Svetislav Pešić za B92.net: Zbog Srbije, Partizan i Zvezda moraju da igraju Evroligu

Kao selektor je 2002. godine selekciju Jugoslavije vodio do titule svetskog šampiona u Indijanapolisu kada je pobedom nad Sjedinjenim Američkim Državama načinjena velika senzacija.

Svetislav Pešić je bio gost naše redakcije i priču smo počeli o njegovoj knjizi, koja je delom autobiografija, delom košarkaško-psihološki trenerski priručnik prepun anegdota iz njegove velike karijere.

Knjiga se zove "Moja igra moj put" i promocija će biti 12. januara.

"Knjiga je možda trebalo da dobije drugi naslov, jer ja u jednom delu baš kažem da život trenera nije bajka tako da je moja ideja bila da napišem nešto novo, jer se o meni pisalo dovoljno. Moja filozofija je da smatram da trener nikada ne treba da bude iznad ekipe jer je on deo ekipe i on priča o tome da je ekipa u prvom planu i stalno govori mi smo ekipa i mi smo zajedno, a smetalo mi je kada treneri sebe stave ispred. Uvek sam se trudio da ne budem iznad, već deo ekipe, a borio sam se da igrači shvate da sam ja u tom momentu u reprezentaciji ili kubu njihova najvažnija osoba i da sa mnom treba da razgovaraju i rešavaju probleme i izazove. Ta knjiga koju sam želeo da napišem je život trenera, kako se postaje trener, kako me je stvarala socijalna sredina, ulica u kojoj sam odrastao, škola, porodica i taj trougao, kako sam se ja razvijao ne bih li na taj način istakao ne sebe, ali moja je knjiga moram da pišem o sebi i etapama trenerskim jer sam već 40 godina trener, 15 godina igrač profesionalni. Ne u smislu zarade nego u smislu treninga, jer smo trenirali više nego današnji igrači", uz širok osmeh priču počinje selektor Pešić.

Foto: Pedja Milosavljevic/STARSPORT

Prisetili smo se čuvene anegdote sa treninga "Profesora" Aleksandra Nikolića koji bi svojim igračima na konstataciju da su umorni govorio da je to zato što nisu u formi, a kada bi pokušali da ga impresioniraju time što nisu previše umorni, on bi rekao da su zabušavali i u oba slučaja je odgovor isti – moraju više da treniraju...

"Hahaha, uvek kažem da uspeh ne leži u tome da radiš ono što voliš nego da voliš ono što radiš. Niko ne voli sprinteve, kamikaze i kondiciju, a moraš da prihvatiš to ako želiš da napraviš uspeh. Knjiga u prvom delu priča o tome, a u drugom o mojoj košarkaškoj filozofiji, načinu komunikaciji, motivaciji što je uvek interesantno, samopouzdanje, samozadovoljnost, upornost... Pokušavam da svoja iskustva iz Jugoslavije, Nemačke, Španije podelim sa trenerima i ljudima koje interesuje sport... Trener mora da bude vođa, ne samo glasom već i delima. To je ta tema, ima malo i košarkaške filozofije, ali ne previše. Više sastavni deo sporta, razvoj mladih igrača, selekcija igrača, način na koji smo nekada u Jugoslaviji bili avangardni u selekciji igrača i metodici treninga koja je uspostavljena još 60-ih godina prvo sa Acom pa sa Rankom koja je nastavljena sa svim ostalim trenerima koji su sigurno na svoj način to dopunjavali i prilagođavali jer mi svi koji smo dolazili posle smo bili treneri i u Jugoslaviji i u drugim zemljama i morali smo da se prilagođavamo i uvek smo uspevali da nametnemo način rada i metodike koja je bila i ostala avangarda i dan danas je. Košarka se menja kao i sve, mi se menjamo takođe, ali ne menjamo filozofiju. Ja o tome i pišem, prilagođavamo filozofiju... Moji igrači su tu Bodiroga, Divac, Gasol, vreme Bormija sa Kukočem, Ilićem, Đorđevićem, Koprivicom.... Ima tu dosta toga, imao sam dosta toga da kažem. Ima mnogo anegdota..."

