Glava

Mogu se napisati knjige o tome koliko je važno biti mentalna gromada na terenu, kada ste prepušteni samo sebi i milosti ili nemilosti protivnika.

Tada ste kao u pustinji – sunce nemilosrdno prži, testira vaše fizičke i mentalne kapacitete, svaki poen je drama sam za sebe, a vi morate iznova i iznova da pronalazite snagu, da crpite energiju iz ko zna čega da biste nastavili i stigli do oaze, do kraja.

Ne može svako biti mentalno jak, tu i jeste razlika.

Kada kažem "glava", uvek mi padne na pamet ona scena iz filma "Tesna koža" kada izvesni fotograf donosi snimke Jelici Sretenović, koja je snimala reklamu za ženske čarape, pa kada legendarna Rahela Ferari, onako zabezeknuta fotosima koje vidi, pita:

"Glava, a gde joj je glava?"

A on joj odgovara: "Glava..? Ne treba gospođo…"

Ostatak i sami znate, ali ja bih da dodam, glava, baš ta glava je najvažnija u tenisu!

Ti mentalno najjači su ustvari i najveći šampioni u ovom sportu.

Legendarni Artur Eš je često govorio da bi, da se nije bavio tenisom, išao kod psihijatra!

Njemu je tenis bio neka vrsta leka za život van njega.

Opet, velika šampionka Kris Evert jednom je rekla da je razlika upravo u tome što veliki šampioni više mrze da izgube meč, nego što vole da ga dobiju! I to je istina.

U ovo doba kada je tenis postao neka vrsta gladijatorskog sporta, bivši broj jedan, Huan Karlos Ferero, sada trener velike nade španskog tenisa, Karlosa Alkarasa, jednom je izjavio kako je tenis sada igra koja je 50 odsto mentalnog, 45 odsto fizičkog i samo pet odsto tenisa.

Može se, dakle, u nedogled pričati o tom aspektu u ovoj briljantnoj igri, ili jednostavno otići na Jutjub, pustiti neke od najvećih trenutaka Novaka Đokovića, recimo poput onog sa US Opena protiv Federera u polufinalu, kada je od meč lopte za Švajcarca došao do one veličanstvene pobede.

Iz primera se uči.

Za prošlogodišnju šampionku, Sofiju Kenin, igra u Melburnu je završena. Sofija se mentalno slomila, kao slamčica, pod bremenom pritiska favorita.

Jednostavno, devojka nije navikla na tu ulogu. Džabe i što je pre turnira rekla da će pitati Novaka Đokovića kako da se nosi sa pritiskom favorita. Nije pomoglo.

To iskustvo se ne prenosi rečima, taj mentalni zid gradi se samostalno i strpljivo, ciglu po ciglu, svakodnevno.

Sada to zna i mlada Olga Danilović, koja kada je opuštena, može da uradi bilo šta na terenu, ali kad je u grču i stegnuta, jednostavno se blokira.

Zato je tu Novak, da je usmeri. Ovo je početak puta, ne sme odustati.

Martina Navratilova je nekada govorila kako je njoj bilo lako da se nosi sa pritiskom jednostavno zbog toga što je ona na teren izlazila spremna kao zver.

Znala je da će posle ogromnih fizičkih napora na treningu, na terenu biti u prednosti nad rivalima baš zbog toga. I otuda joj je bilo lakše da igra.

Imamo i mi sjajan primer koliko je važno učiti na prošlim lekcijama.

Filip Krajinović je u meču sa Špancem Pablom Anduharom pokazao da je “prošao školu” i da je iz ranijih poraza u nekim važnim mečevima izvukao pouku.

Zato se naš Fićko nije slomio ni kada je protivnik posle 4:1 za Filipa u drugom setu okrenuo u svoju korist i izjednačio na 1:1.

Ni kada je spašavao četiri brejk lopte u šestom gemu četvrtog seta.

Momak koji ima beskrajnio čistu, lepu igru za oko, koji posebno kada ide napred, na mrežu, izgleda tako elegantno, prirodno u spoju sa reketom i lopticom, svestan je da samo vera u sebe i svoju igru i udarce, daje rezultat.

Priznajem, to mi je slabost, obožavam da vidim Filipa kada igra na mreži, taj atomski tenis. Tako je malo toga danas.

Zato, nema mesta negativnom. Ima veliku šansu da ostvari najbolji grend slem rezultat.

Počesto za nas u Srbiji, a bogami i za Ruse, pa i druge slovenske narode, važi jedan stereotip - da nas ubija mentalitet.

To je, naravno, netačno, jer je paušalna, generalna ocena. Svako je priča za sebe.

Da nije baš tako, pokazuje i to što imamo čak trojicu igrača u trećoj rundi, što je, priznaćete, rezultat kojim bi se s pravom ponosile i po tradiciji i snazi i mnogo veće teniske nacije od naše.

Filip je, vidimo, mentalno ojačao, iskusniji je. Dušan Lajović je poraze iz prošle sezone ponovo počeo da pretvara u pobede, što opet pokazuje izvesnu mentalnu čvrstinu. O Novaku i njegovom izlasku na kraj sa iskušenjima koja mu je nametnuo Frensis Tijafo smo već govorili.

Evo i drugi primer. Rusi. Oni, poput Srbije prošle godine posle trijumfa na ATP kupu, ne umeju da se zaustave!

Medvedev igra odlično, Andrej Rubljov je prošao dalje, Karen Hačanov je pokazao zašto je opasan i nepredvidiv s kim god da igra.

Australijan open je kao "ostrvo" kog su, povremeno, u talasima, osvajali razni osvajači.

Pre ove švajcarsko-srpske epopeje u muškom singlu, imali smo dugu dominaciju Amerikanaca, ali i Rusi su, kao i Šveđanin tokom osamdesetih preko Edberga i Vilandera, te početkom ovog milenijuma kroz Johansona, imali uspeha.

Jevgenij Kafeljnikov je 1999. uzeo titulu, godinu dana kasnije igrao finale.

Marat Safin je 2002. i 2004. gubio u finalima da bi 2005. konačno slavio i to protiv Lejtona Hjuita.

I tu je opet viđeno to, iskustvo i na kraju značaj tog mentalnog. Čak je i Safin koji je često bio kritikovan baš zbog te "glave", uspeo da pokaže istrajnost i upornost da dođe do grend slema. Za to je opet bilo potrebno to mentalno preuređenje, taj rad iznutra.

Kada tog mentalnog nema, kada sve ustave popuste, dobijemo reku emocija čiji je tok nepredvidljiv, što je sasvim u duhu igre.

Scena iz jutrošnjeg okršaja dvojice Italijana, Salvatorea Karuza i Fabija Fonjinija, deluje kao da je iz nekih ranih, italijanskih filmova, samo što nije "snimano" u crno-beloj tehnici.

Na vrhuncu drame, kada je sa 14:12 u super taj-brejku petog seta slomio protivnika, Fonjini je odahnuo, ali je Sicilijanac Karuzo pukao. Zamerio je momku iz San Rema da je imao i previše sreće.

"Mama mia, che cosa?!", buknuo je na svađu uvek spremni Fonjini.

Kao dve italijanske none, jedna preko puta druga ne nekoj napolitanskoj terasi, kada se prepucavaju. I samo što nije počelo perje da leti…

Bliži se kraj prve nedelje turnira i leteće perje mnogima, to već znamo.

Treba za to imati hladnu glavu, jer u tenisu je tako.

Svaki meč je jedan mikro rat. I može da bude samo jedan pobednik.