Svet iz "Odiseje" nestao zbog suše slične današnjoj?

Homerov ep "Odiseja" smešten je u kontekst civilizacijskog kolapsa.

Najnoviji film Kristofera Nolana privukao je milione gledalaca u svet uzburkanih mora i gradova zahvaćenih požarima.

Ako izuzmemo čudovišta iz mitova koja se u njemu pojavljuju, taj svet ima istorijsko uporište. Radnja filma "Odiseja" smeštena je u vreme nakon Trojanskog rata, u period koji se poklapa sa kolapsom civilizacija bronzanog doba.

Nova studija povezuje taj kolaps s ozbiljnim klimatskim promenama, a autori upozoravaju da njihovi nalazi imaju i "implikacije za budućnost".

Istraživanje objavljeno u julu bacilo je svetlo na potencijalni uzrok te suše: spor trend sušenja i brži prirodni ciklus suvog vremena koji se nadovezuju jedan na drugi.

Naučnici već dugo znaju da je pre više od 3.000 godina područje Mediterana pogodila velika i dugotrajna suša, koja se vremenski poklapa sa raspadom tadašnjih kraljevstava i država.

Tokom kasnog bronzanog doba zapadnoafrički monsunski sistem slabio je postepeno tokom hiljada godina, pretvarajući nekada zelenu Saharu u pustinju. Manje padavina nad Afrikom značilo je i manje kiše na području Mediterana. Istovremeno se pojavio i prirodni klimatski ciklus iz Atlantika, koji je region uvodio u višedecenijske periode suše i vlažnijeg vremena.

Ketrin Pauer sa Univerziteta u Stokholmu, glavna autorka studije, smatra da takvi klimatski uslovi mogu pomoći u objašnjavanju velikih migracija i sukoba iz vremena u kojem je smeštena "Odiseja".

Već decenijama istoričari i arheolozi pokušavaju da objasne masovna pomeranja stanovništva tokom tog perioda, poznatog i kao vreme takozvanih "Naroda s mora".

Mnogi istraživači smatraju da su klimatske promene doprinele političkom i društvenom slomu na kraju bronzanog doba. Nova studija dodaje još jedan deo toj složenoj slagalici.

"Ne znamo tačno zašto su se ti ljudi pokrenuli", kaže Pauer. "Ali ako možemo da pokažemo da je klima postajala sve nepovoljnija za opstanak, to bi moglo biti jedno od mogućih objašnjenja."

EPA/HOTLI SIMANJUNTAK

"Savršena oluja katastrofa"

Pauer smatra da je priča relevantna i za današnje vreme. Velike evropske reke beleže istorijski nizak vodostaj, dok suše doprinose razornim šumskim požarima i velikim gubicima u poljoprivredi. Među njima je i najlošija francuska žetva kukuruza u poslednjih pedeset godina.

Prirodni atlantski ciklusi koji donose smene vlažnih i suvih perioda i dalje postoje, ali se sada odvijaju u svetu koji se dodatno zagreva zbog sagorevanja uglja, nafte i gasa.

"Mislim da je situacija danas još alarmantnija i da predstavlja još veću pretnju", kaže Pauer.

Da li ono što se tada dogodilo zaista daje uvid u ono što bi moglo da se dogodi sada?

Arheolog Erik H. Klajn sa Univerziteta Džordž Vašington, autor knjige o uzrocima krize bronzanog doba, smatra da su suša i bolesti bile deo "savršene oluje katastrofa" koja je dovela do propasti tadašnjih društava. On uočava određene paralele sa sadašnjošću.

"Trebalo bi ozbiljno da budemo zabrinuti zbog klimatskih promena kao mogućeg faktora koji može destabilizovati civilizacije", rekao je Klajn za DW.

Dodaje, međutim, da i dalje veruje da postoji mogućnost da čovečanstvo na vreme reaguje i izbegne takav scenario.

Shutterstock/Uunal

Da li je postojao trenutak preokreta?

Cilj istraživanja Ketrin Pauer bio je da utvrdi da li iza suša bronzanog doba stoji jedan veliki katastrofalni događaj ili nešto drugo.

Naučnici su analizirali polen, led, pećinske naslage i druge prirodne zapise koji ukazuju na promene klime. Zatim su rezultate povezali sa složenim klimatskim modelima.

Model je obuhvatio čitavu planetu, podeljenu na mrežu polja veličine oko 125 kilometara. Superračunar je izračunavao klimatske uslove za svaki mesec tokom više hiljada godina. To je omogućilo istraživačima da sagledaju širu sliku za čitav Mediteran.

"Više nismo ograničeni na jedan uzorak iz pećine ili jedno jezgro sedimenta", kaže Pauer. "Sada možemo da posmatramo čitav region."

Rezultati nisu pokazali jedan iznenadni katastrofalni događaj. Naprotiv, otkriveno je da su se kraći ciklusi sušnog vremena nadovezali na dugoročni trend zagrevanja i isušivanja.

"Često tražimo jednu veliku klimatsku katastrofu koja je izazvala propast neke civilizacije", kaže Pauer. "Ali mnogo češće su to spore i postepene promene koje društvo guraju preko granice izdržljivosti."

Prema njenom mišljenju, dugotrajan pad raspoloživih količina vode mogao je da dovede do sve slabijih prinosa. To je zatim pokrenulo migracije stanovništva, a one nove sukobe i političku nestabilnost.

"Nije potrebno mnogo da se jedno društvo gurne preko granice onoga što smatra podnošljivim", kaže Pauer. "A ako se na postojeće probleme doda još jedan novi faktor, možda više nećete moći da se oporavite."