Trenutno radite kao selektor Srbije, kako iz Vašeg ugla izgleda selektorski posao?

"Ja sam bio slektor Nemačke reprezentacije skoro šest godina, a pre toga četiri godine kadetske i juniorske, a vodio sam i A reprezentaciju pa sam otišao sa desetogodišnjim reprezentativnim iskustvom. Posle sam došao 2001. godine projekat Indijanapolis i Istanbul to znate, pa sam sa Nemačkom otišao na EP u Slovenij, to je bilo veliko iskustvo. Ogromna je razlika biti trener reprezentacije i kluba, jer u reprezentaciji zavisiš od klubova da li oni vide interes da njihovi igrači igraju za reprezentacije".

Da li mislite da se to povećalo u ovo moderno doba ili je isto?

"Kada sam došao u Nemačku, timovi nisu hteli da daju igrače. Još tada sam se susretao sa tim problemima, a ja svoj trenerski posao nikada nisam shvatao olako i uvek sam bio profesionalac. Nikada nisam vodio reprezentaciju i klub istovremeno, uvek sam smatrao da trener reprezentacije nije trener samo tokom leta i da ih sprema za jedan turnir već je to jedan kompletan paket programa koji savezni trener treba da ponudi košarci u toj zemlji gde se nalazi. Tako da, naravno da se promenilo zahvaljujući tome da najbolji treneri možda nisu mogli ili nisu želeli da budu samo treneri reprezentacije, već su bili treneri i klubova, pa su potpisivani određeni ugovor. Ja sam oduvek bio protiv toga, uvek sam mislio i sada mislim da moja misija nije da samo odvedemo reprezentaciju na Svetsko prvenstvo, već da se osvajaju medalje na velikim takmičenjima, svim i niko od toga ne beži. To je motivacija i za mene i za Savez i nadam se igrače, a želeo bih još nešto da uradim, sada sam na startu. Nisam ušao u sprint, ovo nije trka na 100 metara već je ovaj moj projekat maraton. Gledam oko mene šta se dešava i učim. Da vam kažem dosta sam stvari naučio za ova dva meseca, nisam iznenađen i ja imam svoju filozofiju. Ona se neće menjati, samo će se prilagođavati. Ne samo u odbrani i napadu, već i u komunikaciji sa ljudima zaduženim za reprezentaciju. Da skratimo, moj posao nije samo da odvedem reprezentaciju negde, da je motivišem i da pobedimo, ceo paket".

Foto: ABA/FMP

Jedan ste od retkih trenera koji može da se pohvali titulom svetskog šampiona, koliko je realno da se to ponovi sa Srbijom?

"To pitanje zanima naše navijače, kada sam ja došao odmah su zahvaljujući rezultatima koje sam postizao tokom karijere stigle želje za najvišim ciljevima i medaljama. Kako sam već rekao to je proces, ne izbegavam da kažem to, najsrećniji bih bio da budem kao Piksi koji je rekao da ćemo se kvalifikovati za Katar. To je lepo što je on rekao, on je mlad, veruje u svoje igrače isto kao i ja. Velika je razlika što se danas promenilo mnogo toga jer ono što smo imali u košarci smo izgubili i sada je to fudbal preuzeo. Za mene se nikada nije postavljalo pitanje da li igrači žele da igraju za reprezentaciju, a u fudbalu moraš da igraš. Nema otkazivanja. Tadić ili Mesi kada dođu u Buenos Ajres iz Barselone ne mogu tek tako da kažu da su povređeni već ih pregleda komisija i utvrdi to. Kod nas se ništa ne zna, igrači otkazuju bez objašnjenja jer ne postoji nikakav red. O tome se dosta piše i priča, mi smo imali kvalifikacije u novembru, 25. smo igrali sa Letonijom, tog dana i 26. su igrali Fenerbahče i Efes, takođe i Crvena zvezda i Bajern gde su mnogi naši reprezentativci i kandidati poput Lučića, Jaramaza i ostale da ne preskočim sad nekoga, oni su i pored želje bili sprečeni, tj. nije im dozvoljeno. Teško je govoriti iz ove perspektive i biti optimista, jer prvo moramo da vidimo sa kakvom ćemo reprezentacijom da igramo".

