Festival na travi

Biće da su možda neki od glavnih junaka, poput Rodžera Federera, umorni i istrošeni od ponavljanja scena, eto već pune 22 godine. Dugo je švajcarski maestro na repertoaru, a publika je zahtevna, hoće još i još.

Jer kako je ovih dana, zbog dosadne londonske kiše, taj krov na dva stadiona zatvoren, neočekivano smo dobili „Indoor“ festival na travi.

Gledamo svašta – od komedije, do tragedije, onako kako u tenisu to uvek biva, jer tu nema mesta za primirje, tu se dobija ili gubi.

Namestilo se nekako da u dva londonska „teatra“, na Vembliju i Central kortu, sa 13 milja razdaljine, istovremeno budu dve vrhunske predstave – Federer protiv Manarina i Engleska protiv Nemačke, na Euro 2020.

Kako je bilo Englezima da biraju, mogu samo da mislim, ali nije se moglo biti na dva mesta istovremeno. A šteta je bilo propustiti jedno ili drugo.

Dugo se očekivao taj praznični, Federerov povratak na teren koji je pre dve godine, posle finala sa Novakom, napustio pognute glave.

Dve godine stariji, pohabaniji, pod velikom senkom sumnje u to šta nosi današnji i sutrašnji dan, ipak je izašao na taj dobro poznati čin, u kom je obasjan ljubavlju sa sve četiri strane. Nosilo ga je to do tolikih pobeda, ali protiv Manarina, očekivano, bilo je klizavo.

Jer da se ne lažemo – Rodžer je sve otkako je počeo da trenira posle operacije kolena u 2020. godini, tempirao za ovaj dan, ovaj trenutak. Ples sreće na Vimbldonu.

Druge stvari ga više ne zanimaju. Pariz mu je bio usputna stanica. Pripremni turniri samo opipavanje pulsa, njemu je trebao taj urlik oduševljenja sa tribina, to punjenje baterija, to hranjenje ljubavlju.

Ne može se sakriti sve – sporiji je u reakcijama, ali to pokriva genijalnošću.

Nema dugih poena, nepotrebnog razvlačenja, sve je švajcarski efikasno, u sekund, odmereno, metronomski. Ali kad se pokvari ritam, kao što se desilo protiv Manarina, i Federer počne da svira falš note.

Pričali smo o toj pogubnosti kliske podloge prvih dana, posebno na Central kortu i jedan takav pad, doneo je pravu tragediju.

Manarino je u četvrtom setu povredio desno koleno, zatražio je intervenciju, ali spasa nije bilo, morao je da preda meč Federeru posle prvog poena u petom setu, koji je tako već na startu bio izazvan da igra dug meč.

Sudbina ne deli poklone – to se još jednom pokazalo, jer je Manarino igrajući na 33. rođendan, ostao bez poklona. Siguran sam da mu nije bilo do slavlja i duvanja svećica. Ostao je bez glavne premije. Surovo, zaista.

Nismo navikli da gledamo Federera, na travi, naročito na početku turnira da igra duge mečeve. Njegova jaka odlika u proteklih deceniju i po barem, bila je efikasnost, ekspeditivnost.

Delovao je teniser iz Bazela povremeno kao čarobnjak koji je iznenada zaboravio formulu za magičan napitak, pa je njegov štit nedodirljivosti počeo da gubi snagu, aura je bledila, bio je otvoren za ranjavanje, iako je ono njegovo igranje as servisima, opet podsećalo na stare dane.

Ali na kraju – prst sudbine mu se osmehnuo, poštedeo ga je muka petog seta.

Setite se tog izraza lica Švajcarca kada je izlazio sa terena, tešeći Manarina. Kao da je zagrizao najkiseliju moguću jabuku, toliko je taj osmeh imao senku, jer je verovatno bio svestan toga da je imao mnogo sreće – to povređeno koleno opet je moglo biti njegovo. I mogao je da mahne voljenoj publici možda i poslednji put.

Kasnije je izbegao da odgovori jasno na pitanje da li bi ovo mogao da bude jedan od njegovih poslednjih slemova.

