Sportski ritam srca

Kako si došao na ideju da radiš u medijima? Pričaj mi o svom prvom iskustvu pred mikrofonom ili kamerom.
Prvo iskustvo u medijima bilo je 1990. godine kada sam napisao recenziju koncerta Kud Idijota na Avala festu u Filmskom gradu. Braca Karaklajić, koji je tada vodio “Ritam u sredu” (RUS) na radiju B92, čitao je moj tekst. Umesto honorara snimili su mi album Primal Scream na kasetu. Takav je bio drugarski dogovor.
Definitivno sam primljen na radio februara 1993. godine na audiciji za voditelje programa, kada su primljeni Živana Šaponja i Pavle Veljković, a kako sam pored ozbiljnih odgovora davao i neozbiljne, iščašene, poslali su me u drugi krug da bi završio kao pomoćna škola, u okviru emisije “Ritam srca”. Tada sam počeo da radim u emisijama“Ritam srca” i “Ritam petkom All Stars”, kada je urednik bio Đordje Marjanovic Đoca, pozorišni reditelj. Ekipu su činili, između ostalih, Ćirlio, Uroš Žurić, Džoni Racković - odabran tim. Moja ideja, dolaskom na B92, bila je da pokrenem sportsku emisiju koja bi bila poluozbiljna. Svi znamo na kom je nivou bio sport devedesetih godina pa je bilo bespredmetno ozbiljno se tada time baviti. Ideja je bila da se na jedan ciničan način obrađuju aktuelni trenuci u kojima se nalazio naš sport, i 1995. godine, jula meseca, pokrenut je “Sportski ritam srca”.

Čini mi se da si ti jedan od retkih ljudi koji nisu išli onim klasičnim putem, od radija do TV, u smislu počeo na radiju, u nekom trenutku shvatio da je TV mnogo moćniji medij i prelaskom na TV zaboravio radio zauvek?
Mediji jesu moja ljubav. Pisanje tekstova pričinjava mi veće zadovoljstvo od bilo čega - vođenja emisije, pojavljivanja na televiziji ili pravljenja priloga. Sve manje vremena imam za tako nešto, nažalost. Već pominjani Braca Karaklajić radio je na 3K emisiju o alternativnoj muzici - “Garažni geto”, i u trenutku kada se on spremao da ode u Kanadu, Dušan Kaličanin, Dejan Čagorović i ja smo došli na Treći kanal kako bi smo ga zamenili. Cilj je bio baviti se alternativnom muzikom, koju smo uspeli i da očuvamo.
To je bila jedina emisija koja se bavila takvom vrstom muzike u našem medijskom prostoru pored postojanja svih onih emisija kao shto su “folk metar ”, “u đul bašti” i sl.
Na ovaj način uspeli smo, kroz nešto što se zove nacionalna televizija, da pokažemo ostatku Srbije da zlo u kojem smo živeli i koje nas je okružavalo nije jedini izbor i da onaj koji želi, može da stvori oko sebe oazu kojoj će pripadati.

U isto vreme si radio na Trećem kanalu i na Radiju B92?
Da. Na 3K sam radio alterantivnu muziku a na B92 “Sportski ritam srca” do 1996. godine kada sam digao ruke od 3K i potpuno se posvetio B92. U to vreme, nakon pobede tadašnje opozicije na lokalnim izborima, formiran je i ANEM, i ja sam bio priključen informativnoj redakciji B92 kao neko ko bi se bavio sportskim programom. Tako je i počeo ozbiljniji deo moje priče.

Sam si rekao da si na audiciji davao drugačije odgovore. Kakav je tada bio B92, kakav je trebalo da budeš da bi radio tu i da li je bilo potrebno da pripadaš nekoj ekipi da bi bio prihvaćen?
Atmosfera na B92 tada je bila kao kada bi krenuo na posao sa osećajem se da si krenuo u večernji izlazak. Nije ti bilo potrebno da uveče izlaziš kada si istu ekipu viđao na tadašnjem radiju. Bio je to skup istomišljenika koji su se razlikovali samo po tome za koga navijaju, mada ni to nije bio toliki problem. Ovo ostalo bilo je uživanje, ali potpuno. Ako ti emisija počinje u 13h - ti bi dolazio na radio u 11h, a ako bi se završavala u 14h - ti bi se kući vraćao tek u 20h. To su bile višesatne priče, kako sa ljudima u zabavnom programu tako i u informativnoj redakciji. Prosto, jedna fenomenalna atmosfera. Pamtim taj radio po zaista sjajnoj ekipi i to je neizbrisivo. Danas je teško naći neke super uslove u firmama, a ja sam imao tu privilegiju i sreću da imam sve to na jednom mestu.

