Sale: Treba nam naša liga, ne ABA

“Mislim da su naši vrhunski klubovi samo poslužili da se ojačaju naši rivali iz regiona – oni su mogli da igraju sa jakim klubom i da iz toga unaprede sebe i svoje sredine, a na drugoj strani su propadale nekada snažne srpske košarkaške sredine“, rekao je Đorđević.

“Verujem da bi mnoge sredine u Srbiji brže košarkaški napredovale kada bi se srpski vrhunski klubovi nekoliko puta godišnje pojavljivali u njima, oni bi dizali te centre i njihovu motivaciju da jednom budu na takvom niovu da mogu da pobede Zvezdu i Partizan“, dodao je selektor ’Orlova’.

Problem je prohodnost u evropska takmičenja, a Đorđević se zalaže za našu, homogenu ligu iz koje bi Srbija imala put ka evrotakmičenjima.

“Pre četiri meseca imali smo sastanak sa predstavnicima Evrolige, iniciran sa moje strane. Boža Maljković i ja smo imali predlog – da mi Evroligi omogućimo neki novac i ako im dajemo 20.000 ljudi svake nedelje, da li Evroliga može to da prihvati i omogući naše prisustvo u najvećem takmičenju. Oni su rekli da o tome možemo da razgovaramo. Mi im nudimo srce košarke, nudimo im pravu atmosferu, ekipe koje žele da dođu i da igraju u takvom ambijentu. Možda sada nema novca za tako nešto, ali ozbiljni planovi se prave dugoročno i to tako treba gledati“.

"Bio sam desetak dana u Zvezdi"

Saletov otac Bratislav bio je trener u Zvezdi, a i on je mogao da završi u crveno-belom dresu. Ipak, stvari su se drugačije odvijale.

"Nikada nisam igrao u Zvezdi, već u Radničkom. U to vreme se počinjalo u školskim sekcijama i moja je škola bil pri Crvenoj zvezdi i moj prvi trener bio je Boža Maljković. Posle nekog vremena, ta škola - od moje 12. godine, bila je 'pod Radničkim' i ja sam igrao za kadete i juniore tog kluba. A onda više nije bilo novca za mlađe selekcije i to se raspalo: dve zime smo trenirali napolju na Krstu tako što bismo prvo čistili teren od snega i vode, nosili smo duple trenerke i prolazili su treninzi bez driblinga, jer to nije bilo moguće od bara i vode na terenu", kaže Đorđević i nastavlja:

"Kada se stvar raspala, moj tadašnji trener poveo je deo ekipe u Crvenu zvezdu, ja sam ostao u Radničkom još neko vreme razmišljajući šta da radim. Krenuo sam sa svojim trenerom u Zvezdu, bio tamo desetak dana, posle kojih mi je rekao da mogu da ostanem da treniram, ali da sa mnom ne računaju u budućnosti. U to vreme, u Zvezdi je bilo puno igrača moje konstitucije. Mi smo bili blizu prvog tima i gledano iz današnje perspektive, dobro je što su me tada tamo tako ocenili. Tada sam to ipak takođe shvatao lično, a sada vidim da je ipak neka struka bila iza takve odluke. Sa druge strane, Vlada Dragutinović je bio tada u Partizanu, pozvao me je i ja sam otišao. Već neki mesec nakon toga, priključen sam prvom timu".

"Sada razumem zašto nisam pozivan"

Đorđević je naveo i zanimljiv primer da ilustruje kako je tim najvažniji u košarci.

“Svi se sećaju utakmice finala EP u Grčkoj 1995. godine i mog 41 poena, ali niko ne govori o polufinalu tog takmičenja kada sam bio najgori na terenu. I taj primer sam letos navodio momcima da bih objasnio kako svako od njih u jednom trenutku može da bude najvažniji u timu – bilo onaj koji izvede jedno bacanje u prelomnom trenutku, bilo lekar koji ’zakrpi’ igrača na klupi. Zato smo odigrali kako treba i otišli u finale“.

Đorđević je prokomentarisao i navodi sukob sa Draženom Petrovićem i činjenicu da ga selektor Dušan Ivković nije vodio na nekoliko važnih takmičenja.

“U to vreme, 1989. godine, napravljenja je reprezentacija koja je rasturila sve rivale na EP u Zagrebu, a mene nije bilo na spisku ni od 16 igrača, iako sam slovio za možda najboljeg plejmejkera u državi u tom trenutku. Ali za jedan tim nije najvažnije da igra 12 individualno najboljih igrača, već 12 najboljih koji mogu da se uklope u trenersku viziju. Ja sam bio napadački orijentisan plej, Dražen je bio veliki strelac i potrošač lopti i nije mu bio potreban takav tip igrača na terenu, već neko ko je pasivniji u napadu, a borbeniji u odbrani. Za njega su bili perfektni Jure Zdovc, Zoran Radović – s njima se bolje razumeo. Taj tim je odličan primer kako se pravi šampionska ekipa. To meni tada nije bilo po volji jer je bilo po mojim leđima, shvatao sam to lično, ali danas to razumem. To je za mene bila super ljudska škola“, rekao je Đorđević u intervjuu za nedeljnik Vreme.