Caričin grad – Justinijanov san FOTO

Uputi li se čovek od Leskovca prema Lebanu, naići će na mesta zanimljivih imena: Pertate, Bošnjace, Ždeglovo. Samo za Bošnjace postoji lokalna predaja o poreklu imena – doseljavanje četiri brata iz Bosne. A značenja i poreklo imena sela kao što su Pertate i Ždeglovo prekriva polumrak minulih milenijuma. Moja saputnica koja je odrasla u ovim krajevima kaže da postoji izreka koja glasi: Nesam iz Ždeglovo. U slobodnom prevodu – nisam pao s Marsa.

Okolina kojom se vozimo je brežuljkasta. Istorijski izvori hvale vinogradarski kraj. Gde se dedoše vinogradi? Posle dvadesetak kilometara prolazimo kroz Lebane. Varoš lepog imena je ovaj put samo prolazna stanica. Nekoliko kilometara dalje je naš cilj – Caričin grad.

Dragoslav Dedović/DW

Ovdašnji narod od vajkada plete svoje priče oko grada koji je ušao u istoriju kao Justinijana Prima. Justinijan, romejski car, podigao  ga je pre 15 vekova usred ničega, u svom rodnom kraju. Jedna od priča ima svoju tragičnu lepotu. Car je obećao ruku ćerke Teodore onome ko uspe da dovede vodu u njegov grad. Naočit svinjar je bio najveštiji. Car je prekršio obećanje, nije dao princezu za svinjara. Ali dvoje mladih se zagledali i odlučili da pobegnu. Tamo gde im je u begu konj počeo ćopati napravili su neku vrstu štule od drveta da pomognu životinji. Tu je danas selo Štule.  Konj je nedaleko od tog mesta počeo da se gega. Tu je mesto Geglja.

Kada su stigli u Lebane, hteli su da se odmore i nešto obeduju. Uplašenu carevi podanici nisu smeli da ih usluže, bojeći se carevog gneva. Njihov odgovor – leba ne – ostaće ovekovečen u imenu varoši.

Careva potera je sustigla begunce, svinjara je to koštalo glave. A careva ćerka je svisnula od tuge. Svinjarski Romeo i carska Julija su tako ostali zapamćeni u legendi kao ljubavnici koji umiru gladni hleba i ljubavi.

Dragoslav Dedović/DW

Centar za posetioce Caričinog grada je svega sedam kilometara udaljen od Lebana. Na prostranom parkingu je tek nekoliko automobila. Ovde je sve novo, posetioci mogu da koriste usluge Centra od prošle godine.

Konferenciona sala, amfiteatar, radnja sa suvenirima, sve je na svom mestu. Tu je i izložbeni prostor sa replikama predmeta pronađenih u Caričinom gradu, koji se nalazi iznad ovog kompleksa.

Već je toplo, docni avgust nema nameru da popusti svoj vreli zagrljaj. Čeka nas pešačenje uzbrdicom. Pitam se kako je bila organizovana logistika za grad koji je funkcionisao kao utvrđenje na bregu.

Dragoslav Dedović/DW

Carsko nasleđe

Justinijan je rođen 482. u selu Taurision. Docnije će ući u hronike kao jedan od najvećih vladara čovečanstva Justinijan I.  Ranije su smatrali da je njegovo rodno mesto kod Skoplja. Ta hipoteza je naučno klimava, jer je taj arheološki lokalitet bio urbanizovan mnogo pre Justinijana. A on je tek za svog života obično selo u kojem je rođen pretvorio u tvrđavu, da bi docnije u njegovoj blizini izgradio poznoantički grad.

Prema ostacima tog grada se upravo penjemo lepo uređenom pešačkom stazom.

Taj uspon je dobar za razmišljanje. Ovde, gde se obronci planine Radan spuštaju ka Leskovačkom polju, na prostoru koji su omeđile Svinjiračka i Caričinska reka, zapravo potoci, nastalo je jedno od čuda Justinijanovog doba. Grad koji je nikao ni iz čega.

Jedva čekam da vidim to što je od njega ostalo. Hroničar Jovan Antiohijski je u 7. veku ostavio svedočanstvo da se carevo rodno selo i novi grad nalaze u širem području Naisusa – današnjeg Niša – u blizini tvrđave Bederijane. A sam Justinijan je 535. godine ostavio zapis da se Justinijana Prima nalazi u Mediteranskoj Dakiji, rimskoj provinciji čije je sedište bila današnja Sofija – a drugi po važnosti grad bio je Niš.