I sada, posle petnaestak godina provedenih u B92, šta se promenilo? Napravi mi paralelu, onda i sada.
Tada je postojao entuzijazam mladih ljudi koji su pored toga što su imali vrlo slične poglede na svet imali prvenstveno identične političke stavove. To je bila osnova svega, osnova okupljanja. Možda se razlikovalo za koga smo, ali se nije razlikovalo protiv koga smo.
U suštini, vreme je bilo drugačije. Formiranjem TV B92 morala je da se desi izvesna promena, i to ne u svesti ljudi, koja je ostala manje-više ista. Danas tržište diktira uslove igre, dok ranije tržište praktično nije ni postojalo. B92 je stvorio brend tokom svih onih godina i taj brend održava i danas - nedavno je dobio i nagradu upravo u toj oblasti. Borba na tržištu je izuzetno jaka i tu treba opstati. Možda se zbog toga onim starim ljubiteljima B92 neke stvari neće dopasti ili će im se dopasti na drugačiji način, ali oni treba da shvate da je ovo ozbiljna utakmica u kojoj njihov i naš B92 mora dobro da prođe i da pobeđuje. Na kraju krajeva i da ostvari uspešne rezultate iza sebe.

Atina 2007.

Niko te ne može svrstati u profil klasičnog sportskog novinara, zbog neverovatno različitih interesovanja, a posebno onog za muziku. Dimitrije Vojnov te je u jednom od svojih tekstova nazvao “legendom svog odrastanja prvo kao rok kritičara a zatim kao sporstkog gurua”. U jednom trenutku si odlučio da ti sportsko novinarstvo bude glavni tok u karijeri?
Stvar je u tome što sam se kao klinac besomučno ložio na sport. Upijao sam sve informacije o sportu. Od toga ko je Petar Baralić i Zdravko Borovnica do skupljanja sličica. Kroz sve faze sam prolazio i, zbog interesovanja na B92 se ukazala prilika za emisiju, regrutovan sam za sportski program pri informativnom programu a ostalo je jedan normalan tok stvari - da danas budem na toj poziciji na kojoj jesam.

A mogao si da budeš muzički saradnik pa zatim i urednik...
Zapravo - da. Bila je jedna audicija 1990. godine, koju sam propustio. Želeo sam da odem, ali je bilo rano ujutro i u vreme Svetskog prvenstva u fudbalu. Tada su primljeni Vlada Janjić i Milivoje Čalija kao muzički saradnici, opet je sport pobedio muziku u meni. Rekao sam: ”nema veze, idem neki drugi put”.

Što znači da nisi imao dilemu: sport ili muzika?
Nisam ni došao u priliku da biram. Muzika je ostala ljubav. U tom trenutku sam mislio da je sport nešto čemu bi ipak trebalo dati prednost

Bejrut 2004.

Godine 1997. postaješ i zvanično urednik sportske redakcije?
Tada Ratko Petrović i ja počinjemo da činimo sportsku redakciju, ali pratktično sama sportska redakcija počinje da se formira tek kada se formirala televizija B92 i kada smo pokrenuli sportski sajt.
2000. godine se formira TV, a 2001. otvaramo sportski sajt i tada počinje građenje sportske redakcije - dovodimo jednog po jednog novinara da bi dve godine kasnije, kada smo uzeli Ligu šampiona, imali okosnicu same redakcije i danas nas ima trinaestoro.

Koliko je bilo teško okupiti prave novinare koji bi radili u redakciji?
Kao formiranje dobrog tima pred početak sezone! Ideja je bila da sportsku redakciju čine provereni kadrovi i starteri koji su dobro regrutovani. Osluškivali smo i raspitivali se kada smo pravili skauting za sportsku redakciju još 2000. godine. Dobijali smo preporuke, ali nismo išli na to da primimo svakog - znali smo otprilike sfere interesovanja i domete ljudi. Naravno, govorimo o ljudima koji nisu imali iskustvo pre toga. Svako od njih je imao probni rad i svako od njih ga je uspešno završavao. Što se tiče ljudi koje smo dovodili sa ostalih medija, bili smo vrlo kritični, s obzirom da je danas teško naći nekoga ko bi imao onu pravu vrednost koju mi želimo. Tako smo uspešno doveli Milana Boškovica, kasnije i Acu Stojanovića, a prethodno je i Ilija Kovačić došao na B92 sa BK televizije. Te ljude sam znao od ranije, i oni mene naravno, činjenica je bila da smo mi imali dobar program za koji su se oni vezali.

