Korčula koju turisti ne vide: Tragom Olivera Dragojevića kroz Velu Luku

Ako želite na Korčulu, iz Splita će vas Jadrolinijin trajekt koštati pedesetak evra po glavi. Srećom  postoji i mnogo povoljnija karta, ali na kiosku druge kompanije, na zadnjoj strani zgrade sa šalterima. Katamaran je neka vrsta morskog autobusa.

Dok sedimo na gornjoj palubi, razmišljam o tome kako neke reči putuju kroz vekove i jezike. Tako i reč katamaran. Potiče iz tamilskog jezika i označava trupce vezane u splav. Sa dalekih mora reč su doneli engleski mornari i gusari još u 17. veku. S vremenom je katamaran počeo da označava svako plovilo sa dva paralelna trupa i platformom koja ih povezuje. Sedim, dakle na toj platformi i radujem se Korkiri.

Grčki naziv tog ostrva temelj je današnje reči Korčula. Pošto su grčki doseljenici pre više od 23 veka zatekli ostrvo gusto obraslo u crnogoricu, nazvali su je Crna Korkira, kako bi je razlikovali od drugog grčkog ostrva koje je nosilo isto ime - a danas se zove Krf.

Putovanje ume da potraje. Najpre pristajemo u gradu Hvaru. Naravno, sećamo se našeg boravka na tom ostrvu pre nekoliko godina. Ovaj put se nećemo iskrcati. Naš cilj je Vela Luka.

Luka bez Grebena

Pristanište u Veloj Luci je nekada bilo odmah uz Rivu. Izmestili su ga nešto izvan grada. To nam daje priliku da hodamo uz obalu. Ono što zatičemo, nismo očekivali na Korčuli, koju bije glas fensi destinacije.

Na ogromnim napuštenim halama piše "Greben". To je bila firma koja je hranila Velu Luku i pola ostrva. Pala je kao žrtva hrvatske verzije tranzicione privatizacije. Nekadašnji ponos ostrvske industrije održao se sa smanjenim obimom poslova sve do 2011. Tada su Grci naručili patrolne čamce za svoju pomorsku stražu. Atina je upala u vrtlog svetske finansijske krize i u taj vir povukla i "Greben". Prolazimo pored spomenika surovom kapitalizmu kao pored groblja.

Onda nam se otvara pogled na Velu Luku, koja je preživela i taj privredni kolaps. Gradić u idiličnoj uvali koju ovde zovu Valo okrenuo se turizmu i predindustrijskim delatnostima - ribe, masline, vino.

Smesili smo se kod pričljive gazdarice, koja ne krije svoju ljubav prema rodnom mestu i želju da je prenese na goste. Preporučila nam je lokal koji ima umerenije cene od ostalih. A to znači da litar vina kuće ne košta 25 već 16 evra.

Pošto smo na Korčuli, vinskom kartom dominira sorta Pošip. Flaširana vina su između 25 i 60 evra za buteljku. Domaće žrnovske makarone 20 evra. Hrvatska obala je ekskluzivna po cenama. S druge strane Jadrana, nekih 200 kilometara odavde, u Bariju ili u lepim varošima Polinjanu i Monopoliju, sve košta znatno manje. Sada smo tu gde jesmo, hteli smo da obiđemo Korčulu.

Shutterstock/Fedor Selivanov

Tih dana smo u šetnjama obalom - Vela Luka se svila oko svog zaliva sa tri strane - pronalazili i mesta na kojima je vredelo ostati uz jutarnju kafu i naprosto gledati u more. Jedan od takvih kafea, u kojem uglavnom sede meštani glasno razgovarajući na svom dijalektu, nalazi se odmah pored autobuske stanice. Ikavska muzika i ljuljuškanje brodica - bez uplitanja jezika iz turističke vavilonske pometnje - prenela je na nas neobično jasno osećanje spokoja. Ovde kao i na Šolti još pomalo traju sedamdesete godine prošlog veka.

