"Neprijatelj" pred vratima

Kažu da bolnički dani znaju da budu dosadni, naporni i dugi, da minuti traju kao sati, da je to često veći problem od prirode same bolesti… Slažem se, mogu, ali samo pod jednim uslovom – ako im to dozvoliš. Mislim da danas čovek ne može da se trgne iz “kandži dosade i letargije” samo ako to ne želi, jer je jedan klik dovoljan da se prevaziđe prepreka do najrazličitijih sadržaja, piše Aleksandar Nikolić, a prenosi "Sportjuga".

Ako ste pasionirani zaljubljenik u košarku dani će vam prolaziti kao na traci. Uskoro će godinu dana kako vodim krajnje interesantnu borbu protiv “taktički jako dobro potkovanog rivala, koji ume da stane u stav i odigra jaku odbranu”, a upravo mi igra ispod obruča pomaže da “naporni i dugi dani hospitalizacije” brže prolaze. Imam tu privilegiju da sam rođen u zemlji koja je iznedrila veliki broj kvalitetnih košarkaških novinara, pa uz njihove prenose, analitičke tekstove, podkastove, emisije imam konstantnu razonodu, a, što je još bitnije, i svakodnevnu edukaciju.

Nakon šestomesečnog lečenja u rodnom Nišu, od novembra sam u “Acibadem” bolnici u azijskom delu Istanbula, gde lekarski tim pokušava da moje telo dovede u pogodno stanje za transplantaciju matičnih ćelija koštane srži.

Svega nekoliko dana bilo mi je potrebno da shvatim koju dozu fanatizma Turci imaju u sebi kada je sport u pitanju. Nebitno da li je u pitanju medicinska sestra, konobar u restoranu ili frizer, svako navija za neki klub, tako da se da strast oseti na svakom koraku. Po dolasku u Istanbul, nakon standardnog “odakle si?” i mog odgovora da sam iz Srbije, prvi sinonim za zemlju iz koje dolazim uvek bi bio “ŽELJKO OBRADOVIĆ!”.

Već po pravilu, usledio bi pogled u pravcu neba i neki govor na turskom, meni potpuno nejasan, ali nije bilo teško zaključiti da proslavljeni srpski trener i šef stručnog štaba Fenerbahčea predstavlja božanstvo za armiju navijača aktuelnog prvaka Turske i vicešampiona Evrope.

I hematolog koji od prvog dana vodi računa o toku lečenja profesor Siret Ratip je strastveni zaljubljenik u sport, a pored omiljenog mu Fenera, obožava Novaka Đokovića, tako da je od početka ostvarena sinergija između nas dvojice, a svakodnevne sportske konverzacije postale “deo terapije”.

Pre nekoliko dana, nakon redovnog pregleda u viziti, pitao me je da li znam ko je Kerem Tunčeri. Milisekunda je bila potrebna da se mislima vratim u septembar 2010. godine, čuveno polufinale Mundobasketa i još čuvenije završnice meča, kada je pomenuti turski košarkaš nagazio aut-liniju, iskoristio “kratkovidost” arbitara i sprečio reprezentaciju Srbije da se nađe u apsolutno zasluženom finalu sa Amerikancima. Taj poslednji napad reprezentacije Turske i nemoćno gestikuliranje rukama tadašnjeg selektora Ivkovića uz rečenicu “Kako vas nije sramota?” su najdublje urezani u moju košarkašku memoriju. Kulturno odgovorih da dobro znam o kome se radi, da je bio igrač vrhunske radne etike i beskompromisni borac na parketu. Doktor Siret reče da je njegov otac takođe na hematološkom lečenju, dve sobe od moje, da je Kerem stalno sa njim i da mogu da ga upoznam ako želim. Izneo je niz hvalospeva na njegov račun, pre svega kako je fin i kulturan čovek.

Saznanje da mogu da upoznam “srpskog košarkaškog neprijatelja broj 1” u novijoj istoriji košarke je istovremeno probudila u meni ogromnu dozu znatiželje, ali i male nelagodnosti u smislu da bi trebalo da pokucam na vrata, uz ono učtivo “Zdravo, Kerem, ja sam taj i taj i došao sam da se upoznamo”.

Jer, Tunčeri nije bilo ko! Za Srbe, on je igrač koji nas je ostavio bez toliko željenog finala Svetskog prvenstva, a za Turke jedan od najvećih igrača koje su imali. Jer, osim u Feneru, čovek je igrao za sve ostale velike turske klubove. Dakle, nosio je dresove Efes Pilsena, Galatasaraja i Bešiktaša, a kruna njegove bogate klupske karijere svakako su dve godinu u Realu iz Madrida, sa kojim je bio šampion Španije i pobednik ULEB kupa.