Kada si ti počeo da uređuješ sportske vesti na B92, to je bilo nešto potpuno drugačije, u smislu da nije bio klasičan, konvencionalni, pristup kakav su do tada imali sportski novinari na ovim prostorima. Da li to znači da si bio nezadovoljan onim starim načinom sportskog izveštavanja i da ti se nisu dopadali ljudi koji su radili i izveštavali?
Oni su više ikone. Ogromno poštovanje gajim prema ljudima uz koje sam odrastao, radio reportere ili sportske novinare, iako su oni vrlo često bili predmet zezanja zbog lapsusa. Ostavili su ogroman pečat u stvaranju profesije “sportski novinar” ili “sportski komentator”. Oni su legende u svom poslu. Ali se pojavio vakum devedesetih godina, kada su ti ljudi uglavnom odlazili u penziju i gde je nekoliko pravih sportskih reportera uspelo da nađe svoje mesto pod suncem i mi smo ih baš sve uzeli da rade ovde.

Šta treba da ima dobar sportski komentator, sem da pravi dobre lapsuse pa da ih mi posle pamtimo? Mislim na osobine, da li možda treba da “vrišti” ili da bude staložen?
Osnovno - da prati igru i spremi se za prenos, da ne govori previše podataka, da istovremeno dobro profiliše i iskoordinira podatke sa energetskim potencijalom koji on ima. Energetski potencijal je mnogo bitan. Danas mozete imati sjajnog poznavaoca sporta sa dobrom dikcijom ali bez energetskog potencijala, kao što možete imati nekoga ko ima energetski potencijal ali je “vezara” za neke sportske događaje koje bi trebalo da prenosi. Dobar sklad između energije i materije kojom se bavi su dve osnovne stvari, ali i izbegavanje svih poštapalica i pozitivan pristup - stav koji će on dati prvenstveno o sebi kada prenosi utakmicu.
Sklad između poznavanja i harizme. Komentatorima ljudi veruju i oni su u sličnoj poziciji sa fudbalskim selektorima. Na udaru kritike! Ljudi misle da je lako biti komentator ali to nije tačno, a cenu komentatora su oborile upravo devedesete godine.

Berlin 2006.

Da li se komentator rađa ili se postaje?
Fudbaler se rađa a komentator može da se postane i u tridesetoj godini.

Koga bi izdvojio kao najboljeg na našim prostorima?
Teško je izdvojiti nekoga, zato što su svi vrlo specifični. Četiri - pet komentatora volim da slušam. Četvoricu imam u redakaciji a jednog još nemam. Ne bih da imenujem...

Ko su ti bili uzori kada si počinjao svoju novinarsku karijeru i pravio sportsku redakciju?
Sportsko novinarstvo je za mene u početku bilo ventil od fakulteta. Hajde dok studiram ETF da nađem sebi ventil u onim stvarima koje volim, tako da uzor nije postojao tada, a nema ga ni sada.
U međuvremenu je fakultet postao ventil poslu i trenutno su ventili i poslovi u čudnoj razmeri (smeje se).

(Ne) kriješ za koga navijas, ali koliko misliš da je teško sportskom novinaru da bude objektivan kada su takve teme u pitanju?
Mozeš nekoga da voliš ili ne. Teško je navijaču da bude realan ili ne.
Navijač se postaje gledajući fudbal a obzirom na to da je naš fudbal u lošoj situaciji skoro dvadeset godina, onda je i ta strast koja je postojala nekada – osamdesetih - isčezla ne samo kod mene već i kod ljudi koji su nekada slovili za one koji odlaze na utakmice.
Da bi bio dobar novinar nije neophodno da budeš navijač. Bitno je da se emocije, koje si nekada imao ili imaš prema nekom klubu, ne primete. Treba odvojiti emocije od profesionalnog i ni u jednom trenutku ne sme da se vidi da je komentator ili novinar pristrasan. Uzgred, dosta se srozala sama institucija sportskog novinara i danas postoje naručeni tekstovi i svojatanja sa igračima i klubovima. U našoj redakciji takvih stvari nema. Jako je bitno da, iako postoje ljudi koji su na neki način uključeni u rad klubova, pred kamerom oni ne zvuče ni na koji način ostrašćeno ili navijački.

