Pamučno krilo Velike majke

Već se neko vreme vozimo autobusom između sve strmijih brda. Pre dva sata smo krenuli iz Kušadasija. To znači da je egejska obala dvesta kilometara iza nas. Polako ulazimo u pravu Anadoliju, u područje gde je – kako kažu najnovije naučne hipoteze – možda nastalo čovečanstvo. Svakako njegov evropski supstrat.

Zapravo, vozimo se Frigijom, davno iščezlom zemljom. Herodot je smatrao da su Frigijci došli iz Makedonije i Trakije kao saveznici Troje. I da su tu ostali. Dakle, na neki način naši prabalkanski zemljaci naselili su pre četiri milenijuma ove krajeve. Tada su se – verovatno – zvali Brigijci ili Brigi.

Autobus stiže na parking koji je okružen ogromnim blokovima stena, očito obrađenih ljudskom rukom. Kao da su se džinovi igrali ogromnim kockama.

Stigli smo u Hijerapolis, Sveti grad. Nastao je oko jednog KIbelinog svetilišta još u frigijska vremena. U starorimsko doba ovde je živelo 100 000 ljudi.

U stvari, mamac za turiste je Pamučna tvrđava – Pamukale. U podnožju ruševina Hijerapolisa nalaze se čuvene termalne terase koje su grad učinile poznatim još pre dva milenijuma. Bele sedimentacije koje je hiljadama godina ostavljala voda iz čak 17 termalnih izvora bogatih kalcijum-karbonatom prekrile su celo brdo sve do doline. Padaju mi na pamet početni stihovi Hasanaginice: Šta se b'jeli u gori zelenoj? Al' je snijeg, al' su labudovi?

Brdo koje usred sunčane Anadolije imitira snežni vrh izgleda fascinantno. Ali o tome posle.

Dragoslav Dedović/DW

Sveti grad na mostu ka Istoku

Najpre se posvećujemo još jednom mestu koje je doživelo zenit u vreme rimske vladavine, a potom su ga zemljotresi i osvajači sveli na hrpu kamenja i sećanje. 

Hijerapolis je bio bogat. Topli izvori su privlačili goste sa svih strana carstva. Bela voda je upotrebljavana za bojenje vune i ona je bila nadaleko čuvena. Zastanemo pred tablom koja prikazuje grad kakav je bio na vrhuncu moći.

Kažu da je glavna boginja u Frigiji bila Kibela. Postoji zapis na jednom staroanadolskom dijalektu – najstarijem ogranku indoevropske grupe jezika –  matar kubileya . Urezan je u jedno frigijsko svetilište u steni, prvom polovinom 6. veka pre nove ere. Preveli su ga  kao „Majka planine". Tako je i prikazuju, kao kamenu boginju na prestolu okruženu lavovima.

Muzej na ulazu u arheološko područje omogućava da se izbliza osmotre bogati reljefi na sarkofazima, rimski kipovi i svakodnevni predmeti. U Efesu je gospodarila Artemida, u Afrodiziji – Afrodita. Ovde zastajemo pred kipom sveštenice staroegipatske boginje Izide, čiji se kult docnije proširio grčko-rimskim svetom.

Naravno, ne smemo da zaboravimo da se nalazimo u gradu kojim je vladala Kibela, koju su Rimljani slavili pod imenom Magna Mater – Velika Majka.

Očito su boginje istočnog porekla vodile glavnu reč u antičkoj Maloj Aziji.  

Nešto dalje je kip Atine, boginja mudrosti. Daleko je odavde atinski Akropolj. Ne mogu a da ne osetim divljenje za kulturnu snagu tadašnjeg grčkog sveta koja je pokorila sve osvajače, pa i Rimljane, utisnuvši carstvu svoj žig. A ta kultura, koja je u našim temeljima, još od antičkih vremena bila je most između Azije i Evrope.

Hijerapolis je bio značajan stub na tom mostu.

Dragoslav Dedović/DW

O kraljevima i volovima

U vreme persijskih gospodara ovde se razvila trgovina, da bi potpuni procvat doživela u Rimskom carstvu. O tome svedoče raskošni spomenici na ovdašnjoj nekropoli koja broji 1200 grobova. Jedan bogati trgovac je zaveštao potomcima da se na njegovom grobu zapiše kako je za života 72 puta putovao u Italiju. Frigija je i u rimsko doba kovala svoj novac, a jezik je očuvan sve do šestog veka nove ere.

