Bari – četiri petine Svetog Nikole

U vozu se preslišavam – šta znam o gradu u koji stižem. Bari je star dva i po milenijuma. Kažu da su ga osnovali Peuceti, antički narod koji je, prešavši Jadran, u Apuliji ostavio traga naročito oko Barija. To znači da su preci ovdašnjih ljudi na neki način bili rođaci naših predslovenskih balkanskih predaka.

Baš tako se i osećam – dolazim u posetu rodbini. Grčki kulturni sloj je – kao i svugde na jugu Italije – dugo bio preovlađujući, sve dok gazde nisu postali Rimljani, tri veka pre Hrista. Oni su ostavili ime gradu – Barijum. Posle pada Rima smenjuju se gospodari, od Gota do Langobarda. Čak su i Arapi ovde stolovali nekoliko decenija. Vizantija se vraća u 10. veku – Bari je njen glavni centar na Jadranu. Sve do pojave Normana.

Izlazimo na železničkoj stanici Bari centrale. Grad koji se nudi mom oku zapravo je čedo Napoleonove epohe. Široke ulice i lepi parkovi su deo modernog planiranja, van srednjovekovnog jezgra.

Zadržavamo se kratko u parku nadomak ovdašnjeg univerziteta. Okolni kafići se već popunjavaju. I mi se damo u potragu za svojom šoljicom kafe. Najpre se uputimo jednim od glavnih gradskih bulevara - Korzo Kavur.

Moram da priznam da nisam očekivao ovo što vidim – živu prostranu ulicu sa građevinama iz 19. veka, zanimljive izloge, široke trotoare.

U mojim dečačkim predstavama o ovom gradu Bari je – kao i sve velike luke – poprimao obrise haotičnog pristaništa za brodove, propraćenog rojem sumnjivih krčmi na obali, iz kojih su izbacivali pijane mornare. Ništa od toga. Bari me na prvi pogled više podseća na Trst nego na Napulj.

Pozorišta i piromani

Pažnju nam pleni crvena građevina koja se nalazi sa druge strane ulice. Pozorište Petruceli je kulturni simbol Barija, četvrto po veličini pozorište u Italiji i jedno od najvažnijih operskih zdanja u Evropi.

Pozorište su 1903. podigla braća Onofrio i Antonio Petruceli, moćni trgovci i graditelji brodova. Ta bina je sijala punim sjajem sve dok je 1991. nije progutao podmetnuti požar. Iako je počinilac kažnjen, pravno nije moglo da se dokaže da je naručilac bio tadašnji menadžer koji je nagomilao dugove, u saradnji sa lokalnom mafijom  koja se nadala unosnim ugovorima za obnovu. Pozorište je, nakon dugotrajne rekonstrukcije, ponovo otvoreno tek 2009.

Celi kraj u okolini pozorišta je lepo uređen i miran. Tu pronalazimo jedan lokal u kojem ćemo provesti ugodne trenutke. Miris kafe i peciva, Italijani koji ulaze, s nogu ispijaju espreso, razmene nekoliko reči i odlaze. Melodija jezika koji je stvoren za kancone.

Shutterstock/lorenza62

Skrećemo u Ulicu Sparano, reprezentativnu pešačku zonu. U njoj su, naravno, sve one radnje i butici koje čovek može da vidi u svakom većem evropskom gradu. Oku mi svakako prija poneka razigrana fasada iz doba secesije.

Prelazimo Korzo Vitorio Emanuele II, koji razdvaja stari i novi grad. Pre nego što se uputimo u kameni lavirint, odlazimo na obalu da obiđemo riblju pijacu. Ona se pružila duž Mola Svetog Nikole. Meštani i turisti ovde dolaze na takozvani "ribarski doručak" – uz hladno pivo, jedu se sirove sipe, dagnje, hobotnice, morski ježevi i ostrige. Ko dođe rano ujutru, može da vidi ribare kako ritmično udaraju sveže ulovljene hobotnice o betonski mol kako bi im meso omekšalo pre jela.

Nemamo nameru da probamo ovaj "barski suši". Jednog ćemo jutra odavde krenuti ka istoku, Šetalištem Nazario Sauro. Ovaj obalski bulevar je čuven po monumentalnoj fašističkoj arhitekturi iz tridesetih godina 20. veka i neprekidnom nizu elegantnih crnih svetiljki duž mora.

