Korčulanska riblja kost

Polazimo iz Vele Luke. Korčula je čupava duga stena umočena u more. Vijugamo njenom kičmom. Saobraćajni znaci kod Smokvice opominju da na put mogu da istrče - veprovi i zečevi.

Vinogradi u kotlinama. Brda šumovita. Osim na jednom delu koji je očito goreo. Ima li išta sablasnije od mrtve šume čija su stabla ostala uspravna?

Autobus staje kod spomenika na kojem piše: Ako ne znaš što je bilo upitaj - Vukovar, Škabrnja, Dubrovnik. Vozač sluša katolički radio. Isus je glavni junak svakog javljanja voditeljke. Između njenih didaskalija ugodna muzika. Zapamtio sam stihove:

Ja sam znao da ću svoju ljubav pokloniti njoj, svojoj lijepoj zemlji Hrvatskoj.

Vozač dobuje kažiprstom i domalim prstom po volanu u ritmu muzike. Njegovo tamno, nepalsko lice razrezano je blistavim osmehom kao srebrnim rajsferšlusom. 

Pošip na stolu

Prolazimo kroz sela čiji spori ritam života izaziva zavist. Ljudi ne žure jer nemaju gde. Jedno od njih je Žrnovo. Poznato je po proizvodu zvanom makaruni - tako ostrvljani zovu ovu ručno rađenu testeninu. Ona se mota na ražnjiće ili igle za pletenje. Nalazi se na svim jelovnicima ostrvskih konoba. Cena porcije – od 20 evra naviše. Sreća te su mi vojnički dani ogadili makarone, makar se oni zvali Žrnovski makaruni. 

Konačno stižemo u grad Korčulu. Autobuska stanica je nadomak starog grada i luke. I mi smo odseli u blizini. Sunce se već nakosilo pa njegova svetlost u narandžasto boji poluostrvo Pelješac koje kao zid izranja iz vode naspram gradskih zidina.

Te večeri smo sedeli u bašti picerije Servantes, slušali devojku koja je svirala na gitari i pevala na engleskom i pili domaći pošip. Divlju lozu pošip je sredinom devetnaestog veka u šumi pronašao jedan korčulanski seljak. Ispostavilo se da je ta samonikla mešavina predodređena da postane loza za prvo hrvatsko belo vino sa zaštićenim geografskim poreklom.

Sutradan smo poranili da obiđemo starogradsko jezgro. Ono je zapravo utvrđeno riboliko poluostrvo. U njega smo ušli sa zapadne obale, na Morska vrata – Porta maris.

Jedna od dve glavne kapije ima mletačkog krilatog lava kao simbol viševekovne vladavine Venecije.  Latinski natpis iz 1592. godine ovekovečio je legendu da je grad Korčulu nakon pada Troje utemeljio trojanski junak Antenor.

Kapija je ulaz u splet ulica. Posmatrani iz ptičje perspektive, kameni klanci imaju oblik riblje kosti. Ulice koje idu prema zapadu građene su duž prave linije kako bi propuštale letnji maestral, dok su istočne zakrivljene kako bi zimi ublažile udare hladne bure. Dakle, nalazimo se usred srednjovekovnog klima-uređaja.

Rano je, pa skoro sve stepenice i sokaci pripadaju samo nama. To će se kasnije promeniti, kada navale izletničke grupe i mlađi gosti koji su negde bančili, pa spavaju.

U šetnji gradom primećujemo da njegova magija deluje i na nas. Vidi onaj luk! A uzak prolaz pun morskog plavetnila? Vidi ove stepenice, njihov kamen blistav od hoda pokolenja…

Naravno, pre ili kasnije, neki od prolaza, neke od uličica vode pred katedralu posvećenu Svetom Marku. Građena je od domaćeg krečnjaka, a na njoj su radili poznati domaći i strani majstori. Najpoznatiji od njih je Marko Andrijić. Potiče iz čuvene klesarske porodice koja je podigla klesarstvo na nivo visoke renesansne umetnosti. Tragovi njihovog dleta sve do danas su vidljivi od Venecije preko Hvara do Dubrovnika.

Razmišljam o tome kako je kamen na Korčuli dovožen iz obližnjih kamenoloma i strpljivim radom oblikovan u desetinama radionica. Da bismo mi danas mogli da mu se divimo. Naslonim dlan na jedan kamen. Da umem da govorim kamenim jezikom, sada bih upitao ovu belu materiju kako je postala deo ovog čuda.