Uspomene će mi samo ostati

Jedno od omiljenih mesta postala nam je instalacija u obliku naočara. Rejbanke od metala veličine rukometnog gola su na obali. Na njima je napisano: "Tek sad vidim što mi znači". Svima koji znaju tu pesmu na unutrašnjem radiju počinju da se odmotavaju stihovi - Vela Luka, more, ti... Zapis čoveka koji se zvao Branko Žuvela Doda. Doduše, napisao je "vidin" a ne književno "vidim". I on je rođen ovde. Još šezdesetih je posvetio pesmu jednoj Velolučanki s kojom je studirao u Zagrebu.

Do 2014. nije dozvoljavao snimanje pesme na studijskim albumima. Ali glas drugog Velolučanina, Olivera Dragojevića, koji je u nastupima uživo toj pesmi dao onaj svoj jedinstveni glas, ostaje jedna od najemotivnijih interpretacija. Naočare na obali Vele Luke posvećene su upravo Oliveru - ljudi mogu da vide njegovo rodno mesto - njegovim očima. I to baš tu, gde je, kako kažu meštani, on odlazio svojom brodicom da lovi ribu.

Zanimljiv je i duet Olivera Dragojevića i Jasne Zlokić, takođe Velolučanke, čije je devojačko prezime Dragojević. Njih dvoje su podigli katedralu od glasova svom zavičaju pevajući Žuvelinu pesmu.

Oliver se ovde rodio i tu je sahranjen. Ona dva datuma koja kao zagrade stisnu nečiji život na nadgrobnoj ploči povezana su u njegovom slučaju sa ovim mestom. Celi region je 2018. posle Oliverove smrti bio fasciniran ispraćajem iz Splita. Mnogo manje njih zna da je sahrana u Veloj Luci bila verovatno još potresnija.

Stoga smo se uputili ka Groblju Svetog Roka u Veloj Luci. Penjali smo se običnim ulicama, daleko od turističkih pravaca. Život se ovde odvijao svojim sporim mediteranskim ritmom. Nar u baštama je sazrevao. Što smo se više uspinjali, to je pored puta bilo više nižih kamenih kućica na imanjima sa baštama iz kojih se žarila crvenica. Pored puta su rasle divlje masline. Ubrali smo dve grančice.

Groblje se nalazi na vrhu strmine iznad grada. Prilaz je obrastao odnegovanim čempresima. Odatle se pruža lep pogled na zaliv i Velu Luku. Penjali smo se terasama groblja, sa kojih kao da mrtvi posmatraju svoj bivši život na obali.

Grob Olivera Dragojevića je zapravo porodična grobnica pri samom vrhu groblja. Tu počivaju njegovi roditelji Marko i Kata, kao i brat Aljoša. On je stigao poslednji. Lako je prepoznati mesto gde je sahranjen. Cveće i predmeti koji svedoče o povezanosti ljudi koji vole njegove pesme, sa pevačem koji je Dalmaciju obojio svojim glasom: Rum sa Jamajke star više od dve decenije, cigarete, figure anđela, venci, cveće.

Sačekali smo da oveća grupa turista iz Slovenije sasluša priču o Oliveru. Potom da se svi slikaju. Sedeli smo na vrhu groblja i slušali slovenačke reči kako se ukrštaju sve prigušenije dole kod kapele. Naišao je još jedan par. Pa neka žena. Pa još neki ljudi.

Zamišljao sam kako je ovo mesto moralo izgledati 1. avgusta 2018. Hiljade ljudi. Pevaju. Poneko sa suzama u očima. Violončelista Stjepan Hauser izvodi instrumentalu "Galeb i ja". Na osami pored mora. Lipo mi je. Mesna klapa peva Sjećanje na Velu Luku. Tu su i Džiboni. I Rađa. I mnogi drugi. 