Da li bi reagovao da u svojoj redakciji primetiš navijanje kolega za svoj klub?
Naravno! I, reagovao sam. Na nekim događajima na kojima sam i sam bio, a ako vidim da se skrenulo sa realnosti i otišlo u iracionalno, naravno, razgovaram i sa novinarom koji je to napisao i vratim tekst na korekciju. Suštinski to su zaista retki primeri. Ko za koga navija i koliko koga ima u redakciji, mislim da time ne treba da se bavi javnost ni redakcija. Treba gledati vesti B92 i sticati stav o redakciji na osnovu njihovog rada.

Kao sportski novinar neophodno je da budeš svestran i u praćenju različitih sportskih disciplina. Ipak znamo da ti je fudbal omiljeni sport. Kako izgleda lista tvojim omiljenjih sportova?
Ponekada zažalim što nisam samo sportski novinar, ali recimo... fudbal i košarka su mi najbitniji sportovi i njih najviše pratim - kroz novine, gledajući prenose ili odlazim u hale-stadione. To su i dva najpopularnija sporta, ne samo u Srbiji. Ostale sportove informativno pogledam.

Lika 2005.

Kolektivni sportovi naspram individualnih… Čini se da smo bolje funkcionisali kao tim u vreme izolacije nego sada, konkretno mislim na basket, a sa druge strane tenis nam je procvetao. Šta misliš o toj pojavi?
Kada su u pitanju kolektivni sportovi mislim da izolacija koincidira sa uspesima. Svi ti sportisti i stručnjaci su bili posledica jedne dobre jugoslovenske predratne škole košarke, fudbala i vaterpola. Tamo gde je Jugoslavija (SFRJ) bila jaka, bile su jake i reprezentacije država nastale na ovim prostorima. Regrutacije kadrova, kako trenerskih tako i igračkih, nastajale su pre raspada zemlje u znatno zdravijoj sredini.
Uspesi u individualnim sportovima - ako uzmemo u obzir da se u ovom trenutku kod nas malo ulaže u njih - jesu posledica ulaganja prvenstveno roditelja a onda države i saveza. Tek sada počinjemo da dobijemo individualne sportiste koje nismo imali ranije, tenisere i plivače. Uslovi u kojima su oni počinjali, od same infrastrukture (pronalaska terena, bazena ili hale) do ulaganja u njih, bili su izuzetno teški i minimalni. Sve se svodilo na entuzijazam klinaca i njihovih roditelja. Pa bi se moglo reći da roditelji održavaju individualni sport kod nas. Primer je Milorad Čavić, koji je dobio uslove za rad onog trenutka kada je napustio Srbiju i otišao u Ameriku. Srećom i dalje pliva za Srbiju. Mislim da je bitno da država počne da ulaze u individualne sportove ali i da nastavi sa nekom vrstom ulaganja u kolektivne sportove. Trenutno je kriza u kolektivnim sportovima zbog manjeg trzišta među igračima i trenerima. Nekada si mogao da praviš selekciju od 24 miliona stanovnika, dok to danas činiš na tržištu koje je tri puta manje. Samim tim je i znatno teže.

Da li misliš da ćemo ponovo imati dobru reprezentaciju u basketu?
Mi imamo super igrače i veliki broj njih je otišao u NBA. Neki su uspeli, neki ne. Nije sporno da ćemo uvek imati dobre igrače. Juniori su bili prvaci Evrope pre dve godine. Ovde se vrši dobra selekcija, ali bitnije je stvoriti dobre trenere. Činjenica je da to nedostaje. Svi treneri koji su dobri i aktuelni su iz stare jugoslovenske škole. Veoma bitna stvar – okrenuti se struci i školovanju tih kadrova.
Dobar običaj je postojao kada je postojala i SFRJ košarka - odlazili su pojedini treneri na školovanje u Ameriku, da vide kako rade njihovi stručnjaci – treneri, što je dosta uticalo na uspešne rezultate. Mirko Novosel, Ranko Žeravica imali su priliku da vide kako se radi napolju da bi to primenili ovde. Imamo ljude u klubovima po Evropi, pa hajde da pošaljemo ovdašnje trenere tamo da nauče neke stvari. Imamo Peđu Mijatovića, koji je jedan od čelnika Real Madrida, hajde da pošaljemo trenere iz Srbije u Real Madrid da vide kako se tamo radi.
Bitne fudbalere imamo u bitnim klubovima. Jednog u Mančester Junajtedu drugog u Interu. Jako je bitno imati dobar stručni kadar, čini mi se da smo mi tu dosta tanki.

