matičnim zemljama i po celom istočnoevropskom regionu, što znači da njihovo tržište nije ograničeno na Srbiju. Zato je cenovna elastičnost ponude kapitala velika. Banke mogu i na relativno malu promenu cene u Srbiji reagovati relativno velikim premeštajem plasmana u druge zemlje.

Šta bi onda bila posledica dodatnog poreza na banke? Ponuda kredita u zemlji bi opala i kamatne stope bi porasle. Teret ovog poreza bi najvećim delom pao na domaće potrošače. Banke bi takođe bile pogođene, ali dosta manje, jer ih od gubitaka spasava opcija lakog premeštanja plasmana u druge zemlje. Čisti dobitnici bi bili jedino potrošači tih drugih zemalja, u kojima bi zbog dodatnog priliva novca kamatna stopa opala.

Ako posmatramo pojedinačno, od svih uzimaoca kredita, najmanje izgleda da zbog viših cena smanje potrošnju imaju oni kojima je roba najpotrebnija, čija je tražnja najmanje elastična. Više kamate će nadproporcionalno pogoditi one kojima je kredit iz nekog razloga hitan, tako da su spremni da prihvate i višu kamatu da bi dobili kredit.

Porezi u svakom slučaju destimilišu ekonomiju i nema zemlje kojoj je su porezi, na bankarstvo ili bilo šta drugo, doneli prosperitet. Ali u Srbiji je, zbog priliva kapitala iz inostranstva i lake pokretljivosti kapitala u regionu, ideja posebnog bankarskog poreza još gora. Smanjeni priliv, ili odliv kapitala iz zemlje, imao bi posledice i na makroekonomsku stabilnost. Kurs dinara za evro je posledica postojećeg odnosa količine dinara i evra u ekonomiji i u trenutku kada banke prestanu da donose devize u zemlju, dinar će morati da depresira.

Iz nekog razloga, problem poreskog tereta je lako razumeti kada je u pitanju porez na dodatu vrednost (PDV). Niko se ne zauzima za povećanje PDV-a samo zato da bi se naudilo prodavcima. Naprotiv, u javnosti postoji potpuno razumevanje da bi veći PDV više oštetio potrošače nego prodavce. Znamo da iako se naplaćuje od prodavaca, ovaj porez, preko viših cena, ustvari plaćaju kupci.

Samo treba razumeti da bankrarstvo nije drugačije. Porez na banke je ustvari porez na korisnike kredita.