Kada su Frigijci zanemeli, o njima su govorili srodni, grčki izvori. Ostalo je zabeleženo da je prvi veliki vladar Gordije zapravo bio seljak koji je imao dva vola. Frigijci su pitali proročište koga da izaberu za vladara. Proročište je odgovorilo – prvog čoveka kojeg sretnu kada izađu iz hrama. Sreli su Gordija. Bio je dobar vladar. Izgleda, ako čovek ume sa volovima – ume i sa ljudima.

Ostala je legenda i o Gordijevom čvoru koji je Aleksandar Veliki presekao mačem. I o kralju Midi. On je sve što dotakne pretvarao u zlato. U legendi postoji zlatno zrnce istine, jer je Frigija bila poznata po nalazištima zlata. Mida se, kažu, ubio pijući bikovu krv posle poraza koji ga je koštao kraljevine.

Stanovnika ovog grada više nema. Ostali su natpisi na grobovima i legende. Ovdašnje pozorište, zapravo odeon koji je, za razliku od antičkog pozorišta, bio pokriven, okupljalo je 10 000 ljudi. Prema konstrukciji – tribine su bile izdignute metar iznad podijuma da bi se publika zaštitila od divljih zveri – vidi se da su se tu pored pesničkih i muzičkih svetkovina održavale i gladijatorske borbe.

Zanimljivo je da je „frigijska kapa“, simbol Francuske revolucije i slobode, zapravo u Frigiju stigla sa nekim od osvajača, ali su je ovdašnji ljudi usvojili. Nosio ju je perzijski bog Mitra, pa Orfej i sin trojanskog kralja Prijama Paris – onaj koji je oteo lepu Jelenu i tako izazvao rat. Nosili su je oslobođeni robovi, da bi je Francuzi pretvorili u simbol borbe za slobodu. A Dizni u Deda Mrazovu kapu. 

Dragoslav Dedović/DW

Brdo od vate

Iz antike za nekoliko koraka stižemo do belih termalnih terasa.

Ovaj kalcijum-karbonat je odlučio da se najpre rastvori u toploj vodi, a da se potom sedimentacijom pretvori u snežne terase čiji se okamenjeni slapovi pružaju sve do podnožja brda. Hemičari kažu da ista tvar može biti krečnjak, kreda ili mermer. Priroda je čudo. Ta misao mora da se mota po glavama ljudi koji, kao mi, prvi put vide terase Pamučne tvrđave – Pamukale.

Mora da su stanovnici Hijerapolisa smatrali da su nagrađeni životom u gradu koji je seo na krilo brda, kao na pamučno krilo Velike Majke. Iako je antički velegrad bio priljubljen uz terase, tadašnjim ljudima nije padalo na pamet ono što su u prošlom veku sproveli turski turistički radnici. Prosekli su put kroz terase i na arheološkom području podigli hotel. Vremena su se promenila. Hotel je uklonjen, put je pretvoren u niz plitkih bazena. Tako su i antički grad i termalne terase od 1988. deo svetske baštine.

Linija bivšeg puta jedino je mesto gde posetioci mogu da zagaze u banjsku vodu. I oni to čine bez pardona. Neki tako i zasednu da popričaju.

Priznajem da sam i sam imao detinjastu želju da se izujem i zagazim u vodu koja liči na surutku. Ali pomisao da ću da se guram sa bakama i dečurlijom odvratila me je od te namere. Odlučio sam da obeleženim stazama prošetam područjem. Tek kada se čovek udalji od kafea u čijem hladu posetioci traže okrepljenje po vrelom danu, i gde sam ostavio saputnike, može da okom upije svu lepotu mesta.

Retko je priroda na ovaj način bila izdašna. Termalni izvori su bili pogodni za kupatila. Jedno od njih se u Hijerapolisu nalazilo na kapijama grada. Posetioci su bili obavezni da se okupaju kako bi u grad ušli čisti.

Dragoslav Dedović/DW

Ovo je jedino mesto na svetu gde rimski grobovi vire preko ivice belih krečnjačkih terasa. Okolni predeli su puni istorije, prema kojoj je gizdava priroda potpuno ravnodušna. Tako je jedno usamljeno drvo, iza čije se krošnje nazire snežni vrh planine, zapravo svojom lepotom objasnilo možda i glavni razlog zašto su ljudi ovde zastali. I sazidali grad. I zašto su ga obnavljali više puta posle zemljotresa za Trajanove i Neronove vladavine.