Stižemo na bivše kapije grada. Njih sada čuva čovek koji prodaje karte. Kaže nam da je gornji desni deo, Akropolj, zapravo srce grada. Fotografije koje su napravili dronovi pokazuju Caričin grad sa jasnim obrisima u pejzažu koji podsećaju na teniski reket sa nešto debljom drškom. Uputili smo se ka njoj. Pri vrhu popločane staze ostajemo bez daha. Što zbog vrućine, što zbog pogleda koji nam se nudi.

Dragoslav Dedović/DW

Prvi zapis o Caričinom gradu u oslobođenoj Srbiji ostavio je 1880. Mita Rakić, nemački student, srpski književnik, političar i ekonomista u listu Otadžbina. Inače Mita je prvi  preveo Jadnike Viktora Igoa, i to je ostao jedini prevod tog dela na srpski do Drugog svetskog rata. Mita je pored niza zasluga imao i tu da je bio otac poznatog srpskog pesnika Milana Rakića.

Trideset i dve godine posle članka u Otadžbini arheološka istraživanja na ovom mestu počinje istoričar umetnosti i arheolog Vladimir Petković. On je prvi na osnovu mozaika, istorijskih izvora i stanja na terenu izneo pretpostavku da ove ruševine jesu ostaci slavnog Justinijanovog grada. Dvadeseti vek nije bio naklonjen finim stvarima kao što je istraživanje rimske prošlosti. Dva svetska rata usporavaju proces. Ipak, od 1936. do 1940. otkriven je kompleks Akropolja sa bedemima, kulama, istočnom kapijom, Episkopskom bazilikom, krstionicom, Episkopskom palatom. Veliki broj građevina ukazivao je na izuzetan značaj lokaliteta.

Teodorin grozd

Za vreme socijalističke Jugoslavije decenijama su istraživani deo po deo grada. Postaju vidljive sakralne građevine, spomenici profanog karaktera, stambene zgrade Donjeg grada, kao i kuće izvan naselja opasanog bedemima. Treći put je ratno vreme stalo na put arheologiji početkom devedesetih.

Sećam se svog boravka u Efesu, šetnje Afrodizijom ili Hijerapolisom. Turska jedva da može da se odbrani od posetilaca koji žele da vide antičko i helenističko nasleđe. Ovde danas nema nikoga. Ali zato je predeo bolno lep. Neko je pomogao čokotima da rode usred ruševina. Mala parcela i grožđe u kojem uvek vidim ideju budućeg vina, dakle novog života, usred opustelog, nekada blistavog grada.

Dragoslav Dedović/DW

Zrno po zrno, jedemo grožđe niklo iz davnog Justinijanovog sna. Njegov slatko-kiselkasti ukus postaje naročit zbog misli da je nečija ruka pre petnaest vekova sličnim pokretom ubrala sličan grozd. Zaobilazimo poneku džombu, zagubimo se u ponekom lavirintu, pa se vratimo nazad. Tabla pored ruševine nam govori da smo usred glavne bazilike. Caričin Grad je bio središte Arhiepiskopije Justinijana Prima, koja je imala nadležnost nad dobrim delom današnje Srbije, Bugarske, Severne Makedonije, Albanije i Crne Gore. Pitam se gde je bio oltar. Padne mi na pamet stih jednog srpskog pesnika:

Molio sam se za ovaj grad.

Uslišene su molitve neprijatelja.

Slava i sjaj grada trajali su kratko. Početkom sedmog veka, ni sto godina od osnivanja, grad su opustošili naši preci. Slom romejske civilizacije koja se povukla na jug bio je do te mere sveobuhvatan, da su ruševine prepuštene svojoj sudbini. Njihova zla kob je ujedno i njihova sreća. Tu niko više nije gradio. Pa je zaborav sačuvao ostatke grada za arheologe.

Teško mi je da u predelu sa lepim drvetom nasred puta zamislim živu metropolu. Ova lepota dobija svoju setnu stranu kada pomislim da je nikla iz potpunog sloma jedne ideje.

Dragoslav Dedović/DW

Grad kao poklon zavičaju

Ko je bio čovek koji je osnovao grad? Po svemu što znamo, Justinijan je sin seljaka iz ovih krajeva. Jedni njegovo rodno selo vide nadomak Caričinog grada. Drugi smatraju da je negde kod Bojnika. Justinian je dokaz da je društvena propustljivost elite preduslov za velika dela.

