Kompromisi - sredstvo za opstanak

Kompromis se danas predstavlja i doživljava kao vrhunac socijalizacije, veliča se kao tekovina savremenog društva i preporučuje i u porodičnom, bračnom, prijateljskom, koliko i u poslovnom odnosu. Šta je u realnom životu kompromis?

To je kada smo umorni i želimo samo da se ušuškamo kod kuće, ali izlazimo sa prijateljima, jer će da se ljute ako odbijemo poziv, to je kada pristajemo na sve što nam šef traži zarad unapređenja i raznih dobrobiti u karijeri ili kada stupamo u brak jer nam je vreme, a ne zato što volimo partnera. To je kada se igramo sa decom samo 10 minuta dnevno jer imamo neke važnije obaveze ili kada bismo pojeli ukusne kolače, ali ih odbijamo da bismo ostali vitki...

Jasno je da svakodnevno pravimo mnoštvo kompromisa sa sobom i drugima, a psiholozi iz Francuske su izračunali da prosečna osoba tokom 24 časa napravi 17 manjih ili većih kompromisa, a od toga su svesna samo tri.

Da li je kompromis dobro ili loše rešenje, kako da prepoznamo kada je pozitivan a kada nije, i da li je uvek poželjan, za Novosti govori prof. dr Ljubiša Despotović sa Instituta za političke studije u Beogradu.

"Kompromis se najčešće određuje trojako, kao sporazum, poravnanje ili nagodba. Sva tri značenja su u kontekstu pravosuđa. Međutim, u egzistencijalnom smislu pojam kompromisa najčešće vezujemo za svakodnevno donošenje odluka koje u finalnom rezultatu posmatramo kao veće ili manje odustajanje od vlastitih interesa, želja, namera i vrednosti, zarad potrebe da brže i lakše rešimo nagomilane probleme koje nam život nemilosrdno nameće. Dakle, naše poimanje kompromisa najčešće ga smešta u negativan kontekst, kao takozvani truli kompromis, koji nam privremeno odlaže realizaciju željenog cilja, a u najvećem broju slučajeva je još jedna frustracija i osujećenje. On se najčešće javlja kao prinuda i mera naše nemoći da realizujemo potencijale u potpunosti. I pre ga tako posmatramo, nego kao efikasno sredstvo da zadovoljimo životne težnje, namere i potrebe."

Primorani smo da svakodnevno pravimo kompromise?

"Živimo u vremenu priličnog otuđenja i odbačenosti, okrenuti smo sebi, a egzistencijalni okvir nam je i istanjen i uslovljen raznim ekonomskim, političkim, kulturnim, socijalnim i emotivnim iznudicama, tako da je očekivano da u svim poljima našeg života pravimo kompromise. Oni su postali glavno sredstvo našeg socijalnog opstanka i obavezan način socijalizacije. Ipak, od socijalnih kompromisa mnogo su teži oni koji se čine u polju naše intime, jer to je prostor koji bi morao da ostane čist i neuprljan lošim životom. Svedoci smo da je čak i naša najdublja intima prožeta lošim kompromisima, a to ne ostavlja prostor za srećan kraj."

Dakle, kompromis nije najpozitivnije i najpravičnije rešenje kako se često naglašava?

"Iako zamišljen kao racionalno sredstvo za rešavanje životnih problema, zbog loše stvarnosti i kompromis se pretvorio u iznudu i postao deo naše loše egzistencije. Kao i kod odnosa tolerancije, tako i kod kompromisa uvek postoji druga strana. Tolerancija podrazumeva poziciju moći, jer toleriše samo onaj koji može da bira na koji će način da postupi i ta osoba deluje sa pozicije svoje moći, a nemoćni ne mogu da biraju i oni su uvek predmet tolerancije. Kod kompromisa nas druga strana, na manje ili više vidljiv način, primorava da prihvatimo određeno rešenje kao jedini način da nešto sačuvamo ili da ne izgubimo sve od onog što bismo mogli da izgubimo. S obzirom na to da je kompromis kod dobrog dela građana postao način života i predstavlja meru naše osujećenosti i uslovljavanja, većina ljudi je zaista dovedena u situaciju da svakodnevno i u mnogim pitanjima vlastitog života čini ustupke. Kompromis najčešće nije naš izbor, pogotovo ne prvenstveni izbor, već nam se nameće kao iznuđen, nužan i nezaobilazan način da praktično rešavamo neka pitanja iz našeg života. Mali broj osoba nije sposoban da čini kompromise zato što nije dobro prilagođen i socijalizovan, a još manji ne želi da to čini i spreman je da podnese negativne konsekvence svoje odluke. Ovi drugi su odlučni da plate cenu nepristajanja na lošu stvarnost koja ih uslovljava na kompromisan način života i tako ostaju verni svojim vrednostima i idealima, čak i kad su svesni da to najčešće znači potpunu društvenu marginalizaciju. Takođe, vrlo je važno da naučimo da razlikujemo ljude koji nisu skloni kompromisu samo zbog svoje inadžijske prirode i tvrdoglavosti, od onih koji su dostojanstveni i principijelni. Posledica beskompromisnog stava prve grupe ljudi je gotovo uvek trpljenje drugih, dok osobe koje ne prave kompromise zbog principa i dostojanstva sami snose sve posledice i trpe samo oni."

