1968 – Umalo jugoslovenski praznik u Rimu

Čini se da je sreća bila ključni faktor zbog čega je domaćin Italija, stigla do svoje prve titule.

Format takmičenja je bio izmenjen. Umesto nokaut sistema u kvalifikacijama, formirane su kvalifikacione grupe. Jugoslavija je za rivale imala Zapadnu Nemačku i Albaniju.

SR Nemce su „plavi“ dobili sa 1:0, u gostima je bilo 3:1 za Nemačku. Obe reprezentacije su pobedile Albaniju na svom terenu, međutim u Albaniji je samo Jugoslavija slavila (sa 2:0), dok su Nemci odigrali bez golova, pa je prvo mesto u grupi osvojila ekipa koju je sa klupe vodio Rajko Mitić.

Fazu po grupama preskočila je i Engleska, uprkos činjenici da je na Vembliju izgubila od Škotske sa 3:2. Sovjetski savez je u svojoj grupi bio prejak za Grčku, Finsku i Austriju. Italija nije imala previše problema sa Rumunijom, Švajcarskom i Kiprom.

Španci su uspeli da pobedom nad Čehoslovačkom dođu do najboljih osam. Bugarska je bila superiorna u konkurenciji sa Portugalom, Švedskom i Norveškom, dok je Mađarska bila bolja od DR Nemačke, Holandije i Danske.

U osmini finala, Jugoslavija je zgromila Francusku sa 5:1 na Stadionu JNA, posle marsejskih 1:1, golovima Petkovića 2, Musemića 2 i Džajića.

Sovjetski savez je uprkos porazu u Budimpešti od 2:0, uspeo da na Lužnjikiju savlada Mađare sa 3:0. Italija je bila bolja od Bugarske, a Engleska od Španije. Za domaćina završnog turnira izabrana je Italija.

U prvom polufinalu u Napulju, Italija je nakon bacanja novčića obezbedila plasman u finale. Rivalu Sovjetskom savezu, ostalo je da žali zbog besmislenog pravila, koje je u to vreme bilo na snazi. Na stadionu „San Paolo“, posle 120 minuta igre, bilo je 0:0.

Drugo polufinale između Jugoslavije i Engleske, bilo je po mnogo čemu, epsko. Sa jedne strane svetski šampion željan ujedinjenja titule sa Čarltonom, Murom, Harstom, a sa druge mlad sastav ambiciozan i moćan, iako je nedugo pre toga pretrpeo smenu generacija. Mesto dešavanja, Firenca...

Već na početku utakmice Mitićev tim zadesio je peh, jer je Ivicu Osima teško povredio Vilson, a kako tada nije postojala mogućnost zamene, „plavi“ su nastavili sa deset igrača.

Nije bilo velikih prilika ni sa jedne strane. Poluvreme je završeno 0:0, a kako se meč bližio kraju, „plavi“ su postajali svesni da protiv svetskog šampiona ipak nešto mogu da naprave.

Tri minuta pre kraja utakmice, Holcer je izneo loptu sa sredine terena, prosledio je Musemiću na levo krilo. On je primetio Džajića u kaznenom prostoru i uputio fenomenalan centaršut.

Kapiten je sjajno primio loptu na grudi i potom je zario iza leđa slavnog Gordona Benksa. Do kraja meča, Maleri je dobio crveni karton. Jugoslavija je stigla do svog drugog finala.

Profimedia

Finale je odigrano na jednom od najlepših stadiona toga vremena, čuvenom rimskom "Olimpiku". Gledalaca 90.000...

Rajko Mitić je za taj meč izveo sledećih 11: Pantelić, Fazlagić, Damjanović, Pavlović, Paunović, Holcer, Petković, Trivić, Musemić, Aćimović i Džajić.

Njegov kolega Ferućo Valkaregi je izabrao ovaj tim: Zof, Burgnič, Faketi, Ferini, Guarneri, Kastano, Domengini, Julijano, Anastazi, Lodeti i Prati.

"Plavi" su bili puni samopouzdanja posle eliminacije svetskog šampiona. Na pas Trivića, Dragan Džajić postiže vodeći gol za Jugoslaviju. Vođstvo je moglo da bude ubedljivije da je sudija Dinst svirao penal posle prekršaja Ferinija nad Pavlovićem.

"Plavi" su bili superiorni skoro do samog kraja meča. Deset minuta pre kraja utakmice, Paunović je faulirao Lodetija, mada mnogi akteri smatraju da prekršaja nije bilo. Domengini je izjednačio iz slobodnog udarca, na tribinama delirijum...

I u produžecima je jugoslovenska selekcija bila nadmoćnija, ali Zof nije bio savladan. Bila je to jedna od najboljih reprezentativnih mečeva svih mogućih Jugoslavija, pa i njenih "derivata". Zof je kasnije izjavio "Nismo zaslužili remi".

U ponovljenoj utakmici, dva dana kasnije, „plavi“ su bili preumorni. Bilo je dosta problema sa povredama. U odnosu na tim iz prve utakmice, Hošić je zamenio Petkovića, dok je sa druge strane, Valkaregi promenio pola ekipe. Igrali su:

Zof, Burgnič, Faketi, Salvadore, Guarneri, Rosato, Domengini, Macola, Anastazi, De Sisti i Riva.

Riva u 12. i Anastazi u 31. minutu, doneli su Italiji titulu evropskog šampiona. Dragan Džajić bio je najbolji strelac šampionata...