Bojanić: Mojkovac-Božić na krvi, a ne na kolenima

Mojkovačka bitka nije bila borba za osvajanje teritorije. Nije bila ni taktička pobeda u udžbenicima vojne nauke. Bila je žrtva, svesna i unapred prihvaćena. Bila je to bitka da se zaustavi nadiruća austrougarska vojska i omogući srpskoj vojsci da se povuče preko albanskih gudura i sačuva jezgro države i naroda.

Dok su srpski vojnici bosi gazili smrt u Albaniji, Srpska crnogorska vojska, predvođena serdarom Jankom Vukotićem, stala je na Mojkovcu kao živi bedem.

Sneg je bio viši od čoveka, mraz je cepao kosti, a artiljerija neprijatelja neprestano je tukla položaje. Ipak, nije bilo uzmicanja. Ni na Božić. Ni pred nadmoćnijim neprijateljem.

To je onaj trenutak srpske istorije kada se ne pita da li je moguće, već da li je časno.

Mojkovac je dokaz da smo narod koji zna šta znači zavet i vera. Dok su zvona trebalo da zvone za Hristovo rođenje, na Mojkovcu su zvonile puške.

I svaki metak bio je molitva. Svaki poginuli vojnik… žrtva prineta za brata, za slobodu, za opstanak naroda.

Ironija istorije je surova: Crna Gora će ubrzo biti primorana na kapitulaciju. Ali Mojkovac nije kapitulirao.

On stoji i danas kao ukor onima koji istoriju mere koristi, a ne časti.

Kao opomena da sloboda nikada nije bila poklon, već dug plaćen krvlju.

Bez Mojkovca, povlačenje srpske vojske bilo bi daleko krvavije, možda i nemoguće. Bez Mojkovca, ne bi bilo ni oporavka na Krfu, ni proboja Solunskog fronta, ni pobede 1918. godine.

Zato Mojkovačka bitka nije epizoda… ona je stub.

Danas, kada se Božić sve češće svodi na trpezu i običaj, Mojkovac nas podseća da je suština praznika u žrtvi, smirenju i ljubavi prema bližnjem i otadžbini.

Tamo, u snegu i krvi, branio se ne samo srpski vojnik, već i smisao postojanja jednog naroda.

Zato se Mojkovca ne sećamo zbog pobede, već zbog obraza.

I dok god pamtimo Božić 1916. godine, znaćemo ko smo bili. A možda ćemo se usuditi da se zapitamo… jesmo li toga danas dostojni?

HRISTOS SE RODI!

SREĆAN I BLAGOSLOVEN BOŽIĆ!