Život u materijalu: Hajner Miler je sebe nazivao "zlim anđelom" FOTO

Početkom pro&scaron;le decenije živeo sam u Berlinu, nadomak Aleksandarplaca. Kom&scaron;ije su mi bili starci, biv&scaron;a istočnonemačka elita. Za njih je moje prisustvo bilo znak poraza, nagove&scaron;taj najezde uljeza. Ali kada bi saznali da sam iz nekada&scaron;nje Jugoslavije, njihov odnos bi se promenio. Dobijao bih pokoji &scaron;krt osmeh. Jedan starac mi je čak rekao -pa to je skoro kao biv&scaron;a bratska zemlja.Ko zna, možda je neko od tih tihih i ćutljivih penzionera bio visoki oficir &Scaron;tazija, zadužen za slavnog književnika Hajnera Milera.Upravo u to vreme bio sam zaokupljen prevođenjem njegove poezije. Kroz prozor, sa osmog sprata zgrade, na početku Mol&scaron;trase, video sam isti onaj istočni Berlin koji je Miler poslednji put gledao petnaestak godina ranije. Ali grad se toliko brzo menjao, da bi ga, da kojim čudom vaskrsne, već u vreme mog prevodilačkog rada verovatno jedva prepoznao.Anđeo istorijeOvaj pesnik je decenijama preferirao &quot;život u materijalu&quot;- tim rečima je jednom obrazložio svoje redovne povratke u Istočni Berlin nakon boravaka na Zapadu, čak i u vremenima kada je sa nemačkog istoka bežao ko god je mogao. Iza Gvozdene zavese je za Milera sve bilo literarna građa, pa i sam njegov život.Tim svojim stavom je navukao bes ponekog zapadnog feljtoniste, po&scaron;to je ostao da živi tamo gde su mu zabranjivali knjige i komade, samo zato jer je tu mogao bolje da pi&scaron;e. Ipak, u poređenju sa njegovim duboko proživljenim estetsko-političkim opsesijama, gotovo sve &scaron;to je do&scaron;lo nakon njega izgleda kao deo svetlucave povr&scaron;ine potro&scaron;ačkog mora.Dragoslav Dedović/DWMožda je Miler poput Benjaminovog zlosrećnog Anđela pesnik koji nam stalno izmiče, dok ga rajski vetar gura u budućnost.Tekst koji je Mileru poslužio kao polazi&scaron;te za nekoliko njegovih pesama jeste poznati fragment Valtera Benjamina O pojmu istorije iz 1940. u kojem autor sliku Paula Klea Angelus Novus shvata kao Anđela istorije. Okrenut na&scaron;em trenutku koji se stalno, poput žive lave stvrdnjava u pro&scaron;lost, ANo, iz raja duva jak vetar koji anđele tera u budućnost. Benjaminov Anđeo istorije ne nudi izbavljenje, on je užasnuti posmatrač nagomilavanja ru&scaron;evina. Miler je svog Anđela 1958 pustio da nasluti budući pokret istorije. I makar u nagove&scaron;tenom lepetu krila sačuvano je ne&scaron;to nade. 1992 je &quot;Zlosrećni anđeo&quot; potpuno obezličeno biće, a istorija li&scaron;ena leve eshatologije opet postaje nepoznanica.Treba imati na umu da je Hajner Miler sam sebe nazvao zlim Anđelom i da je na pitanje u &scaron;ta veruje najče&scaron;će odgovarao - u viski. Ili, ako bi pitanje shvatio ozbiljnije: &quot;Verujem jedino u konflikt. Inače ne verujem ni u &scaron;ta&quot;. Upravo iz tog neverovanja nastale su njegove najbolje pesme.Ne bi me čudilo ako bi ljudi sa ovih prostora u njegovim stihovima brže prepoznavali svoju istinu nego tamo gde ju je Miler poku&scaron;avao formulisati. Jer, za razliku od srećno ujedinjene Nemačke, ove je krajeve u vreme Milerove smrti, pohodio Anđeo očajanja. Sada, tri decenije kasnije, ima dosta posla između Ukrajine i Palestine.Epitaf propaloj državiJednog