A koliko je trajao kao reprezentativac najbolje pokazuje razmak između dve srebrne medalje, osvojene na EP u Istanbulu 2001. i to porazom od Jugoslavije u finalu i istog odličja na već pomenutom Svetskom prvenstvu, 2010. godine, takođe u glavnom gradu Turske. Dakle, Tunčeri je ovde legenda…

Razmišljao sam o njemu nekoliko dana, jer ovde bar imam vremena za razmišljanje, a onda se taj susret, koji sam i želeo, a malkice i zazirao od njega, dogodio. Medicinske sestre, sa kojima od prvog dana imam perfektan odnos, potrudile su se da dođe do poznanstva.

Aleksandre, neko je došao da te vidi!

Foto: Privatna arhiva

I pojavio se on. Iako se osećam potpuno stabilno i bez problema mogu da stojim i šetam, insistirao je da ostanem u ležećem položaju, privukao tabure do mog kreveta i 20-minutna “čašica” razgovora je krenula.

Početna tema bila je bolest, koja je zadesila i njegovog oca i zbog koje nije krio zabrinutost. Bez lažne skromnosti, svako ko me poznaje, zna da od prvog dana zračim optimizmom, vedrim duhom i pozitivnom energijom, te sam pokušao da bar delić prenesem na njega.

Rekao sam mu da svake sekunde moraju da veruju u pobedu kao jedinu opciju i napravio paralelu sa košarkom rekavši da “nije bitan ishod prve ili druge četvrtine, nego onaj koji stoji na semaforu nakon 40 minuta borbe”. Nije krio oduševljenje mojim pozitivnim stavom, rekao je da mu je drago da neko u takvim okolnostima razmišlja na taj način, te smo postepeno fokus priče prebacili na ono o čemu najviše volimo da razgovaramo.

Po završetku igračke karijere postao je menadžer muške košarkaške reprezentacije Turske i jedan je od najbližih saradnika predsednika Košarkaškog saveza Turske Hidajeta Turkoglua. Budući da su najsvežija košarkaška tema bili “prozori”, odnosno upravo završene kvalifikacije za ovogodišnje Svetsko prvenstvo, rekao je da nije baš najsrećniji njihovim efektom i da će najuticajniji evropski košarkaški savezi (Španije, Francuske, Nemačke, Litvanije, Turske, Srbije…) zajedničkim snagama pokušati da nađu neko delotvornije rešenje za buduće kvalifikacije.

Spontano su se teme smenjivale i priznajem da mi je u početku bilo jako čudno sa kojom dozom opuštenosti i skromnosti priča jedan od najboljih igrača najkvalitetnije turske generacije ikada.

EPA/KERIM OKTEN

Džentlmenski sam zaobilazio to famozno polufinale da bi Tunčeri u jednom trenutku mrtav ‘ladan doskočio…

A jel se sećaš 2010. godine?

Kroz širok osmeh mu odgovorih da ne postoji Srbin koji se ne seća, ali da bih preskočio tu temu..

"Ti si samo radio svoj posao, a sudije reagovale po sopstvenoj savesti… Dešava se", nastojao sam da budem učtiv i da sakrijem to što sam danima osećao bes zbog tog poraza.

Ali, Tunčeri se potpuno opustio i u šaljivom tonu nastavio:

"Jao, vi Srbi mnogo volite da kukate na sudijske odluke. Dve naredne sezone sam bio saigrač sa Duškom Savanovićem, koji mi je bukvalno svakoga dana, na svakom treningu, tražio da mu vratim medalju, jer “ona pripada njemu, a ne meni”. Ma nisam mogao da živim od njegovih zadirkivanja i pošalica, a opet tako šmekerski upakovanih da mi je sve to bilo mnogo smešno i samo je dodatno učvrstilo moje prijateljstvo sa Savanom…

Naravno, tu nije bio kraj njegovim susretima sa Srbima nakon antologijskog polufinalnog duela.

"Četiri meseca kasnije sa Efesom sam gostovao u Beogradskoj areni u evroligaškom duelu sa Partizanom. Znao sam šta me čeka. Ušao sam u svlačionicu i rekao saigračima da niko pre mene ne sme da izađe na parket, da ću ja to uraditi… Istrčao sam i doživeo salvu zvižduka 18.000 ljudi koji su bili na tom meču. Nikada pre i kasnije nisam osetio tako nešto… Da se zalediš!”

No, ta faza njegove karijere je očigledno bila obeležena uspesima protiv srpskih klubova i nacionalnog tima, pošto je ponovo u tesnoj i napetoj završnici sa svojim Efesom izašao kao pobednik.

Nakon zapleta i kulminacije, po pravilu dolazi rasplet, koji je značio da su 20 minuta razgovora iscurili ekspresnom brzinom i da je morao nazad u sobu kod oca, te je ostalo još da se ovaj susret ovekoveči i fotografijom. Jasno je bilo da sam bio spreman i oran da do zore “krstarimo po zaboravljenim košarkaškim arhipelazima”, ali je i ovo kratko vreme bilo dovoljno da ostanem budan do 3 ujutru i sve informacije lepo “sortiram po moždanim fiokama”.

Do nekog narednog susreta, Görüºürüz Kerem (Vidimo se, Kerem).

Aleksandar Nikolić