Samanta Stosur

Stosurova je počela da se bavi tenisom sa osam godina, a podučavao ju je stariji brat. Sa 14 je pristupila Akademiji za sport u Kvinslendu, a sa 16 Australijskom institutu za tenis.

Postala je profesionalka 1999. godine, ali u prvih nekoliko sezona nije imala naročitog uspeha. Godine 2004. prvi put je okončala sezonu među 100 najboljih na svetu – igrala je polufinale Gold Kousta, dva četvrtfinala, a prvi put u karijeri učestvovala je na sva četiri Gren slem takmičenja u istoj godini.

Početkom 2005. bila je vicešampionka na dva uzastopna turnira – Gold Koust i Sidnej – što joj je donelo ulazak u Top 50. Prosečni rezultati, bar kada govorimo o singlu, držali su je negde oko 50. mesta na WTA listi.

Prvi ozbiljniji rezultat na Gren slemovima zabeležila je 2006. godine, kada je u Melburnu pobedila Severin Bremon, Anu Ivanović i Sibil Bamer, da bi u osmini finala ispala od Martine Hingis. Te godine prvi put u karijeri Stosurova je dobila igračicu iz Top 10 – bila je bolja od Lindzi Devenport sa 6:7, 6:4, 6:3 u Los Anđelesu. Imala je nekoliko solidnih rezultata – finale Praga, polufinale Nju Hejvna i još tri četvrtfinala, što je bilo dovoljno za stabilnu poziciju oko 40. mesta. Za to vreme je u dublu pravila dar-mar osvojivši deset titula i zauzevši prvo mesto na listi u februaru.

Po principu ’solidno u singlu, sjajno u dublu’ Stosurova je odigrala i sledeću sezonu, tj. prvu polovinu u kojoj je bila u stanju da igra. Tri puta je bila u četvrtfinalu, na GS turnirima već standardno je zaustavljana u prvoj nedelji, a zabeležila je i drugu pobedu nad Top 10 teniserkom – dobila je Ameli Morezmo sa 7:5, 6:7, 7:6 u Rimu, iako je gubila sa 4:2 u trećem setu i spasila dve meč lopte. Posle Vimbldona je odigrala samo dva meča i oba izgubila jer je bila zaražena virusom koji ju je odvojio od terena.

Zbog iste bolesti propustila je prva tri meseca 2008. godine, što je za posledicu imalo pad na listi ispod 150. pozicije. Povratak nije bio lak, ali se Stosurova posle četvrtfinala u Stenfordu vratila među prvih 100, a zabeležila je još nekoliko dobrih rezultata kao što je finale u Seulu.

Kada je reč o singlu, Stosurovoj je 2009. godina bila najbolja u karijeri. Došla je do trećeg kola Ozi opena, zatim igrala četvrtfinale u Majamiju, a na Rolan Garosu je dogurala čak do polufinala. Samo jednom je pre Garosa prošle godine Australijanka prošla treću rundu na nekom od Gren slemova, a sada je savladala Frančesku Skjavone, Janinu Vikmajer, Jelenu Dementijevu, Viržin Razano i Soranu Kirsteu, pre nego što je u polufinalu izgubila od Svetlane Kuznjecove u odličnom meču – 6:4, 6:7, 6:3.

U narednom periodu igrala je konstantno na višem nivou, što joj je nedostajalo ranijih godina – treće kolo Vimbldona, polufinale Stenforda, finale Los Anđelesa i četvrtfinale Toronta. Još posle Garosa Stosurova je ušla u Top 20, a godinu je završila kao 13. teniserka na planeti.

Najbolji udarac u igri Samante Stosur nesporno je servis. Veoma je snažan i brz (ide redovno oko 190 km/h), raznovrstan, njime osvaja poene momentalno, ali i ‘priprema teren’ za napad iz drugog udarca, najćešće kikom. Primetno je, ipak, da ponekad previše oscilira na servisu, kao i da drugi nije ni izbiliza nepredvidljiv kao prvi.

Pošto je Stosurova toliko uspešna u dublu, logično je da često pokušava i delotvorno sprovodi servis-volej taktiku. To je samo deo njene šire strategije koja se u suštini sastoji iz igranja što kraćih poena. Nastoji da što pre krene u ofanzivu, vrlo je agresivna, a forhend joj je značajno bolji od bekhenda. Govori se da je Stosurova tokom pauze pokušala da implementira u svoju igru i bekhend slajsa nalik Rafterovom što je, između ostalog, još jedan način napada pre izlaska na mrežu.

Takav stil igre nužno sa sobom nosi više rizike od pukog prebacivanja loptica, ali i Australijanka je svesna toga.

“Imam skoro 26 godina i tek počinjem da igram na svom najvišem nivou. Trebalo mi je vremena da shvatim kako treba da igram i da naučim kada da koristim oružja koje imam. Ja ne mogu samo da vraćam lopticu jer to znači da igram isto svakog dana. Naprotiv, neprestano sam agresivna”.

Najviše voli da igra na betonskim podlogama, a ono što joj je ranije nedostajalo jeste upravo konstantnost dobrih igara, koju je vrlo teško postići sa toliko ofanzivnim načinom igre.