Verovatno najznačajnija građevina hrišćanske civilizacije, carigradska Aja Sofija, nastala je za njegove vladavine. Istorijski izvori vele da je romejski car, prvi put stupivši pod moćnu kupolu Svete Mudrosti, rekao: „Solomone, nadmašio sam te“. Njegove reči su bile upućene biblijskom trećem kralju Izraela i graditelju hrama u Jeruslemu.

Justinijan je obnovio Rimsko carstvo sve do Španije. Ta obnova neće biti trajna. Varvari sa severa i sa istoka razoriće dobar deo carstva. Sudbina ovog mesta na kojem razmišljam o Justinijanu, dečaku koji je gledao ista ova pobrežja i planinu Radan spram horizonta, biće simbol sudbine carskog Ilirikuma.

Naš maternji jezik nastao je iz jezika hordi koje su u talasima nasrtale na zidine Justinijane Prime sve dok nisu grad pretvorili u bezljudne ruševine. Divljenje spram onoga što su uništili naši preci naučiće mnogo kasnije, ulazeći u romejski civilizacijski krug.

Justinijan je za života kodifikovao rimsko pravo stvorivši monumentalnu pravnu građevinu za koju se ispostavilo da će nadživeti sva carstva i mnoge utvrđene gradove, da bi postala temelj pravne filozofije savremenog sveta.

Ipak, postoji tačka u kojoj ovaj izuzetan vladar nije ni ktitor ni obnovitelj već - uništitelj hiljadugodišnje misaone tradicije, jednako suštinske za Evropu kao što su to i rimsko pravo ili hrišćanstvo. Godina 529. Justinijan ukida sve filozofske škole u Atini, pa i Platonovu Akademiju. Taj čin je označio kraj antike. Nje će se opet setiti tek renesansa.

Zato Justinijana Prima ima desetak crkvenih građevina, ali ne i pozorište. Grad nije nastajao oko antičke agore, crkve nisu bile prenamenjeni antički hramovi. Justinijana Prima je hrišćansko-romejski koncept nastao na razmeđu epoha.

Pri odlasku sa lokaliteta još jednom se penjemo na bivšu kulu. Justinijana su nazvali i "poslednji Rimljanin". Zamišljam taj prizor. Talasastim padinama dolaze bezbrojni mladi ratnici željni slave i plena. Da li je zebnja bila to što su osetili poslednji Justinijanovi Rimljani pre nego što su napustili grad?

Teodorina šnicla

Vraćamo se u "vizitorski centar" – izraz se odomaćio na mrežama. Pitam se zašto se srpski jezik povinuje tuđicama. Vizitor valjda zvuči važnije od obične reči posetilac.

Ručamo u restoranu, koji je lepo uređen. Jelovnik nudi Teodorinu i Justinijanovu šniclu. Ne naručujemo ni jedno ni drugo već gurmansku pljeskavicu. Mada je konobar pomalo mrzovoljan, gurmanska pljeskavica pokazuje da blizina Leskovca drži umetnost skare na visokom nivou.

Ime sa jelovnika podseća  nas na to da Justinijan verovatno ne bi bio to što jeste da nije sreo bivšu prostitutku, cirkusku pantomimičarku preobraćenu u hrišćanku – Teodoru. Dve decenije bila je najvažnija Justinijanova savetnica. Carica koja je poznavala puls prostog naroda.

Nju kao sveticu poštuju orijentalno-pravoslavne crkve. U pravoslavnom kalendaru njen muž ima status sveca. Srpska pravoslavna crkva ga još uvek smatra Srbinom po imenu Upravda. Ali vratimo se Teodori.

Justinijanovog grada, po njoj su nazvani i šnicla na jelovniku i restoran, a da malo ko zna kakav je mučan put prešla ta žena od javnih kuća do carskog purpura. Ljubav „poslednjeg Rimljanina“ i bivše kurtizane postala za nekoliko decenija temelj obnove jednog posrnulog svetskog carstva. Justinijan je isposlovao promenu zakona koji sprečava brakove visokog plemstva i glumica – koje su tada posmatrane kao nemoralne žene.

Justinijanu i Teodori je bilo dozvoljeno to što narodna priča nije dala svinjaru i carevoj ćerki. Da se pomeša visoko i nisko. Pokazalo se da je to dobitnička legura. Ko zna, da je neko poput svinjara bio zapovednik odbrane, možda Justinijana Prima nikada ne bi pala.

Možda bi se ovde umesto ruševina nalazio grad veći od Niša ili Skoplja. Ovako, grad je ostao nedosanjan Justinijanov san.