„Vi možda mislite da je jedan od poslednjih slemova, niko ne zna, ja ne znam“, rekao je Federer.

Drži se, dakle, onog saveta bivšeg trenera, Stefana Edberga, da ne otkriva kada je došao kraj. Ali svi se i dalje plaše da je idealna scena za kraj predstave, reći zbogom baš na Vimbldonu.

Odlično, gledaćemo ga i dalje na turniru, što je dobro, jer ovom turniru fali velikih zvezda, još dinamike, više igrača koji su u stanju da se bore za titulu.

Ipak, neodoljiv je utisak da smo u toj nekoj završnoj fazi generacijskog ciklusa, kada najblistaviji glavni glumci polako silaze sa pozornice, a svetski reditelji užurbano traže adekvatne zamene, ali njih nema, pa nema.

A touching moment

It's been a pleasure, @CarlaSuarezNava 💜 💚#Wimbledon pic.twitter.com/3JrMwkjkts

— Wimbledon (@Wimbledon) June 29, 2021

Vimbldon drugog dana, doneo je suze i Sereni Vilijams, kojoj se baš ne da da dođe do te toliko željene 24. grend slem titule.

Povreda protiv Aliksandre Sasnovič, posle pet odigranih gemova, jasno razočaranje i ostao je Vimbldon osiromašen za još jednu veliku kraljicu.

Nije imala snage ni da izađe pred novinare, izvinila se, uputivši kratko saopštenje, jednostavno, taj tunel kroz koji putuje, predugo traje, a vremena i prilika za rekord, sve je manje.

Suze su orosile i trepavice herojske dame, Karle Suares Navaro, koja igra svoju oproštajnu sezonu, posle najveće pobede na svetu – dobijene bitke sa kancerom.

Izgubila je od prve na svetu, Ešli Barti, a onda se rasplakala na obraćanju medijima.

Njena majka je došla da je gleda, sve je snimala kamerom na telefonu, slikala svoju ćerku...Ona je bila Karli najveća podrška u toj borbi sa opakom bolešću.

Oborila je glavu, ćutala je i borila se sa suzama pun minut, a onda je nekako progovorila, na španskom:

„Molim vas nemojte više da me pitate o mojoj majci, jer konferenciju zbog mojih suza nećemo završiti do sutra“.

Divna devojka ta Karla, primer kako se u životu treba boriti, kako se ne sme klonuti, čak i u najtežim momentima.

Nije klonuo ni Dušan Lajović koji je posle 2:0 u setovima i 3:1 protiv Žila Simona, rovitog zgloba posle jednog pada, morao da igra pet setova, ali što je najvažnije, pobedio je.

Srpski korpus je ostao brojniji i za Lasla Đerea koji je izbacio Pabla Kuevasa, ali zato Filip Krajinović nije imao onu prepoznatljivu energiju i izgubio je od Aleksa Bolta.

Nina Stojanović je opet pokazala da ima štofa za dobru igru i protiv bivše šampionke Anđelik Kerber, ali mogla bi konačno da ima malo više sreće i sa žrebom.

U Melburnu Serena, na Vimbldonu Kerber, a toliko drugih devojaka ima lakši hod.

Na kraju, nije klonuo ni Nik Kirjos, koji je opet propisno zabavljao publiku na Terenu 1 u meču sa Igom Amberom iz Francuske.

Gubio je sa 2:1 u setovima, na set lopti za protivnika igrao "tviner", potom je stigao da izjednači na 2:2, a u petom setu negde oko 23 časa po lokalnom vremenu na 3:3 usledio je – fajront.

„Londonsko zaključavanje“, šekspirovski atribut iz pandemijskog doba, eto, ostavi publiku gladnu i poslednjeg čina. Epiloga drame.

I sad recite da ovi dani nisu teatarski.

Nek sa konačno promoli to sunce i grane svom snagom, da se otvori krov, da ne gledamo više umetničko klizanje.

Lepše je deliti ocene za „umetnički dojam“ posle teniskih majstorija, nego posle padova zbog neplaniranih pirueta u patikama.

Ali dobro, i to je Vimbldon...