3. aprila TV B92 je krenula da emituje dokumentarni serijal “Fudbal, nogomet i još ponešto” čiji si ti koautor. O čemu se radi i koliko dugo je rađeno na ovom projektu?
U pitanju je istorija fudbala na prostorima bivše Jugoslavije - od te prve lopte koja je došla pre više od sto godina u ove krajeve, pa do formiranja novih država. To je skeniranje u devet epizoda upravo te istorije. Igor Stoimenov, naš reditelj, je pre godinu i po dana došao na ideju da radimo ovu seriju. Trebalo je da ima drugačiji koncept sa mnogo više pop trivije koja je bila u vezi sa fudbalom, naročito tih godina, ali smo odlučili da hronološki prođemo kroz istoriju. Mada smo iskoristili, ne više od 10-15% materijala koji imamo, i iz same arhive i intervjua. Seriju smo snimali od marta do maja 2006.
Obišli smo celu bivšu SFRJ, i za nekoga ko je pratio fudbal tada, to su bile fenomenalne stvari. Neka pomešana osećanja, sreli smo ljude čije smo utakmice gledali i sličice sakupljali. Kao kada bi ovi današnji klinci za dvadeset godina sreli Ronaldinja, Džerarda, Etoa, teško da mogu naći takve idole u našem, današnjem fudbalu.

Šta će se desiti sa ostatkom materijala koji niste iskoristili za “Fudbal, nogomet i još ponešto”, neki nastavak možda?
Biće nastavaka, mada je teško istoriju nastavljati, ali biće sve iskorišteno kroz neke sporedne projekte koji imaju veze sa fudbalom.

Da li te je nekada drmala sportska groznica?
Pa familijaran sam sa sportskom groznicom nema ni tridesetsedam godina. Od skupljanja sličica do velikih utakmica. Takoreći, to mi je ravnotežno stanje. Na kraju krajeva, sa prijateljem mi i kolegom Milošem Šaranovićem, napisali smo sva ona pitanja za aktuelni kviz "Sportska groznica". Tako da i kada čovek pomisli da ga ista ne drma, ona je uvek tu!

Često te nazivaju legendom sportskog novinarstva. Kako se osećaš kada to čuješ u svojoj, tek tridesetsedmoj godini?
Legende su bili ljudi koji su u “ono” srećnije doba radili i koje smo svi sa zadovoljstvom slušali. Daleko sam ja od legende, a sa tridesetsedam pogotovo. Lepo je zato što sam ovde od samog početka - stvorio sam nešto što se zove sportska redakcija. Bio sam tu, praktično, od početka radija. Veliko je zadovoljstvo biti u ovom timu ljudi. Posebno, imati svoj tim u jednom timu. Mi nismo država u državi, ali nam prija da budemo u konfederalnom statusu u odnosu na status B92.

Kakvi su ti poslovni planovi za budućnost? Gde sebe vidiš za deset godina, a gde sportsku redakciju RTV B92 i da li ste na istoj slici?
Čini mi se da je planirati sportski program, u odnosu na ostale programe, dosta teško. Ovde se dosta toga bazira na kupovini. Sa jedne strane pravimo dobar tim komentatora i novinara koji je spreman da odgovori izazovu kao što su Liga šampiona, Primera, NBA. Sa druge strane vodiš paralelnu borbu sa konkurencijom, koja je izuzetno jaka i za svako poštovanje, da bi taj program pridobio za sebe tj. da bi otkupio prava za ovaj ili onaj program. Dosta je nezahvalno planirati šta će biti za pet ili deset godina.
Mogli smo prošle godine da ostanemo bez Lige šampiona. Ok, postoje rezervni položaji. Postoji cilj koji je jasan - zadržati najkvalitetniji program i ljude, a to je osnova pravca razvoja B92. Sa druge strane treba se boriti da bi se stvorili uslovi za taj glavni cilj - imati kvalitetan program, a mi stvarno imamo nešto što je najbolje od svega što postoji - Formulu 1 i Ligu šampiona. Te stvari su fenomenalne, kako sa aspekta imidža tako i sa onog komercijalnog aspekta i, naravno, novinarski izazov za sve one ljude koji rade.

Zoza & Wayne Coyne (Flaming Lips)

Na šta trošiš svoje slobodno vreme? Zapravo kako izgleda tvoj radni a kako neradni dan?
Svaki neradni dan je bar malo, neminovno, i radni. Nosim svoj posao kući (pokazuje na laptop). Ne znam... puštam muziku u Šipražju!