Kada smo konačno ostali sami, prišli smo grobu. Priložili smo naše grančice masline. Rekao sam: "Hvala ti za pisme". Izgleda da je to bilo dovoljno glasno, pa se starija žena koja je zalivala vegetaciju na groblju okrenula prema nama i osmehnula se. Uzvratili smo osmehom.

Sišli smo u grad. Vela Luka je u našim očima sada bila drugačija. Kao da smo je za tren pogledali Oliverovim očima.

Odmah iza konobe Stari ribar nalazi se lepa kamena kuća sa plavim šalonama, drvenim kapcima koji se u Dalmaciji zovu škure. To je rodna kuća Olivera Dragojevića. Danas smo hodali njegovim tragovima, unazad. Od poslednje do prve postelje.

Korčulanka iz Blata

Jednog smo jutra seli na lokalni autobus i uputili se u obližnje vinsko selo Blato. Nalazi se na desetak kilometara od Vele Luke, u brdovitoj unutrašnjosti. Kotlina u koju se smestilo nekada je bila jezero. Punilo se kišama s jeseni i zimi, a leti bi presušilo ostavljajući za sobom najplodniju zemlju na ostrvu. Početkom 20. veka prokopan je tunel do mora ukupne dužine 2.240 metara, pa je Blato isušeno. Tako je dobijena najveća plodna površina na dalmatinskim ostrvima. Vinogradarstvo je doživelo zlatne dane.

Težaci više nisu morali praviti svoje "meje" - kako se ovde zovu zidići od kamena koji sprečavaju kišu i vetar da raznesu plodnu zemlju. Do tada je ukupna dužina suhozida na području Blatskog polja i na obroncima brda prema procenama iznosila 60000 kilometara.

1911. je posađen i drvored lipa Zlinje koji se proteže čitavom dužinom mesta i kažu da je drugi najduži drvored lipa u Europi - iza čuvenog drvoreda u Berlinu Unter den Linden. Prošetali smo tim drvoredom, obišli mesnu crkvu, zavirili u park. Dali smo se u potragu za vinarijom.

Shutterstock/trabantos

Ostrvske vinograde pre oko jednog veka pogađa filoksera, štetočina koja napada koren vinove loze. To uništava osnovu za opstanak mnogih porodica. Ljudi se masovno iseljavaju. Danas u Sidneju živi triput više Blaćana i njihovih potomaka nego u samom Blatu. Oni koji su ostali, počeli su od nule. Neke porodice koje su gajile manje izvikane vrste grožđa, prošle su mnogo bolje. Posebno je jedna vrsta grožđa pokazala izuzetnu otpornost - Cetinka. Ovo je stara, autohtona bela sorta sa Korčule koja vinu daje lagano telo, izuzetnu svežinu i pitkost. Ona čini kičmu domaćeg vina Korčulanka. Kupili smo ga u lokalnoj vinariji, a pili smo isto vino i uz ručak u konobi.

Vratili smo se popodne u Velu Luku autobusom. Za volanom je bio isti nasmejan vozač azijskog izgleda. Hrvati voze Nemce i Irce. Njih voze Nepalci. Čovek je uredno naplatio, ali je umesto dve dao jednu kartu. Nije on taj običaj doneo iz neke egzotične zemlje, već ga je usvojio. Isto sam doživeo pre desetak godina od domaćeg vozača u Istri.

Šetnja mozaikom

Vela Luka u turističkim prospektima rado ističe svoje ulične mozaike. Luka mozaika je projekat čiji je krajnji cilj izgradnja najdužeg podnog kamenog mozaika na svetu. Sve je počelo u leto 1968. godine, kada je u Veloj Luci održan Prvi međunarodni susret likovnih umetnika. Oko trideset svetski poznatih umetnika došlo je u mesto i kreiralo mozaike koji su potom postavljeni na javnim površinama, šetalištima i u institucijama.

