- Australian Open 2020 -

Krvavi Nik

Dve teniske tragedije za Australiju u 24 sata? Ni teniski bogovi nisu toliko surovi. To bi zaista, zaista bilo previše.

Zoran KecmanIzvor: B92
Podeli
Photo by Jonathan DiMaggio/Getty Images
Photo by Jonathan DiMaggio/Getty Images

Posle one Milmanove tragedije u pet činova protiv Rodžera Federera, kada je čitava Australija bila nadomak nekadašnje teniske slave i novog čuda, Nik Kirijos je osetio kako izgleda kada se obrne novčić sreće na drugu stranu.

Federer i Milman igrali su četiri sata i tri minuta, epski, ludački dobar meč, da bi u ciglo 24 sata kasnije videli još jedan spektakularan teniski okršaj, Nika Kirijosa i Karena Hačanova u četiri sata i 26 minuta vulkanskog tenisa.

Da li je rulet žreba mogao da upari bolju dvojicu, da u meču prepunom preokreta obaraju ruke i odluče ko će na megdan svetskom broju jedan Rafaelu Nadalu? Teško, zaista teško.

Volim mečeve u Melburn areni, ona ima nekako specifičnu atmosferu. Prošla me je jeza kada sam se prisetio da sam na istom ovom mestu, zakleo bih se i da sam sedeo na istoj stolici u medija sektoru, posmatrao onaj do beskraja emotivni okršaj Endija Marija i Roberta Bautiste Aguta.

Isto mesto, sve je bilo spremno za veliku bitku, u vazduhu se osećala predatmosfera spektakla, jer što bi drugačije bilo? Dva klinca sa ogromnim rezervoarom talenta, svaki na svoj način. Mušičavi Rus koji, ako ima svoj dan, može da patosira bilo koga i s druge strane senzacionalni Kirijos, šoumen, zabavljač prvog reda, čovek tankih nerava i vulkanskog karaktera.

Nik je teniski Pol Pogba, bukvalno i frizurom i stavom podseća na fudbalera Mančester junajteda. Jednako talentovan, jednako nepredvidljiv, jednako šašav da shvati sve ovo kao jednu dečiju igru. Razlika je samo u tome što je Pogba fudbaler-biznismen, a Nik ne razmišlja o materijalnostima koje nudi svet tenisa, već kako da se u svemu tome vrhunski zabavi, a pritom ostavi utisak na druge.

Photo by Darrian Traynor/Getty Images
Photo by Darrian Traynor/Getty Images

Bio sam ovde i prošle godine, u onom periodu kada su sevale varnice na sve strane između Kirijosa, Tanasija Kokinakisa i selektora Dejvis kup tima Australije, Lejtona Hjuita. Tadašnja kriza činila mi se razarajućom po australijski tenis, ali očigledno je da su se strasti slegle i da se zajedničkim snagama krenulo u istom pravcu, za dobrobit australijskog tenisa.

Jer očigledno su svi ovde shvatili da će sukobima izgubiti svi, a ovako, mogli bi makar nešto da dobiju.

Pažljiviji pratilac primetiće da je Nik Kirijos, taj buntovnik bez razloga, polako ali sigurno prihvaćen i postepeno asimiliran u australijsku tenisku zajednicu u poslednjih 12 meseci. “Bludni” sin se vratio u Dejvis kup tim, sada mnogo više pazi šta će reći, a u ovdašnjoj štampi mogu se naći gotovo isključivo tekstovi koji odišu pozitivnošću i optimizmom.

Australija je, dakle, izvršila ribrend imena Nika Kirijosa. U velikom očekivanju, da bude možda i prvi posle Marka Edmondsona iz 1976. godine koji će australijski barjak podići na jarbol iznad Melburn parka. Preambiciozno? Svakako, ako se ima u vidu protiv kakvih ajkula bi Nik morao da se izbori za podizanje Norman Bruks trofeja, ali zašto makar ne pokušati? A kopanjem rovova ne bi se stiglo nikuda. Ovako, izvesne šanse postoje.

Da se vratim ovom čudesnom, magičnom meču. Mislim da nema čoveka koji ga je gledao a da nije ustao sa stolice u oduševljenju. I znate šta, ovo je bio meč u kojem se tenis pokazao u onom punom sjaju igre – zabavan, maštovit, lepršav, neograničen isključivom željom za rezultatom, jer i Karen i Nik su se, zaboga, propisno zabavljali na terenu, kao da je egzibicija uoči turnira, a ne treće kolo Grend slema.