Kako se vi kao selektor nosite sa otkazima i šta je rešenje?

"Ja to nisam prihvatio kao problem već kao izazov, da vidim da li mogu da funkcionišem i koliki je maksimum koji mogu da izvučem. Siguran sam u moju posvećenost i igrača koji će se odazvati pozivu. U sportu posvećenost i maksimum koji daješ je obaveza ali ti ne garantuje ništa. Uspeh na zavisi samo od tebe već i od ostalih, jer i oni igraju. Mi, naravno, uz sav respekt prema svim budućim protivnicima mi moramo pre svega da gledamo kako mi da se organizujemo i kako mi možemo da se izvučemo iz komplikovane situacije i da se spremimo za medalje. Ja ne znam kako je u drugim državama, ali ovde najmanje što se očekuje je zlatna medalja".

Kako kaže naš narod "sve nam je neuspeh ako nismo prvi"...

"Hahahaha, da, sve je neuspeh ako nisi prvi. Ne znam uvek koji su to argumenti, ali znate kako, to je i razlog zbog čega nemamo mnogo argumenata ali imamo neko ludo verovanje i osvojimo neku zlatnu medalju".

Pedja Milosavljevic/STARSPORT

Da li se tzv. "kult reprezentacije" zaista izgubio?

"Kult reprezentacije je za mene dosta teško za razumeti, šta tu spada i ko je reprezentacija? Trener, savez i igrači? Svi klubovi, navijači? Znate kako je u Srbiji, mi prednjačimo u pokazivanju kako smo podeljeni – bilo politički ili za koga navijaš. Prvo te pitaju da li navijaš za Zvezdu ili za Partizan. To smo mi. Ono što je naš zadatak ili bi trebalo da bude ako hoćemo zlatne medalje i uspeh reprezentacije to je da deljenje prestane jer ništa nije moguće bez klubova i saradnje sa klubovima. Klubovi moraju da imaju interes da reprezentacija postiže rezultate, svi su bili oduševljeni i predsednici Zvezde i Partizana kada sam dolazio na treninge i slali mi čestitke i poruke podrške, a ja sada tu podršku čekam. Igrači su pre svega takmičari, njima je ovo dodatna motivacija, igraju sa najboljima i protiiv najboljih. Mi što smo pored njih, pa bi trebalo da ih podsetimo".

Mnogi igrači su rekli da je vaš veliki kvalitet što stvari možete da uprostite tako da ih svako razume

"Pa... Postoje dve škole: košarkaška klinika i trener ekipe. Ja sam uvek smatrao da košarka je pre svega igra sa pravilima koja moraju da se poštuju sa aspekta i taktike i ponašanja i pre utakmice i za vreme utakmice i nakon utakmice. Košarkaš je kolektivni sport i fascinantno je to što su svih pet igrača važni, a na kraju odluke igrača i trenera određuju sudbinu. Ja želim da koliko god je moguće u mom radu omogućim igračima sve jer sam tu zbog igrača i trebalo bi da im na najjednostavniji način priđem i objasnim suštinu, na koji način se spremamo, na koji način ćemo igrati. Svi smo mi različiti, imamo različite navike iz različitih smo okruženja, različiti treneri su nas trenirali i stvarno se trudim da sve sportiste razumem kao osobe i nakon toga da vidim koliko mogu da im pomognem kao sportistima".

photo: Pedja Milosavljevic / STARSPORT

Koliko su se promenili sportisti za svo vreme koje ste trener?