Osim umetničke, postojala je i politička poruka. Titova nesvrstana Jugoslavija je okupila umetnike iz zemalja zaglavljenih u Hladnom ratu, kako bi zajedno stvarali. U centru se na jednoj spomeničkoj mozaičkoj tabli mogu pročitati imena tadašnjih učesnika.

Nakon skoro pola veka, 2017. godine, lokalno udruženje Likovno stvaralaštvo Vele Luke odlučilo je da oživi ovu tradiciju. Pod vođstvom akademskog vajara Anta Marinovića, pokrenut je projekat sa ciljem da se mozaicima ukrasi celokupno šetalište uz obalu u dužini od tri kilometra.

Svakodnevno smo hodali duž stotine unikatnih kamenih mozaika koji prikazuju morske, životinjske, istorijske ili apstraktne motive. Nismo stigli da se raspitamo, da li i mi možemo da ugradimo poneki kamenčić u Velu Luku - u jednoj napuštenoj fabrici pokrenuta je stalna umetnička radionica. Učesnici su meštani, ali i turisti iz celog sveta. Do sada su svoj mozaički potpis ostavili ljudi iz nekoliko desetina zemalja. Posetioci mogu besplatno da dođu na radionicu koju vodi umetnik, i kada nauče osnove zanata imaju priliku da sami od kamenčića slože svoj mozaik. Trag u kamenu. To je kao da likovnim jezikom napišeš pesmu.

Pretposlednje večeri u Veloj Luci zaliv se dugo kupao u rumenilu. Sunce je tonulo u more, tačno u grlić flaše Velolučke uvale.

Noć stiže u Velu Luku

Sledeće noći je bura donela kišu. Dobovalo je po krovovima, čulo se kako talasi nasrću na kamenu obalu. Na unutrašnjem kaleidoskopu smenjivale su se slike iz prethodnih dana. Kafa uz more kod autobuske stanice. Oliverov grob i lep pogled preko njega. Napukli nar u komšijinoj bašti. Sunce sipa vrele iskre u more iznad krova napuštenog brodogradilišta. Stranci se dovikuju u konobama onako kako nikada ne bi kod kuće. Jedan vlasnik restorana prezrivo govori o konkurenciji, a jedini smo gosti u lokalu. Trenuci mira u šetnji kraj onog dela obale koji od sedamdesetih nije doterivan, pa se stari beton rascvetao u zagonetne geografske reljefe. Vela Luka kao vremeplov. Miris ribe sa roštilja. Zvuk dalmatinske kancone, Oliverov glas.

Razmišljao sam kakav bih kameni mozaik predložio na radionici. Na um mi padne pesma jednog od najvećih hrvatskih pesnika u poslednjih pola veka, Danijela Dragojevića. I on je rođen u Veloj Luci. Nije davao intervjue. Odbijao je književne nagrade. Na neki način, bio je jedini istinski monah poezije u Hrvata.

Najveći pesnik i najveći pevač Hrvatske iz jedne male luke na Crnoj Korkiri. Prezimenjaci.

Pesma koju sam imao u ličnoj elektronskoj zbirci zvala se Noć. Izgovorio sam je sebi u njedra da ne budim saputnicu.

Koga smo ubili, ubili smo.

Tko nas je ubio, ubio je.

A kiša i dalje pada po krovovima,

pločnicima, parkovima, glavama,

stara i nova vlaga vlaži pamćenje.

Nešto se zatvara i otvara. Gdje smo

došli nećemo više spavati noću.

Mi smo ta noć.

Sutradan smo mislili da putujemo ujutro. Ali promenili su red vožnje. Autobus za Korčulu išao je tek popodne. Čak smo se obradovali. Vela Luka nas je svojim bojama, ukusima i mirisima podsetila na detinjstvo na Jadranu. Samo su cene ovovekovne, svirepe.

Važno je da je posle olujne noći osvanuo blistav dan. I da je on naš – mi smo taj dan.