Tako je besedio Žućo

Ali, odlučujući za naše prijateljstvo bio je onaj dan s početka osamdesetih, kada me je Tufko na pauzi između dva predavanja upitao: "Odakle je tvoj stari?"

Pitanje o ocu bilo je na samom vrhu liste stvari za izbegavanje. Tufku sam, na sopstveno iznenađenje, rekao bez uvijanja: "On je iz Crne Gore, tamo od Andrijevice. Nije mi bilo ni pet godina kada je otišao." Tufko me je pogledao raširenih očiju. "Viđaš li ga?". "Ne, na početku je stizala poneka razglednica, pa onda ni to", sažeo sam sedamnaest godina u jednu rečenicu. Rekao sam mu da mi je ostala samo jedna porodična fotografija iz šezdesetih – otac, majka, sestra, brat, izlet na Plavsko jezero.

Tufku ovo nije dalo mira. Kada se sa sledećeg raspusta vratio iz Ivangrada u Sarajevo izdvojio me je na stranu i rekao: "Otac ti je živ. Eno ga, gore, u selu. Bilo mu je lako ući u trag. Svi ga znaju. Zovu ga Žućo." Tufko me je pitao da li bih hteo da dođem u Ivangrad i da pođemo na selo da vidim oca. Rekao sam da hoću.

Kod Tufka

I evo me sada u prostranoj Tufkovoj bašti, godina je 1985. Borovi prave hlad. Letnja kuhinja, naspram lepo uređene kuće na sprat, mesto je gde nas Tufko već nekoliko dana okuplja. Nadu, svoju devojku, studentkinju književnosti. Rekija, talentovanog slikara, beogradskog studenta opštenarodne odbrane. I Gorana, budućeg pravnika koji je, mada Rekijev šegrt, u crtežu po talentu prevazilazio svog majstora.

Uz lozu, vino i Azru, naši razgovori su krivudali između muzike, umetnosti, politike i književnosti. Umeo je da naiđe i Garo, Tufkov ujak, konobar i ljubitelj dobre kapljice. Neviđeni zabavljač koji je mnogo znao o Ivangradu i to pretvarao u urnebesne priče.

Tufkov otac Safo bio je otelovljenje blagosti i dobrote. Poreklom iz stare gradske porodice, čiji su izdanci odlazili u partizane, nije puno govorio, ali mu je srdačnost zračila iz očiju. Fata, Tufkova majka, bila je oličenje topline – njena ljubav prema sopstvenoj deci prelivala se na sve njihove drugove.

Jednog jutra – mora da je to bio avgust jer toliko raskošne svetlosti nad Limom zacelo nema u drugo vreme – Tufko je rekao da je sve spremno. Pokazao mi je ključ od očeve "bube" i rekao da idemo gore, na selo. Čuo se sa Verom, mojom sestrom od strica, ona će nas čekati.

Sa Grinom u Grudice

Foto: Privatna arhiva/DW

U Folksvagenov neuništivi automobil stalo nas je četvorica. Sedeo sam napred sa Tufkom, a pozadi su bili slikari. Jurili smo ka Andrijevici. Prizivao sam slike svog poslednjeg leta na selu. Babe Leke i deda Miljana više nema. Setu su odagnali Reki i Goran sa zadnjeg sedišta, ispaljujući viceve koje je naglasak ovdašnjih ljudi činio još efektnijim.

Tufko reče da ima nešto za mene. Ubacio je u prorez kasetu. Unutrašnjošću automobila su se razlegli rifovi stvari "In the Skies". Piter Grin, legendarni gitarista Flitvud Meka, snimio ju je 1979. posle skoro decenije odsustva iz muzičkog sveta. Članovi njegovog benda su se kleli da je posle jednog gostovanja u Minhenu otišao u neku komunu, gde mu je LSD zauvek promenio ličnost. O tome je docnije i sam rekao da je jednom otišao na trip i da se sa njega nikada nije vratio.

Prešli smo most na Limu. Verovao sam da je to isto ono mesto koje sam pre skoro dve decenije zapamtio kao trošnu konstrukciju nad hučećom vodom.

Bluz rekovalescenta Grina, prašnjav makadamski put kojim se "buba" penje sa njuškom uperenom naviše, šuma sa obe strane druma i pokoja kuća, a ispred mene veliko, duboko nebo uokvireno vetrobranom.

Opet među svojima

Na dve ili tri krivine morali smo da izađemo iz kola i da ih rukama podižemo i zanosimo, kako se "buba" ne bi nasukala na tucanik. Činili bismo to uz smeh. Za mlade ljude je i nevolja pustolovina. Izašli smo na plato sa kojega se vide okolna brda i limska kotlina u kojoj reka blešti kao zeleno sečivo. Prošli smo pored nekoliko kuća, pa još jedan uspon. Odlučili smo da dalje idemo peške.

