Brisel

Vidi se da u Briselu žive političari, lobisti i novinari. Navodno je grad u kome je akreditovano najviše novinara u svetu, više nego u Vašingtonu. Oko 1.500 izveštača. I svi oni prate komplikovani život Evropske unije. Kako raste Unija, tako rastu i zgrade u Briselu, jer treba smestiti 25 delegacija. Svuda se gradi, automatske bušilice čujete svugde, moj prijatelj je u šali rekao, grad je „vibrantan“. Ali, ako bih se poslužila tom engleskom frazom, ne bih baš verno opisala grad. Nije grad-košnica, nema jurnjave, pa čak ni u blizini evropskih institucija.

Životni stil onih koji su tu došli poslom, na primer novinara ili političara, potpuno je određen politikom. Grad je multikulturalan, i pored belgijskih čokolada i prodavnica vafli, najčešće ćete viđati turski kebab. Govori se svim jezicima, iako ćete u mnogim vodičima naći da se ljudi u Briselu služe najviše francuskim i holandskim. Još malo trivia činjenica, pre nego što krenemo u turu: samo ime grada potiče od reči „bruoscella“, što znači „kuća u močvari“, zato što je zaista građen u močvari, negde oko šestog veka. Ime grada se prvi put pominje 966. godine.

Elem, idemo u obilazak. Grand Place (za one kojima je zasmetalo u prethodnom putopisu o Lisabonu: briga me da imena zdanja pišem na srpskom!!!), glavni trg u Briselu, na kome dominira zgrada skupštine (Hotel de Ville) i Maison du Roi (Kraljeva kuća). Oko toga nalaze se tzv. cehovske kuće, čiji su krovovi urađeni tako da po njima možete znati kojoj branši pripadaju. Tu su kuće lađara, čiji su krovovi izgrađeni kao krme galija, te kuće pivara i kuća pekara. Jedan od simbola grada, mada je to krajnje bizarno, a koliko sam čitala, čak i sami Belgijanci smatraju to bizarnim, jeste Manneken Pis (još jednom: baš me briga da ovo pišem na srpskom). Mali bronzani kip dečaka kako piški (urinira, mokri). Nalazi se jako blizu Grand Place-a. Inače, za njega se čak šiju odela, koja su izložena u nekom od brojnih muzeja. Nažalost, zbog obaveza, nisam bila ni u jednom, ali preporuka u „Top 10 turističkih vodiča“ bila je da se poseti Kraljevski muzej likovnih umetnosti, gde su izložena dela Brojgela i Rubensa. Belgijanci se jako ponose strip-junakom Tintinom, te postoji i muzej stripa. Naravno, tu su i muzej piva i muzej čokolade, muzeji proizvoda po kojima je Belgija poznata širom sveta. Od čokolada, najponosniji su na tamne, a što se piva tiče, ljudima ovde bi verovatno bilo interesantno da probaju voćna piva. Ja sam imala prilike da probam i prilično je zbunjujući ukus. Kao da pijete voćni sok, ali se vrlo malo oseća aroma piva.

Ok, šta se još može videti u blizini glavnog trga? Pored Manneken Pis-a, tu je i bronzana statua Everarda ’t Serclaesa, koji se opirao okupaciji Flamanaca (1388.), te je ubijen upravo na trgu. Veruje se da dodirivanje njegovih nogu i ruku donosi sreću.

Interesantni su i trgovački pasaži, kao što je Galeries Royales de Saint-Hubert, a ima ih i u ulici u kojoj je sve podređeno šopingu, koja se zove Rue Neuve. Prošetajte ako možete i parkom Cinquantenaire, koji je vrlo blizu zgrade Evropske komisije. To je u stvari bio sajamski prostor, u kome ima dosta izložbenih zgrada.

Nisam videla Atomium, po kome je Brisel poznat. Rekli su mi prijatelji koji žive u Briselu da je sada umiven, da se ponovo sjaji. Sedišta Evropske unije su upravo onakva kakve ih vidite na televiziji. U staklu, ogromna i hladna. Sedište NATO-a se nalazi negde pored aerodroma, dakle, na periferiji. Ne izgleda toliko impresivno koliko izgleda na TV snimcima. Od okolnih niskih vojnih zgrada jedva sam uspela da vidim znak NATO, koji u snimcima na televiziji uvek dominira. Naravno, ne treba, kao ja, da propustite priliku da obiđete Waterloo, koji se nalazi 15 kilometara od Brisela.