Šta mislite o laganju?

U osnovi psihopatologije laži uvek leži narcizam, odnosno potreba da se bude bolji, značajniji, veći, lepši, uspešniji. Reč je o osobama zaljubljenim u same sebe, a istovremeno prilično nesigurnim. One pokušavaju da steknu sigurnost i da lažima poprave mišljenje drugih o sebi. I najpoznatiji lažov na svetu baron Minhauzen bio je veoma narcističan. S druge strane, postoje i laži koje su često na ivici kriminalnog kada se ljudi bave intrigama, spletkama, upotrebljavaju sva sredstva želeći da dođu do nekakve koristi. To već spada u domen prava, morala i karaktera.

Kako nekome reći da laže?
Reč „lažeš” je veoma oštra i teška. Iako je suštinski tačna, ona izaziva salvu agresije. Zato je uvek bolje reći: „Čini mi se da ne govoriš istinu”, „Znam da ne govoriš istinu”, „To nije tačno”. Što se tiče onih koji lažu da bi ostvarili određenu korist ili manipulisali, njima treba jasno staviti do znanja da te stvari nisu istinite. Čoveku koji manipulativno laže treba skrenuti pažnju da time najviše ugrožava samog  sebe, svoj opstanak kao moralnog bića, te da može lako da ugrozi i svoju slobodu.

Da li je nekad korisno lagati?
Tzv. nedužne laži su dozvoljene. Ti ljudi lažu da bi se spasli od nekog ko je dosadan; nekad je laž prihvatljivija od istine koja je gruba i koja u tom određenom slučaju ne donosi ništa. Na primer, ako vam neko stalno traži pare na zajam a znate da vam nikad neće vratiti, vi mu kažete da nemate da mu pozajmite iako imate.

Zašto nas lažu?
Objekt laganja treba da se zapita zašto ga neko laže. Svaka komunikacija, makar bila bazirana i na laži, mora i onog ko laže i onog kome se laže da dovede do samoposmatranja. Roditelj bi trebalo da se zapita zašto ga dete laže, a dete da se zapita zašto laže roditelje, pa da to nekako probaju da artikulišu. Kada se laži jave u odnosima odraslih ljudi, uvek je reč o kratkom spoju u komunikaciji, pa ne možete da iznesete čistu istinu jer se ona ili teško podnosi, ili je prebolna, ili onaj drugi, opet zbog nekog svog narcizma, ne može da prihvati istinu.

Minhauzenov sindrom
Reč je o patološkim lažovima koji imaju potrebu da lažu i izmišljaju i najbanalnije stvari. Najbolji način lečenja tih ljudi je psihoterapija jer uvek postoje jaki psihološki razlozi zbog kojih čovek toliko laže. Eventualno mogu da se prepišu i neki anksiolitici, jer kod kompulzivnih lažljivaca imate osećanje teskobe, anksioznosti ukoliko se ne kaže neka laž.

Prećutati ili slagati istinu
Uvek treba proceniti. Ljudi nekad pribegavaju lažima da bi sačuvali onog drugog. Na primer, kako nekome saopštiti tešku dijagnozu? Teško je „sručiti” istinu u lice kada vidite da čovek nije spreman da se s tim nosi. Bolje je takvoj osobi saopštavati vesti na kašičicu. Ima ljudi koji su hrabri i jaki, kod njih možete da dozvolite sebi, kao lekar, ili u drugim stvarima da im saopštite istinu, ali i tada pažljivo.