U dugoj šetnji mogu da se srede utisci. Dobro je da smo videli ruševine velegrada na belom brdu. Mnogi dolaze ovamo samo zbog pamučne beline terasa, zbog travertina koji kao plašt prekriva okolinu. Arheološki muzej i sve tačke bivšeg velegrada – agora, hram, kupatila, kapije, ostaci ranohrišćanskih bogomolja – govore nam muklim jezikom prolaznosti.

Ovde je mučeničkom smrću na krstu umro jeden od apostola – Filip. Naši crkveni izvori  kažu da je umro u „frigijskom gradu Jeropolju“, razapet naopako na drvo. Zamišljam biblijske likove kako propovedaju Isusovo učenje na ulicama grada, navlačeći na sebe gnev pristalica starih kultova.

 

Odavde do Egeja rasejane su ruševine gradova koje drevni izvori – Homer ili biblijski spisi – spominju kao značajne. Ako želimo da razumemo temelje sopstvene kulture, dobro je da dođemo ovamo, da oslušnemo tišinu na izvoru.

Čeka nas noć u hotelu ispod terasa. Kratka vožnja do hotela pokazuje nam kroz autobuske prozore belo brdo u narandžastom svetlu kasnog poslepodneva. Čim smo se smestili u hotel, u kojem domaćini nude trbušni ples, odlazimo u šetnju. Nismo se nagledali ove beline.

Dragoslav Dedović/DW

Jezik najstariji

Dok je ovakav hotel bio gore, na brdu, iznad terasa, crpeo je vodu iz termalnih izvora. Prečišćavao ju je za goste. Time je ona bila neupotrebljiva za stalno obnavljanje terasa. Kada je turska država odlučila da interveniše i ograniči masovni turizam, uklonila je taj hotel. Voda iz izvora se ponovo počela slivati niz brdo. Terase, koje su pomalo kopnele, brzo su se obnovile.

Ispod brda je jezero koje sakuplja vodu iz izvora. Rekli su nam da ovamo sve češće dolaze budući bračni parovi. Fotografija u venčanici pred belim zidom Pamukalea spada, verovatno, u veoma tražene proizvode na društvenim mrežama i naslovnim stranama porodičnih albuma.

To je svakako nesvakidašnji prizor. Gledam prema vrhu brda i platou na kojem se nalazio grad. Pokušavam da zamislim njegove ulice dok sunce tone negde u nevidljivo Egejsko more. Pokušavam da zamislim i jezik kojim ljudi razgovaraju na ulici.

Herodot nam je ostavio zapis prema kojem moramo da priznamo da je frigijski jezik najstariji na svetu. U tom zapisu se opisuje neka vrsta eksperimenta koji je u sedmom veku pre nove ere sproveo egipatski faraon  Psamtik I. On je želeo da sazna koji je jezik najstariji na svetu. Izdvojio je dve tek rođene bebe, zabranio podanicima da govore u njihovom prisustvu. Hteo je da čuje prvu reč tih beba. Jedna od njih je posle dve godine izgovorila „bekos“. Faraon je reč našao u frigijskom jeziku. Bila je to reč za hleb.

Dragoslav Dedović/DW

 

 

Sledećeg jutra vidim iza hotela balone koji će u korpama poneti turiste da vide bele kamene slapove iz vazduha.

U komšiluku, u Kapadokiji, jedan pilot balona je poginuo, a turisti su povređeni, kada je balon pao zbog nagle promene vremena. Turisti su sve zahtevniji, a ponuda sve vratolomnija. Iako statističari kažu da se najveći broj nesreća odigrava kod kuće, ovakva me ptičja perspektiva baš i ne privlači. Držimo se majčice zemlje.

Ulazimo u autobus koji će nas odvesti nazad prema egejskoj obali. U prolazu mahnem Pamučnoj tvrđavi okupanoj maloazijskim suncem i pustom Jeropolju. Naučio sam jednu frigijsku reč. Bekos. Hleb.

Šteta što ne mogu da na tom drevnom, iščezlom jeziku kažem: Domaćini, lep vam je bio zavičaj.

Dragoslav Dedović/DW