Gurović: Dobijamo Amerikance; Kari: Svašta!

Jugoslavija je te 2002. godine predvođena selektorom Svetislavom Karijem Pešićem, ali i još nekoliko vrhunskih igrača, osvojila titulu prvaka sveta u Indijanopolisu – petu u istoriji, a ujedno i poslednju za našu zemlju.

"To je bilo na zagrevanju, dok smo se istezali, Pešić je imao običaj kada je nervozan da uzme žvaku i da je rasteže i meni je prišao i govori – 'Redži Miler. Šta ćemo da uradimo?' Odgovorio sa mu – 'Pa, oni su od ljudi i krvi i od mesa, dobićemo. Na šta je on kratko rekao – 'Svašta'. To nikada neću da zaboravim", otkio je Gurović u intervjuu za sportsport.ba.

Gurović je u tom četvrtfinalu ubacio 15 poena (1/6 za dva, 4/6 za tri), uz sedam skokova, ali se posebno ističu njegove tri trojke u samom finišu, koje su praktično i prelomile susret u našu korist.

"Prošlo je 15 godina i nisam baš ni svestan šta sam napravio – s obzirom na veličinu naše zemlje. Doduše, ruku na srce, bilo je devet razlike do tri minuta do kraja i potrefilo se. Da me sada pitaš da li sam to hteo – nisam. Uzeo sam jednostavno odgovornost i ulazilo je. Generalno, sa područja bivše Jugoslavije, kada bi se sastavila reprezentacija, mi bismo dominirali i bili bismo opet velika sila. Ratko Rudić, vaterpolo selektor Jugoslavije, otišao je Italiju da vodi, a ovi su slavili i smjali se, rekli su mu – 'Eto, sada vas više nema, aludirajući na Jugoslaviju, sada nećemo biti četvrti ili peti na svetu'. Tada je navodno nekog i udario i zagalamio, teško mu je palo, ali to vam sve govori".

Jedan od najbojih šutera sa ovih prostora igrao je u karijeri za, između ostalog, Barselonu, Perister, AEK, Unikahu, ali i za Crvenu zvezdu i Partizan.

"Tada sam bio mlad i temperamentan, drugačije sam razmišljao, a u Srbiji se neke stvari ne preštaju. Imao sam problema, ali to je u Srbiji jednostavno ako odete iz jednog u drugi rivalski klub. Danas imam 42 godine i drugačije na sve gledam. Kako rasteš i stariš, imaš drugi pogled na život", smatra on.

Za kraj, Milan je ispričao i anegdotu kada ga je prilikom posete Trebinju zadesio peh na putu.

"Ja idem redovno u Trebinje, tamo osećam pripadnost iako sam rođen u Novom Sadu. Moji su iz Trebinja, za one koji ne znaju. Ponosam sam na svoje poreklo. Kada smo se vraćali sa jedne svadbe, kod Višegrada, pukla je guma i ljudi muslimani su izašli u susret i iako su znali ko sam, ponudili su da prenoćim tamo. Ta žena Fatima me je kupila za sva vremena, ona i nje muž i obećao sam da ćemo ići na večeru sledeći put kada budem išao tim delom".