Belegiš, raj u malom Šoru

Glavni put u Belegišu, koji meštani zovu Šor, vodi do centra u kome se nalazi najveća crkva u sremskoj eparhiji. Ona ima dva tornja i posvećena je prenosu moštiju svetoga oca Nikolaja. Od nastanka sela do danas ova crkva iznova je građena tri puta. Prvi put je sagrađena u 16. veku i bila je pokrivena trskom. Godine 1731. izgrađena je modernija crkva koja je nakon dva veka počela da propada. Dunav je odnosio breg na kom se ona nalazila, pa su zidovi počeli da pucaju i tonu u zemlju. Sadašnja crkva je takođe propadala, ali je stabilizovana saniranjem 1998. godine. Nedaleko od centra nalazi se Ulica Vere Miščević, poznate partizanke i narodnog heroja. Ova ulica poznatija je kao Šorić.

Imanje gazda-Mirka je na početku Šorića. Zaštićeno je velikom ogradom, pa se teško može i naslutiti da se iza njega skriva mali raj. „Možda su ukinuli vize, ali u moj dom se i dalje ne ulazi lako“, veli u šali nasmejani domaćin svakom gostu. Iznad visoke kapije uzdiže se kuća, stara više od jednog veka, čiji trem noću osvetljavaju fenjeri. Kuća je uređena u jedinstvenom „sremsko-mediteranskom“ stilu. Tu su stare šivaća mašina i pegla s početka 20. veka, veliki kolaž od školjki iz Jadranskog mora, gomila knjiga, fotografije Beograda iz 1920. godine, maketa broda Mirkovog dede moreplovca...

U dvorištu se igraju dva napuštena psa, koji su ovde našli spas, i mnoštvo mačaka. Na betonu se još vidi trag od malog bazena u kom se ceo komšiluk letos brčkao. U šupi stoji klackalica, a malo dalje ljuljaške koje se same njišu na vetru. Čardak je kao u bajci, „ni na nebu, ni na zemlji“. Do njega se stiže stepenicama, a iznutra se širi miris sušenog mesa. Iza čardaka je prostor u kom se gaje prvenstveno svinje i kokoške, povremeno i ćurke. Svaka životinja je sita, čista i vesela. Kada začuje korake domaćina, sva živina potrči prema njemu očekujući da ih nahrani ili pomazi. „Ne može isto da košta meso iz supermarketa i ovo ovde od životinja koje se zdravo hrane i zdravo žive“, kaže Mirko. Njegovo domaćinstvo je tradicionalno, ali mu šira okolina pruža dodir egzotike. Iz susednog dvorišta izviruje noj. Ne zabija glavu u pesak, ali je svakako jedna od najbržih životinja na svetu. Celo dvorište može da pretrči za nekoliko sekundi, što veoma često i radi tek da se pohvali. Malo dalje duž imanja, posle obora sa svinjama i kokošinjca, pruža se voćnjak koji se u proleće, kad procveta, okupa svim bojama duge. U jesen se ubiraju plodovi od kojih domaćini prave domaće sokove.

Gazda Mirko nije jedini koji je sagradio „barku spasa“ u Belegišu. Ima tu i pravih barki, jer se ovo selo nalazi na desnoj obali Dunava. Plaža koja je duga tri kilometra veoma privlači ribolovce. Čim otopli, oni kreću u pustolovine sa svojim porodicama. Dane provode u kampu na obali, a noći u barkama. Između Belegiša i susednog mesta Surduk postoji dvanaest malih peskovitih ostrva koja se ne vide kada nivo reke poraste.