"Kad obučeš državni dres, nemaš ime i prezime, nema boli, umora"

Pucao je sebi u glavu u svom stanu, u momentima dok je tu bila i njegova supruga. Šta se dogodilo i zašto je Bošković povukao takav potez, pokazaće istraga.

Svet rukometa ostao je bez jednog izuzetnog sportiste, momka koji se nikada nije nametao, a koji je iznad svega voleo sport kojim se bavio.

Bošković je rođen u Crvenki u kojoj je pre 16 godina i počeo da se bavi rukometom. Mesto u Vojvodini koje je dalo veliki broj sjajnih rukometaša, internacionalaca, reprezentativaca.

"Rukomet je bio popularan sport u Crvenki, bila je to jedna zdrava priča, igrači su selektirani po kvalitetu što govori činjenica da je cela moja generacija u inostranstvu. Bili smo kulturna deca i nismo plaćali članarinu", rekao je Bošković u novembru za portal Srbijasport.net u svom poslednjem intervjuu za srpske medije.

Osim što je igrao za svoju Crvenku, branio je i boje Vrbasa i Priboja, a kako to kod nas često biva, rano je otišao i u inostranstvo. Prva iskustva van granica zemlje usledila su u Izraelu, tačnije u ekipi Makabija. Tada je imao samo 21 godinu. Posle je igrao za Cimos Koper, Tatabanju u Mađarskoj, Dinamo iz Bukurešta, pa Hapoel Rišon. U Izrealu je bio omiljen, zvali su ga "Princom Izraela", ne bez razloga.

"Makabi je posebna priča, moje prvo inostranstvo, imao sam dvadeset i jednu godinu kada sam došao u prosečan klub u Izraelu. Nije se toliko znalo za njega, tamo sam napravio istorijske titule i dobio tu laskavu titulu. Za ukupno pet godina osvojio sam dve titule, jedan kup, igrao EHF grupu, polufinale “Challenge Cup”, bio sam najbolji strelac tog takmičenja. Cimos Koper je bio klub kakav se poželeti može ali kriza je učinila da se on ugasi. U Tatabanji je bilo super, došao sam na insistiranje tadašnjeg selektora i pokazalo se uspešno iako sam izašao iz teške povrede ahilove tetive, pružao sam dobre partije i završili smo na trećem mestu odmah iza Vesprema i Segeda. O Rumuniji ne bih trošio mnogo reči jer nema ništa pozitivno da kažem", izjavio je tada Bošković.

Imao je uspeha i u dresu Hapoela.

"Vratio sam se u Izrael, ovoga puta u Hapoel gde sam osvojio duplu krunu i opravdao taj nadimak što me prati baš protiv mog Makabija u finalu", pričao je Novak.

Ljubitelji rukometa pamte Boškovića i po nastupima u dresu reprezentacije Srbije. Igrao je u dresu sa državnim grbom dvadesetak utakmica, uvek je davao sve od sebe, bio je član tima koji je igrao na Evropskom prvenstvu 2016.

Nije bilo sve tako sjajno, ostao je i gorak ukus zbog mnogih stvari. Želeo je da vidi ozbiljne promene, da se raščisti sa mnogim stvarima koje su kočile napredak ovog sporta kod nas. Nije krio razočaranje.

"Video sam mnogo stvari i ne bojim se da pričam o tome, situacija je katastrofa i mora da se promeni sve iz korena, od ljudi koji to vode pa sve do odnosa igrača prema zemlji. Kada obučeš dres reprezentacije to više nisi ti, nemaš ime i prezime, predstavljaš svoju zemlju, od tog sekunda nema boli, nema umora, nema ne mogu, tvoje ponašanje i način borbe moraju biti takvi da predstavljaš svoju zemlju onako kako je doživljavaš. Zato smatram da za reprezentaciju ne treba da igraju najbolji već oni koji su spremni da izginu na terenu. E kod nas je to najveći problem, oni najbolji su odustali jer su razočarani kao i ja, ćute i gledaju svoja posla a to nije dobro. Javnost treba da zna sve", pričao je nekadašnji igrač Crvenke.

Pričao je i da mu nikada nije palo na pamet da tuži Savez zbog dugova koje su imali prema njemu, pre svega za putne troškove. Smetalo mu je što su u prvi plan izbili menadžeri i "instant igrači" koji su nastup za reprezentaciju videli samo kao šansu da sebi otvore vrata velikih klubova.

"Oni zabeleže par nastupa i misle da će da se prodaju u neki veliki klub poput Kila. Ni ti momci nisu krivi samo su pogrešno učeni da stavljaju sebe i svoje interese ispred svetog grba. Misle takođe da su zvezde a onda usledi loš rezultat, debakl. Ko je kriv? Matke, Perke, sada Perun, pa nisu! Ali na njih je najlakše usmeriti prst i smeniti ih, lako će doći neko novi. U slučaju kada bih dobio poziv siguran sam da bih ga odbio uz obrazloženje selektoru, naravno. Mnogi će to osuditi, ali ja nisam manji Srbin od njih, sebe smatram najvećim, jednostavno ne mogu da radim sa ljudima gde je prioritet da se vrati oprema a ne da se napravi rezultat gde reprezentativci sami sebe finansiraju a oni prikazuju suprotno, gde igrači troše svoje telo a posle povrede ih niko ne nazove a kamoli poseti".

Kraj intervjua koji je dao jesenas, nije nagoveštavao ovakav tragičan završetak. Govorio je kako će se, kada bude završio karijeru, posvetiti poridici. Rekao je kako je najvažnije biti ambiciozan i imati volju, postaviti cilj i raditi na sebi.

Nažalost, dogodio se pucanj. Kraj životne priče jednog velikog sportiste.