"Dosta. Obično se govori u negativnom smislu zato što je sport, košarka i fudbal su globalni sportovi, igraju i mladi i stari i žene i muškarci i igra se svuda. Vrlo je teško naći nekoga ko nema jasan stav, nebitno koliko poznaje košarku on ima stav i to javno mnenje kod nas ima jak uticaj na igrače. Iako igarči pokušavaju da to sakriju taj uticaj i pritisak koji se stvara u medjima i među navijačima toga nije bilo ranije na tom nivou. Bilo je i ranije medija i navijača, ali nije bilo kao danas. Pritisak koji igrači danas doživljavaju to od njih pravi nešto što nisu. Pritisak povećava odgovornost i često ode u drugi pravac pa jednostavno igrač nije u stanju da svoj talenat i kvalitet prikaže na terenu jer se to od nejga očekuje. To je velika promena koja se desila, a moram da vam kažem da ranije na treninzima kada sam igrao i kada sam postao trener mnogo se radilo. Sada se manje radi, ali se više igra, ima mnogo utakmica. Ranije je bilo mnogo incidenata i svađa među igračima to ponekada želim da sada vidim, nekada su ti konflikti pozitivni i sastavni su deo svega. Ako nisi spreman da uđeš u konflikt ništa specijalno nećeš ni ostvariti. Kako trener tako i igrači. Ja to nekada želim, ne provokacijom, više bih voleo da to oni sami rade na način na koji im to odgovara da saopšte jedni drugima nezadovojlstvo. Toga sve manje ima, gotovo da ne postoji. Ljudi ne vole kritiku, ljudi koji ih savetuju ,roditelji i agenti im to ne dozvoljavaju da se ne sudaraju mišljenja sa trenerom. To nekada trenera zaboli kao što igrača zaboli kritika, ali Bože moj, mislim da onaj koji nije spreman na to on nije za ovaj svet košarke jer vodi ka nerazumevanju i ne može da bude svetski prvak".

Sećam se da je Oskar Šmit jednom priilkom rekao da ako Praja i on ne ubace 30 poena ne izlaze na ulicu, a današnji igrači "polete" već posle 10 poena.

"Pa dobro, znate kako... Danas je bolja košarka nego ranije, Praja i Oskar su obeležili dve decenije sigurno, bili su najbolji strelci koji su tada igrali košarku. Međutim, košarka se razvila iz aspekta individualne tehnike, taktike, atletike i pravila su se promenila, košarka se ubrzala. Ne igra se na pola već preko čitavog terena, meni malo smeta što je uticaj NBA sve jači. Ne mislim da je NBA negativan, ali mislim da ima ogroman uticaj na evropsku košarku koja ima ogromnu tradiciju i istoriju i taj identitet se menja, a ne bih voleo da se taj trend nastavi i da se neke stvari oko razvoja igrača izgube. Oni se približavaju nama kao i mi njima, uzajamna približavanja unapređuiju sport, ali ne volim ono što vidim taj veliki pritisak u medijima na sve što se dešava. Mi nismo uspeli da naš produkt ponudimo tržištu kao NBA; to je naša greška i oni nam kradu mesto ali našom zaslugom". Evroliga novi sistem baš izgleda kao NBA to nije evropski proizvod, smatra selektor Pešić. Kaže i da kvalitet evropske košarke opada i da mu se to sviđa nimalo:

"Isto mislim tako, mi treba da se približavamo najboljima, ali ne da gubimo identitet. Treba videti i kako fudbal to radi, najveći novac je u fudbalu, a ne u košarci izuzev NBA, a i pogledajte kako se tamo pravi biznis od sporta. Vrlo nam je blizu fudbal imamo od koga da vidimo to. Ja se nadam da će se popraviti sve kada je sistem takmičenja u pitanju jer ovaj nije adekvatan vrhunskom evropskom sportu. Bilo je pre desetak godina onih koji su unosili taj moderan sistem takmičenja. To je jedna živa materija koja mora da bude prilagodljiva ne samo na ukupan razvoj ne samo košarke već i sporta i biznisa i finansija i načina života i ostalo. U Evroligi imamo 18 klubova iz 15 različitih država svako sa svojim pravilima života. To su osobenosti evropske košarke i prema tome treba graditi sve. Mi imamo mnogo utakmica, a kvalitet opada. Iako pišu da je sve super ja to tako ne vidim. Volim Evroligu, za mene je bolje nego NBA, ali polako imamo sve manje vrhunskih utakmica".