Jutros ostajemo ovde da uživamo u prizoru. Ispred nas je Pozorište Margerita, jedino pozorište u Evropi koje je 1914. izgrađeno na stubovima u vodi. Grad Bari je ranije potpisao zvanični ugovor sa porodicom Petruceli, kojim se obavezao da neće graditi druga pozorišta na gradskom zemljištu.

Da bi zaobišli ovu ugovornu obavezu, dovitljivi gradski prvaci odlučili su da pozorište podignu na vodi, pošto morsko dno pravno nije pripadalo gradskom građevinskom zemljištu. U vreme otvaranja, do pozorišta se sa kopna moglo stići isključivo preko drvenog mola. Danas je pozorište Muzej savremene umetnosti. Desno od pozorišta prepoznajem zvonik Katedrale Svetog Sabina. On će nam služiti kao putokaz.

Vizantijskim krajem

Mada je mesto u koje ulazimo laganom šetnjom postojalo još pre nekoliko hiljada godina, urbana mreža Starog grada kakvu poznajemo danas – sa uskim, vijugavim ulicama koje su služile lakšoj odbrani od napadača – formira se tokom 10. i 11. veka, pod vizantijskom upravom.

Trenuci boravka u tom lavirintu zapravo su nalik na radosne iskrice – na svakom ćošku, u svakom prolazu, postoji detalj koji vredi zapamtiti.

Pošto smo odseli nadomak katedrale, naš boravak u Bariju biće dobrim delom sačinjen od vrzmanja starogradskim sokacima. U neke smo zalazili više puta, a neke smo pronašli tek pred odlazak. Na gradskim zidinama, koje su preuređene u lepo šetalište, sedeli bismo predveče. Na jednoj strani je bio Jadran, na drugoj lavirint. Mi u sredini, sa čašom vina u ruci.

Jedno mesto u gradu je svetski poznato. Bazilika Svetog Nikole. Priča o njenoj gradnji je zapravo priča o prenosu moštiju Svetog Nikole. Tri broda, sa posadom koja je brojala 62 člana, među kojima su bili i sveštenici, isplovila su iz Barija ka Miri u proleće 1087. 

Zvanično, radilo se o trgovini žitom. 20. aprila 1087. godine, mornari su ušli u crkvu u Miri, savladali grčke monahe, razbili mermerni sarkofag i uzeli svetiteljeve mošti. U Bariju su ovi verski komandosi dočekani narodnom svetkovinom 9. maja 1087. Odmah nakon njihovog dolaska, počela je gradnja Bazilike Svetog Nikole, gde mošti i danas počivaju u kripti.

U 11. veku Turci Seldžuci su osvojili veliki deo Male Azije, uključujući i Miru. Hrišćanski Zapad je bio ubeđen da su svetiteljeve mošti u neposrednoj opasnosti od uništenja ili skrnavljenja.

Krađa je stoga predstavljena kao herojski čin spasavanja hrišćanske relikvije. Postojale su još zabavnije teološke vratolomije. Smatralo se da niko ne može ukrasti mošti ako sam svetitelj to ne dozvoli. Pošto su mornari uspešno izveli akciju i bezbedno stigli u Bari, to je tumačeno kao jasan znak da je Sveti Nikola sam izabrao da napusti Miru i preseli se na Zapad.

Shutterstock/Sopotnicki

Ovo nije bio izolovan slučaj. Srednji vek poznaje fenomen koji se na latinskom zove furta sacra - sveta ili pobožna krađa. Relikvije su bile najvrednija imovina jednog grada. Donosile su političku moć, zaštitu i ogroman novac od hodočasnika. Venecija je na sličan način 828. godine ukrala mošti Svetog Marka iz Aleksandrije, opravdavajući to višim religijskim ciljem.

Ono što danas pravno i moralno definišemo kao oružanu pljačku i otmicu, u 11. veku je slavljeno kao bogougodno delo i trijumf hrišćanskog sveta.

Vizantijsko sveštenstvo po prirodi stvari nije bilo oduševljeno. Ruska pravoslavna crkva je ubrzo prihvatila ovaj događaj i uvela ga u svoj kalendar. I kod Srba taj dan slavi kao Letnji Sveti Nikola.

Uostalom, dinastija Nemanjića je bogato darivala ovu crkvu, a car Dušan je 1346. u Skoplju izdao povelju kojom je naredio Dubrovačkoj republici da od godišnjeg danka koji su plaćali srpskom vladaru izdvajaju fiksnu sumu za baziliku u Bariju. Ovo je jedna od retkih tačaka na zemaljskoj kugli gde postoji sklad između katoličkog i pravoslavnog sveta. Pravoslavne liturgije se održavaju u kripti utorkom i četvrtkom.

