"Mama, molim te": Petarde i pucnjava nisu deo srpske tradicije

Roditelji sa decom kupuju pirotehniku

Novogodišnji i božićni praznici su vreme kada je upotreba pirotehničkih sredstava i vatrenog oružja najzastupljenija. Najčešći korisnici ovakvih sredstava su upravo osnovci i srednjoškolci, a neretke su scene kada možete videti i roditelje kako sa svojom decom pazare pirotehniku na ilegalnim kartonskim štandovima širom Srbije.

Iako su u oktobru predložene izmene Zakona o javnom redu i miru po kojima se predviđaju oštrije kazne za bacanje petaradi, čini se da ni to nije ometalo građane Srbije da i ove godine “uživaju“ u vatrometu, petardama i pucnjavi.

Državna sekretarka u MUP-u Biljana Popović Ivković još u novembru je rekla da će kazne biti povećane sa iznosa 10.000 do 50.000 dinara, na visinu od 50.000 do 100.000 dinara.

"Kada je reč o maloletnicima, za njih će odgovornost snositi roditelji, staratelji, usvojitelji, koji će plaćati ovu kaznu ili će obavljati društveno koristan rad od 40 do 120 sati", navela je tada Popović Ivkovićeva na prezentaciji projekta "Petarde nisu igračke" u Policijskoj stanici u Zemunu.

Ona je dodala da su izmene Zakona o javnom redu i miru, u pogledu upotrebe pirotehničkih sredstava, neophodne jer su uočili "povećanu društvenu opasnost kada je reč o upotrebi pirotehnike" i kao primere tragičnih događaja navela dečaka iz Niša koji je na dočeku 2017. godine zadobio teške povrede ekstremiteta i devojčicu iz Čačka koja je zadobila teške povrede grudnog koša i pluća zbog topovskog udara sa svadbenog veselja.

Kada je pucnjava postala deo naše tradicije?

foto: epa/HAYOUNG JEON

Nikad! Prema rečima episkopa zahumsko-hercegovačkog Grigorija koji je, kako podseća Espreso, pre nekoliko godina na praznik Svetog Vasilija Ostroškog održao besedu, ovo nikako nije srpski običaj kao što nas generacije uče.

“Nije pucanje srpski običaj k’o što vas uče budale. Zna se kad se mora pucati. Tako smo naučili kao: “mi smo Srbi zato što pucamo”. Srbi smo, braćo i sestre, onda kad živimo dostojno, kad se Bogu molimo, kad imamo srce koje oseća drugoga. Kad imamo sposobnost da ćutimo kad treba da ćutimo. Kad znamo da govorimo kad treba da govormo. Da imamo osećanje i saosećanje za drugoga – to smo izgubili a to naši sveti preci nikad nisu bili. Još ima starih ljudi i starih majki kod nas od kojih možemo da se naučimo pažnji, vaspitanju i obrazovanju. Neće nas škola naučiti ovakva kakva je ništa, ako ne budemo se setili Boga i svojih greha. Da budemo ljudi, to znači da budemo ozbilji i odgovorni ljudi. A ne da ide kako mu milo i drago. I da može svakako. Jer kad može svakako – onda neće nikako!“, rekao je tada. Zato braćo i sestre da pazite i da se malo uzmete u svoje ruke. Ne mogu deca da rade šta hoće, jer onda to će bit nevaljasta deca, a ako su deca nevaljasta biće još gore kad budu ljudi. Ko je naučio naše ljude da puste decu da rade šta hoće?“