U četvrtom setu, nestvarna scena, Kirijos se baca na jednu teško dostižnu loptu, hvata volej u padu kao nekada Boris Beker na Vimbldonu, publika je na nogama, poen! Nik je odrao kožu na šaci, briše krvave ruke, crveni trag ostaje na peškiru. Sudija u stolici, Španac Haume Kampistol nešto prigovara, Nik gubi nerve i evo scene kao da gledamo Mekinroove ludorije u najboljim danima.

Šta hoćeš da uradim? Rekao sam sakupljačici lopti da ne dira peškir jer je krvav. Moje ruke krvare, šta da radim, čoveče? Pitaj me, pitaj me!”, dere se Nik prema sudiji, koji zna s kim ima posla pa se trudi da ugasi požar.

Tražio je medicinski tajm-aut, dobio ga je, sa razglasa trešti ona hitčina White Stripes, “Seven nation army”, publika je na nogama. Kamera zumira na tribinama, čas jednog, čas drugog, lica trenera, Lejtona Hjuita sa jedne i Marata Safina sa druge strane. Evocira na njihovo finale na ovom mestu 2005. godine koje je Safin dobio.

Photo by Mike Owen/Getty Images
Photo by Mike Owen/Getty Images

Lejton je grozničav, sav zajapuren, stisnutih pesnica gestikulira ka Kirijosu, kao da ga moli da se osveti za njegov poraz Safinu preko leđa Hačanova. Zna Lejton koliko je to bolno bilo, on je posle Edmondsona četvrti Ozi u nizu koji nije uspeo da osvoji Melburn, pre njega Džon Marks, Kim Vorvik i Pat Keš, dva puta. Prvu dvojicu su sprečili Giljermo Vilas i Brajan Tičer, Keša “vikinzi”, Stefan Edberg i Mats Vilander.

A Safin? Miran je, gleda ka Hačanovu, da poneki signal, Karen reperski nakrivi kapu i krene da udara iz sve snage. U pauzi između dva gema, sedi na stolici, pokriva glavu peškirom, proždire bananu na brzinu, vraća se potom u centar koloseuma, a Nik istrčava kao bokser kada ulazi u ring, taj “Ozi opijat” sa tribina u vidu neverovatne energije skroz ga je ošamutio, teraju ga da nekako zada nokaut.

Ali ne da se ni Hačanov, guraju i jedan i drugi gemove na svoj servis. Ludorija za ludorijom, na 1:2 u petom setu Kirijos servira iz ruke, gubi poen! Na 4:4 i 40:0 dva puta u jednom poenu igra tvinere – ljudi, pa on se zabavlja, kao na egzibicji, ali šta ima veze!

Nameštanje kragne je već njegov zaštitni znak, kao što je Rafin onaj ritual pre servisa, nagledaćemo se toga u ponedeljak, videćete.

I dobro, šta je moglo bolje da se vidi od novog super taj-brejka? Opet sa razglasa trešti “Seven nation army”, diže se tenzija, Nik u seriji stiže do 3:0, ali Karen vraća na 4:3, igra se poen za poen, Hačanov potom stiže do 8:7, bože, neće valjda opet, pitaju se Australijanci?

Neće! Nik dobija tri poena u nizu, pada kao nokautiran na teren, publika je u delirijumu, urlik se čuo do Sidneja i dalje, možda Perta! E sad je vreme za eksploziju, sa razglasa trešti gitara Angusa Janga i grupe AC DC – pesma TNT!

Eksploziv od večeri, od tenisa, Nik Kirijos će ipak na megdan jednoj od svojih čestih verbalnih meta, Rafaelu Nadalu! Au, kakvo će to biti uživanje, posle onog okršaja letos na Vimbldonu, gde je Rafa u međusobnim okršajima stekao pobedu viška (4:3).

Silazim niz stepenice, Australijanci slave, čuje se ona njihova poznata “prozivalica” gde jedna grupa kaže “Ozi, Ozi, Ozi”, a druga odgovori sa “Oj, Oj, Oj”.

Tako je i u tramvaju 70a na putu ka centru, gužva i stiskavac, Oziji cvrkuću, srećni kao kanarinci, prepričavaju utiske, ime Kirijosa mnogima na usnama.

Noć se spustila na Melburn, drugačija od prethodne. Valjda je sada makar malo lakše i Džonu Milmanu.

prethodna strana 1 / 4 sledeca idi na stranu