Interesantno je da su mornari iz Mirne doneli samo četiri petine kostiju Svetog Nikole. U žurbi su uzeli najkrupnije kosti i lobanju. Mleci su dvanaest godina posle odlaska mornara u Bari poslali svoje brodove u Prvi krstaški rat. I oni su upali u crkvu u Miri. Bili su besni jer ih je Bari pretekao. Mučili su grčke monahe dok im nisu odali tajno mesto u crkvi gde je bio sakriven ostatak moštiju.

Potom su tvrdili da jedini oni imaju pravog Svetog Nikolu. Spor je razrešila nauka u 20. veku – kosti iz Venecije i kosti iz Barija  pripadaju istoj osobi. U odnosu osamdeset odsto Bari, dvadeset odsto Venecija.

Raspevani Bari

U Bariju se, naravno, kao i svugde na jugu Italije dobro jede. Predveče su svi restorani na povezanim trgovima Ferareze i Merkantile puni. U jednom lokalu na ulazu u stari grad zatekli smo muzičko raspoloženje. Najpre su kroz baštu protutnjali romski muzičari sa trubama. A onda je gazda zapevao Lasciatemi cantare. Hit koji je 1983. Toto Kutunjo ostavio za sva vremena, ovde u Bariju je pobrao aplauz gostiju i radoznalaca  koji su se okupili da saslušaju grlatog gazdu.

Jedne večeri smo sedeli u piceriji na Korzu Vitorio Emanuele II i divili se veličini pice. Naravno da je bila odlična. Ali ono što smo jeli u Napulju ostaje van svih kategorija.

Ipak, jedan lokal bi morao da dobije odlikovanje za autentičnost bez premca. Picerija Il Rustico u novom delu grada je prava legenda među lokalnim stanovništvom i turistima zbog svog jedinstvenog koncepta fiksnog menija koji košta oko 12 evra po osobi.

Imali smo sreće pa smo naišli odmah posle otvaranja u sedam naveče. Pre nego što je pica uopšte stigla na sto, konobari su nas zatrpali tanjirima – donevši fokaču, bruskete, razne vrste pršute i salama, mocarelu, masline, dagnje i sezonsko povrće. Vino je uključeno u cenu. Nakon mezeta bili smo siti, ali smo izabrali picu – da se ne baci. Limončelo je bio dezert. Atmosfera bučna i opuštena. Greh je biti u Bariju a ne otići u Il Rustico.

Shutterstock/Krakenimages.com

Posle gastronomske umetnosti bili smo spremni i za slikarstvo.

Slučaj je hteo da u jednoj starogradskoj ulici otkrijemo izložbu  slikara koji se zvao Alidži Sasu. Živeo je od 1912. do 2000. Bio je jedan od najznačajnijih italijanskih slikara, vajara i grafičara 20. veka. Već sa 16 godina izlaže na prestižnom Venecijanskom bijenalu, privukavši pažnju osnivača futurizma, Filipa Tomaza Marinetija. Tridesetih godina kao suosnivač uticajnog antifašističkog umetničkog pokreta Corrente (Struja) provodi dve godine u zatvoru.

Najduže sam se zadržao kod njegove slike Čuvari noći.

Napuštamo bivšu baroknu crkvu Santa Tereza dei Maski koja danas služi kao centar za savremenu umetnost i Muzej prirodnih pigmenata.

Ovaj vatromet boja, sažetak celog umetničkog života jednog Italijana, ostaće za mene ona trešnja na torti bez koje bi naš boravak u Bariju bio manje skladan.

Naravno, moram da spomenem još jedno kultno mesto paganske religije zvane fudbal. To mesto u Bariju se zove – Stadion Sveti Nikola. Na njemu je jedan beogradski klub osvojio prvu i jedinu titulu Kupa šampiona davne 1991.

Na odlasku iz Barija setim se da smo nekoliko noći prespavali svega nekoliko stotina metara od Svetog Nikolaja, kako crkva voli da zove Nikolu. Na sve strane su suveniri sa njegovim likom.

A on je zaštitnik putnika. Njemu se putnici obraćaju ovako:

"Pomozi mi, nemoćnom, i izbavi me od svih opasnosti koje me vrebaju na ovom putu. Budi mi saputnik i zaštitnik, smiri vetrove i uzburkano more, skloni sa mog puta svaku nesreću, zle ljude i iznenadnu propast".

Naročito je zaštita od zlih ljudi za putnika blagoslov – lako ćemo za ostale nevolje.