Rekonstrukcija 7: Osnove finansija

U prvih šest delova naše opširne priče o rekonstrukciji srpskog fudbala raspravljali smo o ligaškom sistemu i promeni vlasničke strukture. Pokušali smo da dođemo do odgovora na pitanje koliko klubova današnja Srbija, sa infrastrukturom i igračkim resursima koje ima, može realno da izdrži.

Srbija
Podeli

Takođe, u doba kada je privatizacija klubova stekla veliku popularnost u javnosti, upoznali smo se sa posledicama tog procesa u zemljama sa sličnom prošlošću i specifičnostima sa kakvima se suočavamo u Srbiji.

U savršenom svetu idealno nacionalno prvenstvo u svakoj evropskoj državi imalo bi 20 ekipa, koji bi igrali dvokružno. Ali, resurse za takav sistem moglo bi da ima šest država na kontinentu, a dve od njih (delimično i zbog klimatskih specifičnosti koje ih teraju na zimsku pauzu) još uvek nisu spremne da se prošire do tog nivoa. Većina država to sebi ne može da priušti, već mora da smisli održivi sistem. A u održivosti sistema ključni faktor je novac.

Zato ćemo u nedeljama koje slede proći kroz osnove fudbalskih finansija, da bismo mogli da na kraju tog procesa stignemo do odgovora na dva ključna pitanja:

Zašto srpski fudbal ne zarađuje, već gubi novac?

Kako srpski fudbal može početi da zarađuje novac?

Kada odgovorimo na ta pitanja moći ćemo da procenimo i koliko novca treba za održivu ligu, a to će nam dati odgovor na pitanje kakva vlasnička struktura može da obezbedi tolika sredstva.

Osnovna struktura prihoda

Finansijski problemi u kojima se nalaze manje-više svi klubovi u Srbiji čine da je struktura i prihoda i rashoda u našim krajevima prilično pomerena.

Izvori prihoda fudbalskih klubova se u principu dele na tri grupe – prihodi na dan utakmice, prihodi od marketinga i prihodi od televizijskih prava.

Prihodi na dan utakmice uključuju ulaznice i sve što navijači kupe na stadionu – programe, hranu i piće. U marketinške prihode spadaju ugovori o sponzorstvima, prodaja svih artikala vezanih za klub, od dresova do šolja i posteljine,kao i prihodi od prava, uključujući i ona za igre kakve su FIFA, PES ili FM.

Prihodi od TV prava uključuju prihode iz domaćih i evropskih takmičenja, a najčešće su strukturisani u odnosu na status i plasman kluba.

Kako će se procentualno deliti te grupe zavisi od toga u kojoj ligi se takmičite, na koji način se vode pregovori o TV pravima, i kakve su navike navijača.

Svaka od grupa prihoda dalje se deli na podgrupe, ali o tome više u daljim nastavcima, kada pređemo nakonretne primere.

Problem Balkana, posebno Srbije, je u tome što iz ovih standardnih izvora naši klubovi jedva da dobijaju ikakav novac – ulaznice za većinu utakmica su besplatne ili veoma jeftine, TV prava na Superligu ne mogu da se porede ni sa srednjom evropskom klasom, a sportski marketing tek je počeo da se razvija i za sada uglavnom vezuje za najveće klubove.

Zato se dobar deo života ovdašnjih klubova bazira na prodaji igrača. Problem je u tome što realni izvori prihoda utiču na povećanje vrednosti kluba, dok prodaja najboljih igrača direktno umanjuje tu vrednost.

Rashodi

Rashodi su drugačije strukturisani, a natpolovičan udeo uvek imaju plate igrača. Plate treba upoređivati sa ukupnim prihodima – u ovom veku, u većini evropskih liga, plate čine preko 50 posto ukupnih klupskih prihoda, a stručnjaci procenjuju da je 70 posto granica koju klub može izdržati, pre nego što počne da klizi u dužničku krizu.