Da li je teže "pregovarati" sa sobom ili sa drugima?

"Iako kompromise najviše pravimo sa drugim ljudima, najteže je ipak pregovarati sa sobom, jer to praktično znači da svesno pristajemo na samopovređivanje, na osujećenje, a često i na odustajanje od ciljeva. Ma kako paradoksalno zvučalo, nije moguće postići kompromis sa drugima ako pre toga nismo postigli sa sobom. Previše kompromisa, odnosno odstupanja na ličnom planu, znači i promenu naših obrazaca vrednosti, ponekad i karaktera, a podrazumeva se i da emotivno trpimo zbog toga."

Mnogi brakovi su produkt kompromisa, iako imamo pravo izbora, partneri se češće vode mišlju da "je vreme" nego ljubavlju?

"Kompromis u ljubavi nije moguć niti poželjan, ako znamo šta je ljubav u svojoj suštini i ako razumemo odnos dva bića koji je prožet ljubavlju. Pošto je ljubav bezuslovno davanje, iskreno izlivanje emocija, plemenito žrtvovanje, otvorenost bez zaštite i naša ranjiva zona, kada u ljubavnim odnosima nastupi period nerazumevanja, postoji mogućnost da ga prebrodimo uz razumevanje, razgovor, praštanje. Međutim, kada u odnosu dvoje ljudi nema ljubavi ili je ona potpuno nestala, potreba za očuvanjem veze najčešće nameće kompromise kao sredstvo da se ta veza sačuva ili produži još neko vreme. Takav odnos obično postoji i iz nekih drugih razloga i pobuda, koje sa ljubavlju nemaju nikakvih dodirnih tačaka."

U našem društvu većina osoba prinuđena je da pravi kompromise između posla i porodice i to često izaziva probleme na jednom ili drugom polju?

"Surov egzistencijalni okvir ostavlja malo vremena za porodicu, intimu i zajednički život. Razoran tempo ne ostavlja porodici mogućnost da nadoknadi propušteno i to amortizuje unutrašnjim snagama. Zato je neophodno da se porodica zaštiti od loših kompromisa, kao što je neohodno da sačuvamo prave vrednosti, njihovu simboliku i značaj. Samo tako smo u mogućnosti da razvijamo ličnost, svoju ljudskost i da zadržimo autentičnost. Pre svega moramo da naučimo da prepoznajemo u kojim poljima života i u kojim pitanjima i problemima možemo i moramo da pravimo kompromise. Oni nam pomažu da rešavamo mnoge probleme, mogu da pomognu i ubrzaju završetak loših faza, pa nam automatski ostavljaju i više vremena za našu intimu i porodicu, jer štede energiju, smanjuju stres, skraćuju problematične periode i pojednostavljuju svakodnevni život. Zato je poželjno da pravimo kompromise i tako sebi olakšamo ionako tešku svakodnevicu. Međutim, u osnovnim aspektima života kompromis je nepotreban i više je štetan nego koristan, pa bi ga trebalo izbegavati. Ne možemo da pravimo kompromise u ljubavi, poštenju, slobodi, zdravlju, odgovornosti, patriotizmu i drugim bazičnim vrednostima, ma koliko ih kultura i civilizacija u kojoj živimo snažno i sve jače relativizovala i tako ih potpuno razarala i obezvređivala."

Grupa američkih stručnjaka koju čine psiholozi, sociolozi i bračni terapeuti zaključila je, posle velikog i dugogodišnjeg istraživanja, da savremeni čovek zapravo ne može mnogo da bira i da smo u 21. veku okovani lancima koliko i robovi nekada, jer nismo gospodari svog života. Donosimo odluke često protiv svojih želja, nezadovoljni smo mnogim poljima u životu, provodimo vreme onako kako ne želimo, u društvu osoba koje nam istinski ne prijaju, pa čak se i zaklinjemo na večnu ljubav onima koje ne bismo izabrali u drugim okolnostima, a ogroman broj razvoda samo potvrđuje ono što je većina parova znala i dok je izgovarala sudbonosno DA - da nisu jedno za drugo. Sve to dokazuje koliko nam je lična sloboda ograničena. Ne čudi zato što je većina osoba, bez obzira na to koliko su uspešni, lepi, imućni ili imaju bogat društveni život, u suštini frustrirana, nervozna, bolesna, živi sa hroničnim stresom.

Istraživanje je obuhvatilo nekoliko hiljada osoba svih uzrasnih kategorija, počev od dece. Podjednako nezadovoljstvo životom primećeno je kod uspešnih i neuspešnih, porodičnih osoba i samaca, koji su naglasili da ne žive onako kako žele i kako su očekivali. Od ukupnog broja nezadovoljnih, 70 posto se prilagođava poslu, a 30 posto porodici ili voljenoj osobi. Zaključak psihologa je bio da što smo stariji, to imamo više "lanaca" koji nam ograničavaju slobodu i pravimo više kompromisa, dok ne dođemo do tačke da živimo potpuno u neskladu sa sobom. I, što je neverovatno, svi ispitanici su duboko svesni toga, ali pristaju jer smatraju da tako mora da bude.

Foto: Michal Marcol/Freedigitalphotos.net