Ne sećam se ko se prvi pojavio pred nama. Neko od braće, stric ili strina. Znam samo da smo se obreli na verandi stričeve kuće koja je bila poslednja na zaravni, pre uspona ka đedovoj kući. Stric je imao crne brčiće, bio je srednjeg rasta i žilav. Njegov otac i moj đed bili su rođena braća.

Dok su se moji drugovi krepili izvorskom vodom, rakijom i ovčijim sirom, prvi put sam razgovarao sa stricem. On mi je rekao da mi je otac pametniji od drugih. Ali da ta pamet nije proizvela ništa ni za njega ni za moju sestru i mene, ni za dvoje dece iz prvog braka – po ocu sam imao brata Branislava i sestru Branku. Nikada ih nisam video. Stric je ovo govorio kao da se on stidi u ime svog brata.

Odnekud dođe i Vera, izgrli me i izljubi, zagleda mi se u oči. Iz njenog pogleda strujali su radost i ganuće. Odrastao sam u Bosni bez rodbine. Bilo nas je troje, majka, sestra i ja. A svi ovi ljudi, koji su se polako skupljali na stričevoj verandi, bili su mi rod. I pokazivali su mi svojim rečima i zagrljajima da sam njihov, mada sam ovamo stigao iz sasvim drugog sveta.

Susret

Vera me je povela prema očevom imanju. Kolski put se kratko penjao uzbrdo, da bi izbio na visoravan. Kuća se smestila uz padinu na koju se strminom nastavljala šuma. A levo, kao tobogan, pružila se livada, koja se završavala skoro okomitim zidom sve dole do Lima. Naspram ovog, bilo je isto takvo brdo, a iza njega obrisi Komova.

Vera je zakucala na drvena vrata i pozvala: „Strikooo!“ Niko nije odgovorio. Zbunjeno me pogledala. Rekla je da je možda otišao po vodu na izvor, gore, kod šume.

Seli smo iznad kuće na travu, u hlad velikog drveta. U tišini kao da sam čuo svoje srce. Na stazi od šume pojavi se čovek. U jednoj ruci je imao bidon sa vodom, u drugoj je držao štap. Mada su mu pokreti bili žustri, ipak se poštapao. Kako se približavao počinjao sam da razabirem crte lica. Visoko čelo, nešto sede kose okolo.

Vera je skočila, pritrčala mu i uzela ga pod ruku. "Striko, hoću da te upoznam s nekim."

Prišao mi je, pružio ruku. Prihvatio sam pruženu ruku i stisnuo je. Dlanovi su mu bili meki. Sigurno nije radio na njivi.

Vukmane, znaš li ko sam ja?

Gledao me je pažljivo. Zelenožute oči sa crnim i smeđim tačkicama. Sestrine oči.

Ne, bogumi.

Ja sam tvoj sin.

Lice mu zapljusnu neverica, potom čuđenje, možda trag bojazni. Potom me privuče. Izljubismo se tri puta. Mirisao je na duvan i znoj. Sako mu je bio otrcan, štof na pantalonama iskrzan, sa jednom rupom ispod kolena.

Pola sata iskrenosti

Vera samo nečujno nestade. Sedosmo u onaj isti hlad. Najpre smo se neko vreme gledali. On je prvi progovorio: "Kako ti je majka?" "Dobro i bez tebe." Pravio se da nije čuo. "A sestra?" "Završila je ekonomiju, radi kao šef računovodstva." Osmehnuo se. U osmehu se ukazaše žuti okrnjci. "Nemoj da se ljutiš, ali ona mi je najdraže dete." "Zato si je ostavio, pa se nisi ni javljao." Nije bio spreman na moju ironiju. Nije znao kuda da gleda.

Nisam osećao ništa. Ni tugu, ni bes, ni sažaljenje. Ovo je čovek čije prezime nosim, koji mi je isporučio paket gena. Nas dvojica prvi put razgovaramo oči u oči, sami, na padini iznad đedove kuće. Kao da pregovaramo o tome hoćemo li zaista biti sin i otac.

Kao za slamku hvatao se mog novinarstva, potom dobre crnogorske razbibrige – lokalne istorije. Osetio sam da ga je iznenađenje prošlo, da je opet onaj čovek kojem su se seljaci divili jer je "sat vremena znao da govori na grobu, a da ne ponovi ni rečenicu".