Bio si ozbiljna dj podrška na koncertu Velikog prezira...
Pre manje od godinu dana, Toma Grujić i ja smo puštali muziku pred njihov koncert. Sada smo iz zezanja jednom mesečno u Šipražju.

Zvali su me ljudi koji drže klub, ali činjenica je da su meni muzika i film dve ogromne ljubavi, i to su stvari kojima se bavim kada se ne bavim poslom na B92. Onda gledam da film i muzika, koji su mi od klinačkih dana “zacementirani u mozgu”, imaju svoj redovan update. Imam mnogo originalnih DVD-a kod kuće.

Onda, ništa od DJ karijere?
Ma jok! To je zezanje zato što volim tu vrstu muzike, a nema baš prostora u Beogradu gde može da se čuje takva muzika. I sam klub Šipražje, i ljudi koji ga drže i rade tamo, svi pripadamo istom miljeu i želimo da ono što imaju London i Mančester ima i Beograd.

Šta voliš da slušaš ovih dana i da li, kada te neko pita šta slušaš, možeš prosto da navedeš jedan do dva muzička pravca ili to svrstavaš pod ”teško pitanje”?
U poslednje vreme sam se vratio nekom albumu grupe XTC, šarajuci po diskovima. Bendove koje sam zavoleo pre petnaestak godina intenzivno slušam i dalje, i to ne samo stare albume već pratim i nove. Flaming Lips pa My Morning Jacket, to su mi omiljeni bendovi. Teenage Fan Club, koji prave ploču svake četvrte godine, kao Olimpijada. Od tih novijih slušao sam Band Of Horses. Imaju jedan album i jako su dobri. Ivan Lončarević me snabdeva svim tim stvarima.

Pouzdano znam da vrlo često putuješ zbog nekih bendova i njihovih koncerata. Da li si posebno “odlepio” na neki koncert skoro ili se posebno razočarao?
Kada saznam da treba negde da otputujem, prvo odem na sajtove gde mogu da saznam šta se dešava od koncerata u tom gradu tih dana. Imao sam tu privilegiju da pogledam Flaming Lips, dva puta. Sonic Youth - jako davno. A, nekada bih odlazio i samo zbog koncerata. Ne dešava se, da samo kada je posao u pitanju, “zabodem” neki koncert, već odem i samo zbog koncerta, pa iskombinujem koga i gde mogu da vidim. Flaming Lips u Minhenu prošle godine su me oduševili. Radili smo Toma Grujić i ja intervju sa liderom ovog benda - Wayneom Coyneom. I... to kako smo došli do njega…
Startovali smo ga u kafani ispred tog prostora , hej kao mi smo ti i ti, iz Srbije i mi želimo da uradimo sa tobom intervju.
Počeli smo da pričamo i on nas je odveo u backstage. Dogovorili smo sa njegovim menadžerom intervju, koji je trajao oko petnaest minuta. Bio sam u tzv. nultom redu, sa fotoreporterima, imao sam neku kamericu i kao snimao. Kada je počela stvar "Race for the Prize", moja omiljena pesma… to ushićenje mogu da poredim sa ushićenjem jedne velike fudbalske pobede pre petnaest, šesnaest godina, i ushićenje sa trenutkom kada sam video okean u Brazilu.
Stvarno ne pamtim kada sam bio zadovoljniji i srećniji, i, kada me je neki koncert oduševio tako. Bilo je dobrih koncerata. Bilo je i onih za razočaranje, ali Flaming Lips u Minhenu 28. juna 2006. neću zaboraviti nikada.

Da sada mozeš da imaš opet petnaest godina, ali ovu pamet i iskustvo, da li bi uradio nešto drugačije i da li bi izabrao neki drugi put u karijeri?
Teško je, s obzirom da sam upao u onaj period “da bog da imao pa nemao”, teško je sada se pozicionirati sa petnaest godina. U mojim petnaestim mi smo mnogo toga imali, priliku da vidimo i doživimo. Petnaest godina imati u miloševićevskoj ili postmiloševićevskoj Srbiji – nije isto i nije lako.
U onoj pre Miloševića je bilo mnogo lepo biti petnaestogodišnjak. I, kada govorim o sebi, ne bih mnogo stvari menjao. One stvari koje su me interesovale tada interesuju me i sada. A, interesovanja su jako bitna za čoveka - što ih je više to je bolje za njega. Sa druge strane biti previše raštrkan po oblastima interesovanja nije dobro. Potrebno je pronaći balans.