"Bajern – Zvezda je bio odličan meč na visokom nivou i to je publika prepoznala. Ja bih voleo da se ta piramida kod nas uredi i da to bude kao u Americi. Srednja škola, koledž, NBA. Zašto mi ne bismo imali takvu piramidu? Ta naša piramida počinje od nacionalnih liga, mi ne smemo da zapostavimo to. Tu se stvaraju igrači i razvijaju klubovi. Tu mora da postoji interes klubova da se takmiče sa timovima iz drugih zemalja i mora da postoji Evroliga, Evrokup i neki drugi zašto da ne. Sve da bude u interesu publike kao i Top 16 faza, pa Top 8 i to održi sve. Ima manji broj utakmica, jer nam u tom slučaju ne treba više utakmica zbog nacionalne lige i reprezentacije. Neću da me shvate pogrešno, Evroliga je najbolja liga sa najboljim igračima i klubovima i treba da postoji, a najbolji klubovi su oni koji kroz nacionalne lige imaju najbolje rezultate. Uvek treba da dobiju određeni klubovi pozivnicu na dve, tri ili četiri godine zbog tržišta, razvoja košarke, ali moraju da pokažu rezultat jer samo sportski rezultat to može da opravda".

Da li ćemo uskoro moći da gledamo Crvenu zvezdu i Partizan zajedno u Evroligi i koliko je ovo tržište interesantno košarkaškoj Evropi?

"Sadašnjem rukovodstvu Evrolige očigledno nije, prioriteti su im drugačiji. Ako su prioriteti sportski onda sigurno treba da budu u Evroligi i tu nema priče. Mi smo malo i sami krivi što nas nema tu. Nije nama NBA kriv što nismo naš produkt prodali, tako ni Evroliga i FIBA nama nisu krivi što nismo već tamo. Voleo bih da ne budemo tu podeljeni već da budemo zajedno i kod reprezentacije i kod klubova da igraju u najvećim takmičenjima. Zašto je to dobro? Jer bi i naša liga bila mnogo jača i to sve ide kao lanac, pa se odjednom sve skupi i ta liga bude uređena na visokom nivou, pa bi ta liga mogla da motiviše mlade igrače da ne odlaze rano u NBA već da imaju interes da ostanu ovde duže i napreduju pa jednog dana kada dođe vreme za to odu preko jer su spremni za više izazove što sportski što biznis... Kada govorimo o značaju košarke u Srbiji, važna je reprezentacija ali i da Partizan i Zvezda igraju Evroligu. To moraju zajedno sa Savezom svi zajedno i da vidimo na koji način tome treba pristupiti. Svi zajedno".

photo: Pedja Milosavljevic / STARSPORT)

Kako komentarišete igre Partizana i Crvene zvezde u dosadašnjem delu sezone?

"Dva različita tima, dva različita projekta u dva različita takmičenja. Zvezda je jača i ima jače protivnike, imaju sistem i sportski aspekt sa kontinuitetom, Radonjić je tu dugo, kratko je bio van pa se vratio, a i igrači su tu odavno, nije se mnogo promenilo. Partizan igra Evrokup i za njih je to u ovom trentuku super. Imaju mlad tim potpuno drugačiji od ranijih godina sa trenerom koji je došao da dugoročno radi i od Partizana napravi ono što se od njih očekuje da idu na najviše ciljeve. Ne znam kako će to proći ove godine, jer se od Partizana očekuje dosta, ali Zvezda ima više argumenata za bolje rezultate, a Partizan je u stvaranju tima, u procesu i izgleda dosta dobro. Stvara se dobra baza i svi čekamo da to donese određene rezultate. Neće biti lako".

Kada pričamo o Evrokupu, vi ste ga osvojili svojevremeno sa Albom, timom koji je tek nastao maltene i Saša Obradović je tada igrao i ubacio 34 poena u onom čuvenom finalu...

