1965: SSSR, Gordić, srebro i vojska...

autor Ilija Kovačić

Slobodan Gordić, osvajač srebrne medalje na šampionatu u Moskvi.

"Četiri godine pre ovog šampionata, u Beogradu smo osvojili medalju i bio je to početak dizanja jugoslovenske košarke. 1959. smo bili recimo tek deveti, iako smo od devet utakmica izgubili samo jednu, a pripremali smo se samo četiri dana. Već na pripremama za Beograd krenula je nova generacija kojoj je Košarkaški savez Jugoslavije dao sve moguće uslove da bi se u tromesečnom periodu što bolje spremili. Rezultat nije izostao: bili smo drugi na EP 1961, pa onda drugo mesto na Svetskom prvenstvu 1962. u Rio de Žaneiru i bio je to jedan od najvećih uspeha jugoslovenskog sporta. U Poljskoj na EP smo imali mali kiks i zauzeli treće mesto, tako da u Sovjetskom Savezu nismo smeli da promašimo".

Meni je to bilo poslednje učešće u reprezentaciji i otišao sam na pripreme za to prvenstvo kao vojnik. Od tada je prošlo 40 godina i koliko se sećam pripreme koje su trajale dva meseca obavljene su negde u okolini Ljubljane.

Kvalifikacioni deo prvenstva odigran je u Tbilisiju u Gruziji. Mi smo bili u grupi sa Francuzima, Grcima, Bugarima, Špancima i Nemcima. Sve utakmice dobili smo sa vrlo ubedljivom razlikom, a pogotovo su nas radovali trijumfi od 20, 30 i 50 poena razlike protiv Francuske, Bugarske i Španije. Kasnije sa Šveđanima nije bilo problema, a Poljacima smo se revanširali za Vroclav. U polufinalu bila je veoma teška utakmica protiv Italijana, gde smo mi pobedili vrlo tesno i naravno finalni meč sa Sovjetskim savezom u Moskvi. Tvrd meč sa malo poena i njihov trijumf od 58:49.

Startna petorka nam je bila: Radivoj Korać, Ivo Daneu, Sija Nikolić, Nemanja Đurić i ja. I na klupi je bilo sjajnih igrača poput visokog Trajka Rajković i Josipa Đerđe. Trener je bio Aca Nikolić. On je napravio šemu igranja i uvek se znalo kada ko ulazi, a ko izlazi iz igre. Izmene su se zasnivale pa sastavu protivnika. Ako na tajm-autu ulazi visok igrač protivnika, ulazi i naš da bi ga kontrirao. Od protivničkih timova, ne mogu tačno da se setim Sovjetskog u Moskvi, ali znam da su u Beogradu imali Ačačina i Krumiša. Oni su ulazili i izlazili iz igre zajedno, jer je jedan bio visok 216 centimetara, a ovaj drugi je znao da mu daje izvanredne pasove. Sećam se da je tu bio i sjajni Volkov…U italijanskoj reprezentaciji nosioci igre bili su Rimini, Lombardi i Stefaneli.

U italijanskoj reprezentaciji nosioci igre bili su Rimini, Lombardi i Stefaneli. Oni su nam bili jedni od najtežih protivnika. U to vreme imali su vrlo jako prvenstvo sa dosta američkih košarkaša. I Španci su bili dosta jaki. Francuzi su nas dobijali na nekim prijateljskim utakmicama, gde se taktiziralo, ali smo na zvaničnim takmičenjima za njih bili neprikosnoveni. Mogu vam reći da smo do 1960. godine i Olimpijskih igara u Rimu mi bili “ovce” za Bugare, Mađare, Poljake i Čehe.

Aca Nikolić je preuzeo reprezentaciju '53, '54. U stručnom savetu pored njega su bili i Bora Stanković i Boris Kristančić. Iz moje generacije nas sedmorica smo prvi put ušli u reprezentaciju 1958. godine u Pezaru i tada smo vrlo tesno izgubili od Italije. Tada su nas italijanski stručnjaci i novinari proglasili za ekipu budućnosti. Nikolić je tu majstorski krenuo sa novom generacijom, ali je zadržao nekoliko starijih igrača zbog iskustva. Iz te reprezentacije uspeo je da izvuče maksimum, jer je to sastav sa kojim je krenuo uspeh jugoslovenske košarke.