Shutterstock/trabantos

Retko ko zna da je svojedobno Bogdan Bogdanović za svoje Partizansko groblje u Mostaru isposlovao dolazak korčulanskih klesara. To spomen-groblje je unikatni ručni rad.

Naravno, zavirim u katedralu. Jer tamo, iznad oltara, ima jedna slika koja prikazuje svetog Marka, svetog Jeronima i svetog Vartolomeja. To je rad svetski poznatog venecijanskog slikara Jakopa Tintoreta

Delo je nastalo oko 1550. godine. Zanimljivo je da Tintoreto još uvek nije bio na vrhuncu slave u Veneciji kada mu je stigla porudžbina sa Korčule. Pronađeni su i zapisi u knjigama Gradskog veća Korčule u kojima se njegovo ime izričito pominje.

Još jedan čovek iz Venecije zaokuplja maštu današnjih posetilaca ostrva. Ovdašnji ljudi tvrdo veruju u to da je Marko Polo rođen baš u gradu Korčuli. Navodno je poznata i rodna kuća čuvenog putnika. U Veneciji tvrde da je on rođen tamo. Kome verovati? Za sada – nikome. Nisu li u Veneciji tvrdili da oni, a ne Bari, imaju mošti Svetog Nikole.  A kada je izvršena analiza ispalo je da su ugrabili samo jednu petinu.

U današnjem svetu zapravo činjenice nisu temelj uspeha. Već sposobnost da se uverljivo laže. Možda je i korčulanska biografija porodice Marka Pola – fikcija. Sudeći prema gužvi koja vlada ispred navodne rodne kuće i Interpretacijskog centra, priča sa Korčule daleko se čuje.

Dan za danom smo odlazili u stari grad. Ponekad bismo seli u neki kafe na obali i uživali u jutarnjem miru. Oko deset bi ga najčešće prekinula glasna grupa turista. Pa još jedna. Ne može se izdvojiti nijedna jezička zajednica – bezobzirnost je postala globalni fenomen. Ljudi prevale na hiljade kilometara da bi na nekom čarobnom mestu vikali na sav glas na svom jeziku. Kao da se plaše estetski oblikovanog prostora, pa žele da ga okade svojom prostotom.

Ali jutarnji mir – dok je trajao – bio je dovoljan da nam Korčula pokaže svoje pravo lice – otmenu lepotu koja joj je donela nadimak Mali Dubrovnik. Najlepši starogradski deo je onaj na istoku, gde su porušeni bedemi i stvoreno šetalište sa nizom restorana uz more.

Po baroknom pesniku iz 17. veka  zove se Šetalište Petra Kanavelića. Jedno njegovo delo se zove Vučistrah. Glavna pouka drame: Strašni i gnevni kralj uspeva da pobedi sopstvenu besnu narav i pretvori se u blagog vladara. Savetnici ga na jednom mestu opominju: "Si, Vučistraše, da se promijeni ćud i da se nastoji utvrditi se u gospostvu... a ne da od tvoga samosilja biže puci". Vučistrah koji ne ume da bude blag jeste priča koju bi Kanavelić napisao danas.

Najčešće smo sa tog šetališta preko Pelješkog kanala gledali poluostrvo Pelješac na čijoj smo obali videli Orebić. Ni tri kilometra daleko, ovo mesto kao da nas je pozivalo da ga posetimo.

Dan u Orebiću

Iz korčulanske luke otplovili smo jednog jutra katamaranom i za desetak minuta počeli smo se približavati gradiću. Dobio je ime po plemićkoj porodici Orebić iz okoline Rijeke koja se krajem 15. veka doselila na područje današnjeg naselja. Po dolasku su sagradili i obnovili kaštel – utvrđeni dvorac za obranu od napada Turaka i gusara, oko kojeg se počelo širiti naselje. Pre toga naselje se zvalo Trstenica. Orebići i meštani kasnije su postali poznati pomorci i brodovlasnici u sastavu Dubrovačke Republike.

Kada smo pitali da nam kaže nešto o Orobiću, radnica u gradskom birou za turističke informacije nam je u Korčuli sa jedva skrivenim nipodaštavanjem rekla – nemate tamo ništa. Sada smo se približavali mestu u kojem nema ništa i radovali se mogućnosti da ipak otkrijemo ponešto.

