Lične granice

Tražiti uzroke u religiji, mitovima, običajima, filozofiji, etici ili psihologiji sigurno bi donelo mnogo podataka o poreklu, motivima, načinu podnošenja, razrešenja. Neki prave razliku između greha i krivice, ali zar to u psihološkom smislu nije isto? Konačno, sedam smrtnih grehova nalaze svoje tumačenje i u psihoanalizi.

Ima li nekog među nama ko baš nikada ništa nije slagao? Nema! Dakle, tako gledano, svi smo krivi. Neću ulaziti ni u kakva druga razmatranja sem u krivicu kao nepodnošljivo osećanje, pakleni put, osećanje odbačenosti od drugih, prokaženosti, nebrojenih pokušaja da se ostvari iskupljenje za krivicu, dobije oproštaj, razumevanje. Sa psihološkog stanovišta nema razlike u tome da li je neko kriv ili se oseća krivim. Da li je krivica utvrđena ili ne određuje zakonodavstvo. Ostalo je prepušteno nama, običnim ljudima.

Osećanje krivice vezano je za vrlo rani razvojni period, onaj kada nas navikavaju na čistoću i onaj kada polako shvatamo šta se dešava iza zatvorenih vrata roditeljske sobe. „Opet si se ukakio, sram te bilo“ rečenica je koju je svako od nas bar jednom čuo. Međutim, nije se podjednako primila na svakog od nas. Neki imaju imunitet.

Činjenica da vrlo zavidimo pa i u jednom periodu svog razvoja ne volimo roditelja istog pola takođe rađa osećanje krivice. Kako mogu da ne volim, pa i na detinji način mrzim onoga koga zapravo toliko volim i ko toliko voli mene? Znate onu decu koja se izbezumljuju kada roditelj malo zakasni kući, svaki čas vire kroz prozor bez obzira na sprat, plaše se da se roditelju nešto nije dogodilo? To su deca koja su u strahu od sopstvenih agresivnih fantazija o tome šta se „strašno“ dogodilo upravo roditelju koga, iz razvojnih razloga, baš i ne vole mnogo. Zvuči zastrašujuće, zar ne, a u stvari je razvojno opravdano i očekivano, dakle normalno.

Odnosi u porodici, naročito oni komplikovaniji, mogu da stvore utisak kod deteta da je ono nečim tome doprinelo i da kod njega razviju osećanje krivice. Nepravedne optužbe, od naivnih tipa „Ko je slomio čašu“ do toga „Gde je hiljadu dinara?“, „Dokle ćeš donositi trojke kući?“ i „Kamo sreće da te nisam rodila“, direktne su poruke koje bude već razvojem postavljeno osećanje krivice. Za moralni odnos prema spoljašnjem svetu i porodici razvojno je odgovorniji otac. Otac je neko ko je u dečjoj glavi predstavnik društva. Mame su za nešto drugo. Sasvim nesvesno, porodice koriste očeve kao babaroge koje plaše decu i koje će ih kazniti za neku nevaljalštinu. Koliko samo dece ima strah od očeva: „Videćeš svoga boga, samo da ti dođe otac“.

I tako, mic po mic, u detetu raste osećanje da nije dobro, da je nešto veliko pogrešilo, da mora da pazi šta radi i kako se vlada, da će se roditelj ljutiti, kazniti ga i, što je najgore, da će se mnogo razočarati u njega ako se ne bude dobro vladalo. Kod nas je u vaspitanju više odomaćena kazna nego pohvala. Kao da hvale kvare. Izvinite, ali ovo je jedna od besmislica koju potežu roditelji. Ali ako dobro izudaraju dete, možda će se u jednom trenutku ti roditelji osetiti krivi. Braniće se pred sobom da su isprovocirani, da je dete krivo, ali će ovaj čin probuditi njihova stara osećanja krivice. Naravno, ovo neće smanjiti detetov očaj i njegovo osećanje da opet ne valja i da je opet zbog toga krivo.

Osećanje krivice tako opstaje tokom našeg razvoja. U pubertetu se intenzivira zbog masturbacije, u adolescenciji zbog narastajućeg neprijateljstva prema roditeljima i svim starijima koji reprezentuju sve ono od čega adolescent mora da se odvoji da bi se osamostalio. Posle ga prođe. U zrelom dobu nosimo se sa svojim osećanjem krivice kako ko ume. Neki tako što se osećaju krivim za sve loše što se dešava na kugli zemaljskoj, neki tako što svoje osećanje potpuno negiraju.