Da bi sprečili masovne bankrote (52 u poslednjih 20 godina) Englezi su u Fudbalskoj ligi (drugi, treći, četvrti rang) postavili ograničenje – klub ne sme da na plate potroši više od 60 posto svojih prihoda. U najvišem rangu ograničenje je teško sprovesti. Tamo je Siti u svojoj šampionskoj sezoni na plate dao 130 posto svega što je zaradio, ali su se gazde iz Emirata pobrinule da pokriju minus. Junajted je iste godine jedini na plate trošio ispod pola prihoda (49 posto).

Do kojeg nivoa su porasle plate fudbalera govori i to što je ovaj sport još na startu decenije potisnuo američke sportove sa čela liste najvećih zarada – u sezoni 2010/11 Barselona je na bazične plate izdvojila koju hiljadu evra više nego San Antonio Sparsi i Oklahoma Siti Tander zajedno.

Ali, postoji i druga polovina rashoda o kojoj malo ko vodi računa. Pre svega moramo biti svesni toga da je većina profesionalnih klubova u Evropi zadužena, što navažno mesto u rashodima drži otplatu duga, bilo samo kamate ili i dela glavnice.

Klub mora da plati redarsku i medicinsku službu, a tu ima i naizgled neprimetnih troškova, kakvi su papir za ulaznice ili softver koji klub koristi u svojim prostorijama, u krajnjoj liniji – ni smeće se ne iznosi besplatno.

Plate za ono što se ovde popularno zove „radnom zajednicom“ se podrazumevaju, a ako u klubu imate i razvijenu školu, potrebno je plaćati stanarine za momke dovedene iz ostatka zemlje.

Koliko problema srpskim klubovima prave struja, voda i porez znate već i sami, a ako postoji neko ko konstantno plaća kazne međunarodnim i domaćim fudbalskim vlastima, to su srpski klubovi.

Primer Rendžersa

Da biste imali ideju o tome koliko koštaju sve druge „sitnice“ poslužiće nam jedan veoma zgodan i svima poznat primer. Pre godinu i po poreske vlasti Velike Britanije odlučile su da ugase kompaniju koja je bila vlasnik fudbalskog kluba Rendžers, najtrofejnije škotske ekipe, zbog neisplaćenih dugovanja na ime poreza.

Policajci“, koji su 54 puta bili šampioni Škotske, imaju 60 domaćih kupova i trofej Kupa pobednika kupova, primorani su da se presele u četvrti rang takmičenja. Klub je imao dugove veće od 160 miliona evra, ali oni nisu uticali na bankrot, gašenje kompanije i ispadanje. Presudilo je ni punih pet miliona, koje je dugovao Poreskoj upravi.

Klub se preselio u četvrti rang škotskog fudbala (Dsivizija 3) i isekao većinu redovnih troškova. Dve godine ranije igračima je plaćano 33.8 miliona evra po sezoni, a u D3 je ta suma naglo pala na 6.15 miliona.

Međutim, ostali troškovi nisu mogli da padaju tako brzo, jer tim i dalje igra na istom stadionu, pred približno istim brojem gledalaca, putovanja su jednako duga, pa je Rendžersu ukupni trošak za jednu četvrtoligašku sezonu u Škotskoj 17 i po miliona evra (uključene bukvalno sve stavke pomenute ranije tokom teksta i mnoge druge).

U domaćem fudbalu finansijski podaci su uglavnom dobro skriveni i nedostupni. Čuveni „Čovićev izveštaj“ objavljen na kraju 2012, nekoliko nedelja po stupanju na dužnost aktuelne uprave Crvene zvezde, jedinstven je slučaj na ovim prostorima (ne samo u Srbiji). Zahvaljujući tome znamo da je za jednu od dve duple krune u eri Dragana Stojkovića beogradski klub potrošio gotovo identičnu sumu koja je Rendžersu trebala za osvajanje četvrte škotske lige.

Balkanski put: Život od prodaje

Pretpostavlja se da je Partizan približnu sumu trošio u vreme Stanojevićevih titula. Hajduk iz Splita je u periodu 2009-2011 trošio godišnje nešto preko 15 miliona evra, dok zagrebački Dinamo bez kupovine igrača troši godišnje 20-21 miliona evra. Primer Dinama je idealan za izučavanje balkanskog sistema, jer simbolizuje njegovu neodrživost, uprkos poziciji od koje je teško zamisliti jaču.