Taktika na našim utakmicama bila je jednostavna. Sve se zasnivalo na Koraću, jer je svaka lopta u napadu išla njemu. Dokaz koliko je on značio za reprezentaciju su Olimpijske igre u Tokiju 1964. godine, gde se on posle dve utakmice povredio, pa je rezultat izostao. Što se kaže »potkresali su nam krila« i to je bio dozak da taktiziranje na jednog igrača nije bila baš najbolja varijanta.

U šezdesetim godinama u našoj ligi dominirala su dva tima – OKK Beograd i Olimpija iz Ljubljane. U vrhu su bili i Lokomotiva iz Zagreba, pa tim iz Karlovca, Zadar i naravno Crvena zvezda i Partizan.  Publika je masovno počela da se interesuje za košarku od 1960. godine i Olimpijskih igara. Prvenstvene utakmice do 1966. godine, do kada sam ja nastupao, igrale su se u toku proleća i leta i veliki deo publike je u tom trenutku bio na odmoru van grada. Partizan i Crvena zvezda su uvek punili stadione gde god da su igrali. Mi iz OKK Beograda nismo mogli da se pohvalimo da smo imali veliki broj navijača, izuzev na derbi utakmicama protiv Olimpije. Prvenstvene utakmice igrale su se na otvorenom, a velika takmičenja kao što su evropska i svetska prvenstva ili takmičenje u Kupu šampiona u sali. Tako da je za nas uvek predstavljao veliki stimulans kada smo sa betona, šljake ili asfalta prelazili na parket.

Političari su i tada bili stalno uz nas, ali je bilo vrlo bitno da smo mi igrači bili van politike. Stalno su se oko nas motali ljudi koji nisu imali veze sa sportom, ali su imali visoke funkcije u partiji. Najveća reklama za Jugoslaviju u to vreme bila je osvojena srebrna medalja na Svetskom prvenstvu u Rio de Žaneiru. Ta medalja je praktično bila i najava i uvod u Titovo gostovanje u Brazilu, koji je u Rio putovao mesec dana kasnije. Ono što je nas dočekalo posle tog prvenstva bilo je nešto neverovatno. To nikada u životu ni pre ni posle nisam doživeo. Bio je veliki haos u Beogradu, u stvari prvo je bio haos u Zagrebu gde su izašli slovenački i hrvatski igrači. U Beogradu je bio neverovatan doček.

Naša reprezentacija bila je sastavljena od igrača iz svih šest republika. Atmosfera je bila kao u jednom klubu. Nikada nije bilo sukoba po pitanju nacionalne pripadnosti. Ta atmosfera nije zavisila samo od igrača, zavisila je i od ljudi koji su vodili tu reprezentaciju, gde nikada nikakvih ljubomora ni zavisti nije bilo.       Ja sam važio za jednog od glavnih šaljivdžija u ekipi. Znao sam tada 1001 vic, tako da je uvek bila fantastična atmosfera.

Bili su tu i Đerđa i Neca Đurić koji takođe poseduju veliki duh i smisao za zabavu. To nas je čini mi se održalo i to se i kasnije prenosilo sa generacije na generaciju. Na samom prvenstvu u Moskvi bilo je zaista nesvakidašnjih i zabavnih momenata. Recimo da smo tada u Tbilisiju prvi put u životu probali roze šampanjac. On nas je u potpunosti opčinio i dao nam veću snagu. Jednom smo se na terasi hotela takmičili i kladili ko će dalje baciti zapušač od šampanjca. U jednom trenutku smo pogodili saobraćajca na ulici i zbog toga smo mogli da imamo velike neprilike.

U četvrtak: Dragan Kapičić - Esen, 1971. godina “Srebro i bez splitskog trija ”