sivkastog jesenjeg dana oti&scaron;ao sam u Ulicu &Scaron;ose, nadomak biv&scaron;eg Zida. Na tamo&scaron;njem groblju sahranjeni je Hajner Miler. Na njegovom uskom, crvenom obelisku uklesani su tek ime i prezime, &scaron;to ne govori o značaju ovog dramskog pisca i pesnika. Veličina je možda upravo u potpunom odsustvu patetike.Ako je nadgrobnik poslednja poruka nekoga ko je oti&scaron;ao, upućena nama koji smo jo&scaron; uvek privremeno tu, onda bi Milerova poruka mogla glasiti &ndash; nemam &scaron;ta da vam poručim. Konsekventno odbijanje da nam olak&scaron;a pristup svom svetu jeste stav koja ga je nadživio.Nakon &scaron;to je jo&scaron; za života zauzeo mesto u panteonu nemačkih literarnih veličina pesnik Miler je tri decenije nakon smrti pomalo potisnut u drugi plan, a da nije čestito ni pročitan. Verovatno uzroke treba tražiti u neprozirnosti pra&scaron;ine koja se digla oko &bdquo;kraja istorije&ldquo;, kako je američki politikolog Fransis Fukujama nazvao totalni trijumf Zapada u Hladnom ratu.Kroz tu pra&scaron;inu, koja je u Nemačkoj bila naročito gusta usled ru&scaron;enja Berlinskog zida, neko se vreme nisu mogle sagledati prave dimenzije ljudi i pojava. I onima koji Mileru ba&scaron; i nisu skloni kao i onima koji su ga obožavali, sada postaje polako jasno da je on ipak sahranjen na pravom mestu - nekoliko koraka od Hegela, Fihtea, Brehta, Hajnriha Mana i Markuzea. Hodao sam tada od groba do groba, prisećajući se sati, dana, meseci provedenih sa tekstovima tih ljudi. Pomislio sam da ih na tom mestu uzalud tražim, jer jedino u bibliotekama oni žive svoj tihi zagrobni život.Iste godine kada je Miler umro najveće nemačko književno priznanje &ndash; Bihnerova nagrada - pripalo je tada tridesettrogodi&scaron;njem pesniku sa nemačkog istoka, Dursu Grinbajnu. A taj je pesnik od svojih početaka bio neka vrsta Milerovog &scaron;tićenika.Otuda je bilo sasvim prirodno da upravo Grinbajn sačini reprezentativan izbor Milerovog pesni&scaron;tva koji je 2000. godine objavila jedna od najuglednijih nemačkih izdavačkih kuća, Zurkamp. U pogovoru tom izboru, objavljenim pod nazivom &quot;Kraj rukopisa&quot; Grinbajn konstatuje da je Hajner Miler možda jedini pisac iz generacije ophrvane &quot;levom melanholijom&quot; koji je sve do kraja poku&scaron;avao i uspevao da se izbori za preko potrebnu distancu prema sebi, literarnom kanonu i sada&scaron;njosti kao produktu istorije.Grinbajnov zaključak glasi: &quot;Najmanje &scaron;to se može reći jeste - on je radio na budućnosti nemačkog stiha. No, sve dok ovaj autor ne bude do kraja otkriven, njegov će glas ostati prigu&scaron;en, kao iza gvozdene zavese, kao relikt istorije Dvadesetog veka. To &scaron;to je napisao do tada će stajati pre svega kao epitaf jednoj propaloj državi. Njega bi trebalo stalno iznova i&scaron;čitavati, i to iz temelja drugačije&quot;. Dragoslav Dedović/DWU poslednjih nekoliko godina Miler dobija na značaju, a i recepcija se obnavlja. Arhiv Hajnera Milera hrabro se uhvatio u ko&scaron;tac sa velikim neobjavljenim nasleđem. Zahvaljujući tome neke od pesama su postale naknadno dostupne i prevodiocima.Pesnik Hajner MilerMada je Hajner Miler svoj književni uspon počeo kao pesnik, iako je decenijama pisao liriku i tu vrstu izraza pred kraj života