Tako je i bilo. Obalom od luke ka plaži kakvu Korčula nema, hodali smo u senci borova. Ista divna energija usporavanja kao na Šolti ili u Veloj Luci. Zbog prenatrpanosti instagramski atraktivnih mesta poput Pozitana ili Korčule, ovakva mesta kao što je Orebić imaju golim okom nevidljivu, ali stvarnu prednost.

Popili smo odličnu kafu u poslastičarnici Krokantino, potom smo proveli možda dva najlepša sata ovog leta u Dalmaciji u konobi Andiamo. Vino kuće nije bilo bezobrazno skupo kao inače, a riblja plata spada u najbolje stvari koje su nam na Jadranu izneli na sto.

Ali šta bi bila priča o jednom mestu bez priče o ljudima? Ovaj put je to priča o porodici Mimbeli po kojoj se danas zove i glavni trg. Ona se ugasila pre više od jednog veka. Veoma bogati orebićki kapetan, Antun Mimbeli, i njegova supruga, nisu dopustili svojem sinu jedincu Baldu da se oženi ćerkom njihove guvernante, Ruskinje, u koju je mladić bio smrtno zaljubljen.

Shutterstock/Fedor Selivanov

Skromno poreklo i tuđa vera kao prepreke za ljubav – od toga je još Šekspir pravio drame. Baldo  se stoga nije nikada oženio i njegovom smrću 1911. godine ta se loza potpuno ugasila. Živeo je uglavnom u Trstu i uglavnom boemski. Kažu da je za samo jednu noć, u Beču prokockao jedrenjak. Ali nije mario, imao je još dosta brodova. 

Baldo Mimbeli je na groblju iznad Orebića podigao porodični mauzolej sa pozlaćenom ruskom kupolom, i skulpturom devojke koja je prema zemlji okrenula vrč u ruci. Iz njega teče voda. Njegova nikad prežaljena ljubav. A isticanje vode označava kraj roda Mimbelijevih.

Oproštaj od Crne Korkire

U luci nas čeka iznenađenje. Sezona je prošla, katamaran polazi tek za nekoliko sati. Taksista sa čamcem vešto upada u priču. Ako nas ima nekoliko on vozi za sedam i po evra po glavi. Pristali smo. On je svojim poprilično krhkim čamcem sekao talase Pelješkog kanala, poznatog po vetrovima. Delovi vožnje su počeli da liče na rodeo. Onda je posle desetak minuta usporio. Pred nama je opet bila očaravajuća Korčula.

Viđena sa mora, izgledala je jednako lepo kao i sa vidikovca na koji smo se popeli prethodnih dana.

Još dan-dva smo se vrzmali po gradu. Zalazili smo u konobe i kafiće. Jedne večeri smo sa terase u luci uz čašu vina i zdelu maslina posmatrali pun mesec nad Crnom Korkirom, kako su Grci nazvali svoju koloniju Korčulu. Drugo veče smo u starom gradu konačno probali žrnovske makarune. Bile su odlične. Tu je i jedan od najboljih sladoleda Dalmacije.

Naravno, po korčulanskim cenama, prema kojima Korčula nije mali već veliki Dubrovnik. Starogradsko šetalište je naveče puno. Teško je pronaći mesto u baštama restorana.

Poslednje večeri priznajem sam sebi da sam zavoleo Korčulu, ali i da joj se neću vratiti. Nije ona Napulj.  Sutradan ustajemo ranije, jer svaki kasniji katamaran za Dubrovnik podrazumeva gužvu.

Prolazimo pored Vrata od grada kako Kopnena vrata nazivaju stanovnici. Kula Veliki Revelin je preko dana pod turističkom okupacijom. Sada jedva da ima nekoga.  Do kule i samog ulaza danas vodi raskošno barokno stepenište izgrađeno 1863. godine. U srednjem veku, umesto stepeništa, ovde se nalazio drveni pokretni most koji se podizao noću kako bi zaštitio grad od napadača.

Zamišljam čekrke koji podižu most. Na moru su neprijateljska jedra. Unutar grada zveckaju mačevi. Grad se pretvara u ježa.

To se mašta igra sa mnom na odlasku. Zapravo, ona škripa čekrka dopire dole iz luke. Katamaran za Dubrovnik spušta svoj most.