Randevu sa srećom

Na vama je da odlučite, ko vam je omiljeni artista.

Ovde ću pisati o jednom od njih, rekorderu po broju titula u singlu u ovom hramu tenisa, Rodžeru Federeru.

Za Vimbldon, on je prosto – božanstvo. Mister nedodirljivi. Spoj elegancije i harmonije. Mislim da nema ništa lepše nego gledati Rodžerov teniski ples na travi. Taj njegov nagonski tenis, prepun osećaja za kretanje na travi, taj laki gaz, kao da ne želi da povredi travu - magnet za publiku. Zna šta vole, zna šta im treba.

Da, Federer i Vimbldon. Neraskidive veze. Svake godine teniser iz Bazela dolazi na taj „summertime party“, taj valcer sreće od kog su svi ovde zavisni. Niti on može bez njih, niti oni mogu bez njega. Lak teniski opijum, penušav kao šampanjac, mehurići obostrane sreće.

Zato sednete, zavalite se u zelenu stolicu, udahnete duboko, zatvorite oči, potom ih otvorite i Rodžer počinje. Jednostavan patern, savršeno precizan servis, izlazak na mrežu, neumoljiv, rezantan bekhend volej. Geometrijski, perfektno. Zlatni teniski presek.

Ako su vam uz to pri ruci čaša dobro ohlađenog šampanjca, ili porcija jagoda sa kremom, ugođaj je nezamenjiv.

Servis-volej je stil koji je nekada dominirao ovim vimbldonskim poljima. Bilo je nezamislivo osvojiti turnir ako u svojoj igri, u svojoj paleti veština ne posedujete servis i volej.

Federer je rastao gledajući stare majstore igre kako to rade. Bekera, Edberga, Samprasa. A onda je rešio da toj umetnosti doda nešto lično, da ih potisne i ispiše sam stranice vimbldonske istorije.

Osam titula? Pohod na devetu? Nestvarno. Zamišljam kako se oseća bivši broj 1 Ivan Lendl, ili možda Mats Vilander kada broji Federerove trijumfe na mestu ge oni nisu uspeli da dosegnu teniske zvezde niti jednom.

Meč sa Lukom Pujem za kraj prve nedelje turnira u muškom singlu, nije slučajan. Mislim da je teško mogao da se nađe lepši spoj uoči „middle sunday“, središnje nedelje turnira, kada se po tradiciji mečevi ne igraju.

Kada bi to bilo moguće, da se teren okruži ogledalima, pa da Federer sam može da vidi kako on to deluje na masu. Oni su povezani neraskidivim konopcima. On pati, oni pate. On uzdahne, oni uzdišu. On se raduje – delirijum!

Može li se u tenisu naučiti igrati elegantno? Sumnjam. Sa tim se rodiš. To ti je urođeno. Kao što je bilo recimo, Stefanu Edbergu. Taj je ovde umeo da osvaja svojim, za oko, prelepim stilom igre. Nije slučajno što su on i Federer bili u istom timu.

Federer je, kako je jednom rekao, možda i nesvestan sopstvene elegancije. Izađe i igra. Oseća se, i te kako se ovde u vazduhu osaća kako lebdi taj prigušeni strah da će jednog leta ovaj alpski teniski leptir odigrati ovde svoj poslednji teniski ples. Ne sada Rodžere, kao da mu kažu, ne sada.

Šta čini tu njegovu besprekornu eleganciju? Tri segmenta. Ravnoteža, rad nogu, grip. Istočni grip, koji mu omogućava da lopticu udara ispred, dok je u penjanju.

Kretanje? Kao u mačke. Nema nepotrebnih koraka. Nema nepotrebnih strečova. Ako u njegovom kompjuterskom mozgu za treptaj sekunde izračuna da lopticu ne može da stigne, neće ni krenuti za njom, samo će je ispratiti pogledom. Namrgođen, kao Vinston Čerčil na novčanici od pet funti! Kao da će da kaže, ‘mala, nisi baš morala da mi pobegneš tako daleko’.

Puj je isto tako momak koji voli da igra elegantno. Sve je kod njega lepo, udarci su mu jaki, precizni. Bljesne, odigra maestralan poen, ali utisak je da poneklad isuviše umire u lepoti. Nedostaje mu taj federererovski "ubilački instinkt". Efikasnost. Ogroman, nepresušan rezervoar talenta, ne znam može li Ameli Morezmo to da oblikuje i usmeri?

U jednom poenu, u onom “uuuuuu” i “aaaaah” koji publiku drži u transu, kada se spremaju da skoče na noge i pozdrave aktere za prikazano, Rodžer se odlepio od zemlje da dohvati lob, kao Majkl Džordan! Smeč, kraj, na tribinama panedmonijum!

Nije bez respekta za protivnika. Nasmeje se kada Puj odigra nešto što ni on, kao takav maestro, jednostavno ne može da ukroti.

Ima i Rodžer pukotina, što je normalno. Koji igrač ih nema? Taj drugi servis mu je nekako sve slabiji, sve defanzivniji. Celih 86, pa 96 milja na sat, pa Puj kao iz topa odgovori vinerom iz riterna.

Ali nema dovoljno municije za rafal. Nema čime da razbije igru protivnika. Može samo da se održava, da pliva u meču, drži se kao ulje na površini vode.

I kad dođe kraj, poslednji poen, kad Rodžer povuče ručicu i zavesa se spusti, tek tada se oseti koliko je jaka njegova ljubav sa Vimbldonom. Kao da ga mole da ostane još na terenu. Ostao bi i on, ali svaki meč ima svoj kraj.

I stvarno, šta o Federerovoj igri više može da stane u novinarsku beležnicu? Osim ovih fragmentarnih zapažanja, pokušaja da se opservira i opiše nešto što je mnogima nedokučivo, a jasno je da je igrački savršeno.

Ništa. Zavesa se spusti, tribine isprazne, zazveče bočice šampanjca. Do sledeći put. I tako, svakog leta.

Zoran Kecman