opet intenzivirao, van Nemačke je njegova svetska pozori&scaron;na slava zasenila njegovu poeziju, koja nesumnjivo zauzima značajno mesto u nemačkom i evropskom pesni&scaron;tvu druge polovine 20. stoleća. Da bismo znali o čemu je zaista reč u njegovim pesmama morali bismo biti u stanju da sledimo njegove asocijacije koje osciliraju između velikih imena i ideja: &Scaron;ekspir, Sofokle, Pu&scaron;kin, Vergilije, Homer, Momzen, Benjamin, Marks, Napoleon, Lenjin, Rilke i Breht, da spomenemo samo neke, prisutni su u ovim stihovima kao na&scaron;i savremenici zato &scaron;to ih je Miler prizvao za svedoke u procesu pisanja.Samo &scaron;to je rani Miler pisanje shvatao kao nemilosrdnu spoznaju istorijske stvarnosti, da bi na kraju puta ono za pesnika postalo isto tako nemilosrdan obračun sa sopstvenim iluzijama.Hajner Miler se uop&scaron;te ne trudi da nam fusnotama olak&scaron;a razumevanje toga &scaron;to on zna dok beleži svoj tekst. Na tu tvrdnju bi ovaj pisac verovatno odgovorio ironičnom opaskom poput one iz autobiografije &quot;Rat bez bitke&quot;: &quot;Ljudi vi&scaron;e nemaju naviku da slu&scaron;aju precizne tekstove - čim je ne&scaron;to precizno formulisano, postaje nerazumljivo&ldquo;. Istovremeno, Mileru je strana intelektualna poza, koja nije retka među epigonima T.S. Eliota&quot;.Ovakav karakter Milerovih lirskih tekstova je prevođenje povremeno pretvaralo u pravi detektivski posao. Nisam jo&scaron; uvek imao izdavača, ali sam najpre za sebe, pa posle i za imaginarne čitaoce koji će jednom hteti da se upuste u igru prepoznavanja asocijacija, sačinio popis nekih imena i pojmova koji se pojavljuju u Milerovim pesmama, uz kraća obja&scaron;njenja. Bio je to impresivan glosar.Mileru ova eruditvna komponenta njegovog pesničkog teksta nije bila u prvom planu. Pesnikov intelekt je zapravo grozničavo ispitivao mogućnost umetničkog premeravanja odnosa nade i istorijske stvarnosti. Drukčije rečeno, istraživao je opravdanost bilo kakve utopijske nade koja je do pred kraj njegovog života bila ukle&scaron;tena između totalitarnog &bdquo;realnog socijalizma&ldquo; i zapadnog totalnog konzumerizma.Milerova opsesivna pitanja jo&scaron; uvek nisu na&scaron;la definitivni odgovor: Da li je moguće ljudsko dru&scaron;tvo koje bi trajno uravnotežilo dve ljudske iskonske potrebe, za dru&scaron;tvenom pravdom i za individualnom slobodom? Da li sloboda isključuje pravdu i obrnuto? Da li su opravdane žrtve nastradale u poku&scaron;ajima ostvarivanja ovih ideja? Ili je čovek tek bolest ove planete, a istorija - besmislena klanica?Dragoslav Dedović/DWNaposletku, za prosuđivanje ovog pesni&scaron;tva ne treba da bude presudno to &scaron;to nam se sa na&scaron;eg globalizovane osmatračnice čini kako je sa propa&scaron;ću bolj&scaron;evističkog modela socijalizma pokopana i svaka nada u ostvarljivost radikalno drukčijeg, pravednijeg ljudskog dru&scaron;tva, te da je utopija konačno difamirana kao iluzija. Hajner Miler je pred kraj života jo&scaron; jednom grandiozno opevao svoj poluvekovni uzaludni poku&scaron;aj da nasluti ma kakav finalni smisao u ljudskoj istoriji.Otac titoistaHeiner Miler je rođen 9.januara 1929 u Ependorfu u dana&scaron;njoj pokrajini Saksoniji. Njegov otac je bio činovnik državne uprave i uvereni