Mihajlo Pupin: Renesansni čovek u moderno doba

Nakon završene osnovne i, delimično, srednje škole u jesen 1872. pošao je na školovanje u Prag, u Češku, gde je nastavio šesti razred i prvi semestar sedmog razreda realke. Učio je vrlo neuredno zbog učešċa u sukobima češke i nemačke omladine i tugovanja za zavičajem. U svojoj dvadesetoj godini odlazi u SAD.

Pupin, koji je rođen na današnji dan 1854. godine u Idvoru, prvih je pet godina po dolasku u SAD živeo veoma teško. Radio je kao fizički radnik, istovremeno pohađajuċi Kuperovu večernju školu. U jesen 1879. godine položio je prijemni ispit na Kolumbija-koledžu u Njujorku.

Kao primeran učenik oslobođen je plaċanja školarine, a veċ na kraju prve godine dobio je dve novčane nagrade (iz grčkog i matematike). Uglavnom se izdržavao prihodima od podučavanja slabijih učenika i fizičkog rada.

Po završetku školovanja 1883. godine dobio je diplomu prvog akademskog stepena Bachelor of Arts, a dan pre toga primio je američko državljanstvo.

Dobio je odmah stipendiju, kao odličan student, za studije matematike i fizike u Kembridžu u Velikoj Britaniji (1883-1885), a zatim u Berlinu (1885-1889), gde je doktorirao iz oblasti fizičke hemije, sa temom: "Osmotički pritisak i njegov odnos prema slobodnoj energiji".

Pupin je, pored toga što je bio uspešan naučnik, bio i dobar pisac. Za svoje autobiografsko delo "Sa pašnjaka do naučenjaka", koje je objavljeno 1923. godine, dobio je Pulicerovu nagradu godinu dana kasnije. Moglo bi se reći da je bio renesansni - svestrani čovek nekoliko vekova posle renesanse.

Bio je oženjen Amerikankom Sarom Katarinom Džekson iz Njujorka. Imao je sa njom ċerku Varvaru, udatu Smit.

Umro je u SAD u martu 1935. godine, gde je i sahranjen. Široj javnosti je nepoznato da je nesebično darivao Narodni muzej, koji baštini Legat ovog velikog naučnika.

Na fotografiji ispod je Pupin u bašti svog letnjikovca u Nortfolku u društvu prijatelja, ćerke i zeta.

Foto: GettyImages/Alex Wong

Srpska zastava nad Belom kućom

Sa mnogim slavnim ličnostima bio je prijatelj, uključujući Alberta Ajnštajna, ali i Vudroa Vilsona, zahvaljujući čemu se zastava Srbije vijorila na Beloj kući i američkim institucijama.

Te 1918. godine Prvi svetski rat u Evropi je i dalje goreo. Posle više godina ustezanja i protivljenja javnosti 1917. u rat su konačno ušle i Sjedinjene Američke Države, sa odmornom i svežom vojskom, dobro opremljenom i spremnom.

Srpska vojska tada je već bila na Solunskom frontu i bila je bitke koje će joj omogućiti povratak u okupiranu domovinu.

Zadivljen borbenim duhom Srbije, predsednik SAD Vudro Vilson učinio je presedan - izdao je naređenje da se 28. jula 1918, na četvrtu godišnjicu od napada Austrougarske na Srbiju, na svim javnim institucijama u Americi postavi srpska zastava. Tako se trobojka zavijorila i na jarbolu na Beloj kući.

Tog leta u Americi je održan niz manifestacija za pomoć Srbiji. Iza čitavog projekta su stajali Ljubomir M. Mihailović, srpski poslanik u Vašingtonu, i Mihajlo Pupin, čuveni naučnik našeg porekla i lični prijatelj Vudroa Vilsona.

"Borba srpskog naroda za slobodu i pravo kao aspiracije svih velikih slovenskih naroda za priznanje njihovog nacionalnog identiteta i njihovog prava na samoopredeljenje kao i slobodnu političku akciju, privlače danas više nego ikad pažnju celog sveta i moraju pridobiti simpatije svakog onog koji vidi ono što svakog dana biva sve jasnije državnicima svih naroda - da budući svetski mir zavisi od pristanka naroda na sudbu koja se tiče njihove sreće i budućnosti", rekao je Vudro Vilson.