Počeo je da plete svoju retoričku paučinu, kroz koju moja pitanja više nisu mogla da se probiju. Imali smo možda pola sata iskrenosti. To je mnogo. Neki provedu celi život sa ocem, pa nikada ne dobiju ni pola sata, tešio sam se.

Ovo je Miljanovo

Ne znam koliko smo sedeli, sunce se već uputilo ka Komovima. Krenuli smo nizbrdo, ka stričevoj kući. Otac je hteo da skrenemo sporednim stazama po komšiluku. Zastao je pred jednom kapijom. Starac je sedeo ispred kuće. Jedva se pridigao. „De mi reci čije je ovo?“, pokaza otac na mene. Starac se jedva dogega do kapije. Žmirkao je ispod gustih, sedih obrva. "Bogumi, ovo je Miljanovo!"

Otac se zadovoljno nasmejao, prepoznata je moja sličnost sa đedom, koji je bio od one krupne, mrke sorte. Otac je na majčinu familiju, na plavokose, svetlooke Vlahoviće. Dakle, ovde u vasojevićkim brdima svi fiziološki obrasci su upamćeni, svi rodoslovi čitljivi pronicljivom pogledu. Izljubih se sa čovekom koji me je s lakoćom udenuo u za mene nevidljiv niz Dedovića. Pošli smo pravo stričevoj kući.

Još izdaleka sam video vatru i jagnje na njoj. Strina reče da smo došli taman na vreme. Oko verande se okupilo pedesetak ljudi. Otac me upoznavao sa rodbinom, sa svima sam se izljubio. Moji drugovi su se dobro zabavljali za dugačkim stolom koji je bio postavljen na verandi. Ovde se strogo pazi na to da čaše ne budu čak ni dopola prazne. Za stolom je uvek neko zadužen da dosipa. Tako nikad ne znaš koliko si popio.

Samrtnik

Glas se proneo Grudicama – izmirili su se otac i sin. Doduše, nije bilo svađe, ali ovakva priča je imala magičnu moć. Mnoštvo ljudi je žvakalo jagnjetinu, umakalo mladi luk u so, ispijalo bistru rakiju. Najpre su stričevi sinovi, moja braća, došli ranije sa kosidbe, jer su poslali po njih. Najstariji, dvometraš, zagrlio me je i zaplakao.

A onda su se stazom od groblja kroz prvi sumrak razaznale tri siluete. Kada su prišli bliže vatri shvatio sam da dva čoveka, četrdesetogodišnjaci, pod pazuh drže starinu na kojem su čak i trepavice bile bele. Nikada nisam video tako starog čoveka. Pustili su ga. Oslanjao se na dva štapa. Pomalo su mu drhtala kolena. Pitao je strica: "Đe je onaj Dedović, što nam se vratio?"

Ustao sam i pošao ka njemu. Prihvatio me je za ramena, gledao kao da želi da mi pročita nešto sa lica, a onda me tri puta izljubio. Njegove skoro ugašene oči zacaklile su. Sinovi su ga potom odveli u sumrak iz kojeg je došao.

Stric mi je rekao: "Na samrti je. Reko je da neće da umre dok te ne vidi." Moja ukupna urbana odbrambena poza nije mi više vredela ni pišljiva boba. Osetio sam da me nešto steže za grlo. Brzo sam naiskap sručio čašicu rakije niz grlo, pa još jednu. Suze je saprala vatrena voda. Nestale su u žagoru, u kolopletu veselih glasova na verandi.

Besednik

Noćili smo u selu. Na svom imanju otac je seo na kamen koji se kao presto izdigao sa same ivice strmine ka Limu. Iza crne siluete Komova nebo se još uvek žarilo. Potom i to izblede. Iznad nas su tamnu nebesku kapu bušile srebrnaste iglice zvezda. Retko kada sam video takvo nebo. „In the Skies“, pomislim. Zapravo se i ja sa ovog putovanja nikada neću zaista vratiti. Vratiće se neko drugi.

Oko Žuće, kao oko kralja, na livadu je posedalo tridesetak meštana, više od polovine su bili devojčice i dečaci. Seli smo među njih i mi, gosti iz Ivangrada. Noć je spuštala koprene na lica. Čuo se očev glas kako pripoveda. O ratu. O nemačkom logoru. O dalekim zemljama i gradovima. O lokalnim mangupima. Izmišljao je šaljive rime na njihov račun. Svako malo hor je odgovorio besedniku ritmičkim smehom.

Deca koja su iz okolnih varoši leti dolazila u selo svojih roditelja odrastala su uz Žućine pripovesti i zgode. Pre i posle te večeri ja nisam čuo ni jednu očevu priču.

Valjda zato zapisujem ovu.