"Jeste, tako je. Moj trenerski put se razlikuje od većine trenera, a uvek su me interesovali projekti gde mogu da pronađem motivaciju i da izgradim nešto. Svuda po malo je tako bilo. Alba je jedan od tih klubova, igrala se tamo košarka, ali bila je drugačija priča, klub se zadovoljavao lokalnim uspesima u Bundesligi, a ja sam došao pod uslovom da idemo u Evropu. Tako da je zanimljivo da smo prvu titulu uzeli u Evropi, a ne u Nemačkoj i to kao što ste rekli protiv Stefanela, Tanjevića, Bodiroge, Đentilea... Tu sam se ostvario od početka do kraja i drago mi je što mi se to desilo, kao i u Bajernu i Zvezdi. Zvezda nije postojala kada sam ja došao, bio je samo juniorski tim. Postoji sada kontinuitet koji se održao".

Možda i najveći uspeh je došao sa Barselonom, nakon Aita Garsije Renesesa.

"Aito je završio ugovor i oni su mene pozvali, ja sam tada završavao ugovor sa reprezentacijom i posle Svetskog prvenstva sam otišao u Barselonu. Ciljevi su bili postavljeni pre nego što sam došao. Nisu nikada osvojili Evroligu i to je bio prioritet". Izgubili su u finalu 1996. godine, ono čuveno finale i ilegalna rampa Stojka Vrankovića, pa potom onih 5 sekundi za Barsu koji su trajali barem 20....

"Da, tako je. Fajnal-for je pritom bio u Barseloni, pa nismo imali izbora. Bila je to jedna vrlo interesantna sezona, gde smo bili bez ijedne povrede što je jako zanimljivo jer smo odigrali 85 utakmice od nekog septembra. Odigrali smo toliko utakmica jer smo u svim takmičenjima igrali do kraja. Ligu, Kup kralja, Kup Katalonije, Evroliga. To je interesantno, bilo je tu sitnih povreda, ali velikih nije bilo. Zašto? Verovatno je cilj bio poznat, a svi su želeli da budu prva generacija u istoriji koja osvaja Evroligu. Način života, treniranja, posvećenost, tenzija i priprema sve je bilo usmereno ka tom cilju. Koncentracija, priprema, tenzija, moraš da budeš skroz u priči. To je bilo 10 meseci svega i svačega, mi smo mnogo pobeđivali i to je uticalo na to da igrači razviju samopouzdanje, a bilo je i mnogo odricanja. Nisu mogli mnogo da biraju, hahahaha, trener im je to i tražio. Bilo je naporno, ali znate kako, osvojili smo triplu krunu po prvi put u istoriji uz istorijsku Evroligu. Te povrede koje se dešavaju je zbog pripreme, sve je u tome, psihičkoj i fizičkoj. I glava se umori, mora da bude pripremljena, tako da mi smo imali sjajne pripreme. Imali smo medicinski tim najbolji na svetu, jer sam iz Nemačke doveo čoveka koji je uradio dijagnostiku celog tima. Doktor Kaufman koji sada živi u Norveškoj, najpoznatiji osteopata u svetu. Svi su promenili način ishrane, promenili su način putovanja itd itd. To je donelo sportski rezultat, zbog toga što smo uvek bili u kompletnom sastavu".

Šarunas Jasikevičus, Dejan Bodiroga, Rodrigo de la Fuente, Gregor Fućka, Roberto Duenjas, Huan Karlos Navaro, Anderson Varežao, Patrik Femerling... Vrhunski tim je Barselona imala....

"Prva petorka je bila Fuente, Šarunas, Bodiroga, Fućka i Duenjas, a onda su bili i Rodriges, Navaro, Anderson koji je bio klinac od 20 godina. Femerling koji je igrao fantastično. Svi su imali svoju ulogu, znalo se ko kosi, a ko vodu nosi. Hijerarhija je postojala i to se nekako sve poklopilo, najvećim delom je to i planirano. Bilo je igrača koje sam odstranio, bili su odlični, ali nisu za Evroligu. Tako su došli Femerling, Bodiroga i Fućka koji su bili naši najbolji igrači".

Stefan Nikolić