U 2011, po završnom izveštaju usvojenom na Skupštini kluba, ima zbirni rashod od 24.25 miliona evra, što je više nego ijedna srpska ikada, po do sada dostupni podacima. Dinamo je te godine napravio minus od skoro 5 miliona evra, ali je u četiri prethodne sezone bio u plusu za 15 i po miliona, rekao je Zoran Mamić. On je objasnio da je u tom periodu čak 83 posto prihoda klub sticao prodajom igrača i iz bonusa za učešće u takmičenjima UEFA.

U 2012. godini, poslednjoj za koju postoje podaci, zagrebački modri su zaradili 23.4, a potrošili 21.5 miliona evra, pa im je profit nešto manji od dva miliona. Godina o kojoj pričamo je ona u kojoj je klub sa Maksimira prodao Milana Badelja u Hamburg za 4 miliona i ušao je u plus. Godinu ranije nisu prodali nikog važnog, uložili su tri i po miliona u pojačanja i bili su u minusu.

Dinamo je u dugoj krizi, jer klub u priličnoj meri ignorišu navijači, i organizovani i civilni. Život u Zagrebu nije jednostavan, jer je taj grad trenutno sportski centar Balkana sa velikim izborom – iako nema pravog gradskog rivala u ligi, Dinamo se bori sa Cibonom i Cedevitom, koji su opet ambiciozni u regionalnoj ligi i Evrokupu, kao i tradicionalno jakim rukometnim klubom Zagreb.

Još veći problem danas im predstavlja sjajni hokejaški klub Medveščak, koji je ulaskom u KHL dobio veliku rusku pomoć i osmocifreni budžet u evrima, a i u starim EBEL danima imao je više gledalaca nego maksimirski modri.

U takvim okolnostima borba za sponzorstva je vrlo teška, a izdašna gradska uprava (koja ne štedi sredstva kada su u pitanju klubovi koji predstavljaju Zagreb na međunarodnoj sceni) sredstva deli na više korisnika.

Suočeni sa sličnim problemima kao srpski klubovi (veliki troškovi održavanja zastarelog stadiona, mali TV ugovor, premalo novca na dan utakmice) Zagrepčani u potpunosti zaviseod „proizvodnog procesa“.

Zato će 2013. predstavljati simbolični prelazak crte za Dinamo. Oni su u dva prelazna roka zaradili preko 25 miliona za januarske transfere Matea Kovačića u Inter i Domagoja Vide u Dinamo Kijev i letnje odlaske Jedvaja, Vrsaljka, Kelave i Silvestra. Dva od tih momaka su tinejdžeri, jedan je napunio 21 godinu. Kada jednom počne masovna prodaja klinaca, nije daleko dan kada će neki hrvatski ekvivalent Ratomira Babića dati ovoliko bizarnu izjavu:

Pokazalo se da osim Matije Nastasića niko od dece koja su otišla rano nije napravio neki rezultat. Sa druge strane videli ste kada odu Adem Ljajić, Lazar Marković i Aleksandar Mitrović”, rekao je potpredsednik FK Partizan u intervjuu Sportalu pre mesec dana. Uzrast na dan kada su napustili Partizan: Ljajić 18 godina, 106 dana; Mitrović 18 godina, 348 dana; Marković 19 godina, 100 dana; Nastasić 17 godina, 250 dana.

Mamića to za sada ne dotiče, Dinamo je napravio još jednu sjajnu generaciju, ali iz primera Partizana je jasno kako se završava sistem zasnovan na prodaji igrača. Crno-beli su od ulaska u seriju titula teoretski na tržištu u plusu za preko 82 miliona evra, koliko je zaista zarađeno i kojim tempom novac stiže je sasvim drugo pitanje, a ono što je izvesno je da je Partizan u velikim dugovima.

U ovom broju bavili smo se teorijom. U sledećem prelazimo na praksu. Videćete kako se prave klupski budžeti, koliko znači mudra strategija, i počećemo da prepoznajemo nedostatke u domaćem fudbalu koje možemo otkloniti.

Upoznaćete se i sa Deloitovim godišnjim izveštajima i saznati koliko klubova na planeti zaradi više od 100 miliona evra za godinu dana.

strana 1 od 1 idi na stranu