Novinarka DW Zorica Ilić je u vreme lokdauna boravila u Ljubljani gde je zabeležila atmosferu u borbi protiv koronavirusa. Ali za nju je to ujedno bilo i nostalgično prisećanje na neka prošla vremena.
Moj put
Sa prozora se Dubrovnik pruža kao uramljena slika, a lađa kreće u pravcu Lokruma ostavljajući belu brazdu za sobom.
Sve do 1920. godine, u udaljenom gradiću Šefšauenu ili Šefšaenu (Chefchaouen, skraćeno - Šauen) na severoistoku Maroka, sa nebesko-plavim i marinsko-plavim kućama prosutim na obroncima zelenog planinskog masiva Rif, svim hrišćanima - bez izuzetka, ulaz je bio zabranjen.
Ne znam ni sam koliko sam puta odlazio u Sarajevo. Ovaj put je sve drukčije. Pod maskama smo u polupraznom avionu. Dole već blešti Drina - jatagan od plavozelenog čelika zabijen u brda koja počinju da se rumene i zlate.
Kada sam u proleće 2018. krenula na samostalno osmišljeno i organizovano putovanje na jugoistok Turske, u ovom pomalo zaboravljenom delu sveta bilo je još uvek veoma malo stranaca.
Desetak do glave izbrijanih momaka sa pilotskim jaknama i padobranskim čizmama nose gajbu piva. Setim se da nemački neonacisti takođe tradicionalno organizuju prvomajsko slavlje. Moraću da nađem deo plaže daleko od njih.
Ovo je dugo unazad jedna od najpopularnijih destinacija za letovanje naših turista, baš zbog toga smo je i izbegavali. I baš zbog toga je idealno sada je posetiti, kada je zatišje, da upoznamo komšije na pravi, izvorni način.
Kod Crvene kule slušam došaptavanje talasa i sultanovog brodogradilišta. Mahala se od mora penje prema tvrđavi. Na terasama lučkih restorana muški i ženski vokali se takmiče u sladostrasnom opevavanju ljubavnog bola.
Godina korone je godina otkrivanja Albanije za mnoge srpske turiste, iako se tu i tamo i ranijih godina moglo čuti da je nečiji poznanik obišao obalu ove balkanske zemlje i vratio se s punim koferom prelepih utisaka, što o prirodi, što o domaćinima.