„Drugi je kriv“ zapravo je učitavanje naše sopstvene krivice u drugog, dakle pomeranje s nas na one oko nas. Kakav mehanizam da se suočimo sa sopstvenom krivicom! Neki pak sa svojom krivicom izlaze na kraj tako što postaju izrazito darežljivi, da iskoristim arhaični izraz – milosrdni. Naporno pomažu onima koji su nalik ili isti kao njihovi najbliži koji su zaista za nešto krivi.

Osećanje krivice nekada ima i mazohistički kvalitet. Npr. u vanbračnim vezama može da drži seksualno uzbuđenje živo upravo zbog toga što je takva veza zabranjena. Naravno, može da ima i sadističku komponentu kada se neko neprekidno proganja time da je kriv, a nije, kao kod ljubomore npr. Nekada je osećanje krivice drugih toliko vidljivo da postaje polje na kome se drugi poigravaju neprekidno ga provocirajući. Tako je onaj ko ima izraženo osećanje krivice upravo žrtva tog osećanja. Prozvan za sve, nateran da se oseća loše, proganjan sopstvenom savešću, umoran, očajan, bez nade, pokušava da uradi nešto što će svima pokazati kako nije kriv. Takvi ljudi deluju pokunjeno, psihički „zgrbljeno“, nečujni su, uvek se prvi jave da nešto urade, nikada nemaju kontrapredlog, izvinjavaju se kada progovore, toliko se izvinjavaju da vas i nerviraju. Nikada nemojte da provocirate ovakva osećanja kod drugih. Za to ste zaista odgovorni.

Osećanje krivice uslovljava to da imamo granice u odnosu na ono šta je dozvoljeno društvenim, porodičnim i ličnim standardima, a šta ne. Omogućava nam da procenjujemo svoje postupke, da budemo zadovoljni, razočarani, pokreće nas ili koči. U nekim situacijama je teško osloboditi se ovog osećanja pa ono provocira i čitav spektar reakcija, od napetosti, neodlučnosti do neurotičnosti ili opsesivnih misli i radnji. Nekada se ljudi osećaju krivi i zbog toga što nešto pomisle ili izgovore. Otuda magijsko verovanje u isterivanje lošeg kao što je „da ne čuje zlo“ kucanjem u drvo, pljuvanjem, pomeranjem s mesta itd.

Osećanje krivice koje nam je usađeno u detinjstvu može da dovede do oplemenjivanja, dobročinstva, uzdržavanja od nedozvoljenog, poštovanja pravila, dakle života u kome ćemo biti nevoljno krivi ili se osećati krivim u meri koja ne ugrožava kvalitet našeg života. Preterano osećanje krivice vodi preteranim reakcijama i zahteva stručnu pomoć. Mi koji radimo s ljudima izloženim ovom složenom i preteškom osećanju znamo koliko truda je potrebno da bi se razlabavio rigidni sistem u kome oni funkcionišu, da bi se povećao kapacitet da se misli i živi bolje a da to ne provocira nova osećanja krivice („Kako da se radujem kada je neko... bolestan, star, tužan, siromašan“).

Koliko puta smo čuli kako se deca i mladi osećaju krivi zbog toga što su im roditelji nesrećni ili neuspešni a da to nema nikakve veze s njima. A tek koliko puta smo čuli kako se roditelji osećaju krivi zbog toga što nešto nisu videli, osetili, čuli, što nisu ili jesu reagovali neadekvatno, što... Od osećanja krivice se ne može pobeći. Imajmo na umu da ima i onih koji ga nemaju, ali su malobrojni i izlaze iz okvira onoga što je karakteristično za ljudski rod. Bili ste ili ćete biti u prilici da ste za nešto stvarno krivi, da vas drugi okrivljuju ili da mislite da ste krivi. Nema univerzalnog leka, ali mi se vrti po glavi rečenica iz toliko starog filma koliko vi nemate godina, Ljubavna priča, a ona parafrazirano glasi: „Ljubav podrazumeva da nikada ne morate da kažete ’žao mi je’“. Možda je u tome stvar.

MAGAZIN ELLE U NOVOM BROJU DONOSI:

Back to work:
Kako da se obučete za posao i gde da pronađete savršene komade

Ekskluzivno: Helena Christensen, Top-model za sva vremena

Modna inspiracija: 69+ ideja za vaš nov fantastičan izgled

Elle lista najmoćnijih žena

Seks na poslu - Šta raditi kada se ne može odoleti

Detoks: najnoviji njujorški trendovi

Make-up : kreirajte svoj profesionalni imidž

Dan zaljubljenih – Ljubavi veće od života

Karnevalska groznica: blame it on Rio