socijaldemokrata. Zbog toga je po dolasku nacista na vlast bio interniran, potom pu&scaron;ten. No, &bdquo;neprijatelju naroda&ldquo; niko nije želeo dati posao. Trbuhom za kruhom porodica seli na sever, u Meklenburg, gde je otac obavljao najrazličitije poslove.U kući Milerovih se stalno raspravljalo o politici i literaturi. Krajem 1944 Hajner Miler biva regrutovan, najpre u radnu brigadu a potom i u Narodni juri&scaron; - Folks&scaron;turm, poslednju odbranu zločinačkog režima, koju su sačinjavali nedozreli momčići i starci. Tako dospeva u američko zarobljeni&scaron;tvo.Nakon zavr&scaron;etka rata Miler se vraća u roditeljski dom, u istočni deo Nemačke koji je pod kontrolom Crvene armije. 1947 porodica se vraća u Saksoniju, gde se Miler uključuje u rad literane sekcije vladajuće Socijalističke partije jedinstva.Tu dobija posao bibliotekara, čiji je zadatak denacifikacija biblioteke. Prema sopstvenim rečima u to vreme je sakupio bogatu privatnu biblioteku.1949. pohađa &scaron;kolu pisanja u blizini Drezdena, a već naredne godine objavljuje prve književne kritike u listu &quot;Nedelja&quot;.Izgledalo je da će mu karijera poći uzlaznom putanjoma. Ali 1951. godine njegovog oca partija optužuje za titoizam, otac shvata signal i beži na Zapad, uskoro mu se pridružuju Milerova majka i brat. On ostaje uz gorko saznanje da sečivo velike ideolo&scaron;ke konfrontacije poput skalpela cepa obične ljudske veze. To će docnije uroditi dobrim stihovima.Miler se seli za Istočni Berlin, pi&scaron;e za za listove i časopise. Upoznaje Bertolta Brehta ali nije uključen u njegov ansambl.1954. sklapa brak sa Ingeborg &Scaron;venkner, književnicom za decu, i koautorkom njegovih prvih pozori&scaron;nih tekstova. Naredne godine Miler postaje naučni saradnik istočnonemačkog Udruženja pisaca, a od 1957 već radi kao urednik u mesečnom časopisu &quot;Mlada umetnost&quot;. Na Narodnoj bini je izveden njegov prvi komad - kolaž reportaža o Oktobarskoj revoluciji pod nazivom &quot;Deset dana koji su potresli svet&quot;.Naredne godine Miler postaje naučni saradnik pozori&scaron;ta &quot;Maksim Gorki&quot; i stiče status slobodnog umetnika.Njegove prve drame izvedene su 1958, a 1959. dobija nagradu &quot;Hajnrih Man&quot;, dobija mesto dramaturga u pozori&scaron;tu &quot;Maksim Gorki&quot;. Drama &quot;Preseljenica&quot; tematizuje oduzimanje zemlje seljacima. Izvedena 1961 i biva osuđena kao kontrarevolucionarna. Miler je prinuđen da izvr&scaron;i samokritiku.Uprkos tome isključen je iz Udruženja književnika, a komad je nakon premijere zabranjen. 1965. je zabranjen i njegov sledeći pozori&scaron;ni tekst. Miler pi&scaron;e za novine pod pseudonimom Maks Meser. Njegova supruga Inge nakon perioda te&scaron;kih depresija izvr&scaron;ila samoubistvo 1966. godine.Iste godine Miler pi&scaron;e dramu &quot;Tiranin Edip&ldquo;. Drama je izvedena 1967, potom se Miler ponovo ženi. Njegova druga žena je Bugarka Ginka Čolakova. U vi&scaron;e navrata odlazi na duža putovanja u Bugarsku. 1970 je dobio &scaron;estogodi&scaron;nji ugovor kao dramaturg &quot;Berlinskog ansambla&quot;.Pi&scaron;e komad &quot;Mauzer&quot; nasloniv&scaron;i se na Brehtovu predstavu &quot;Mera&quot;. U njemu preispituje opravdanost brutalnih revolucionarnih mera. Komad ostaje zabranjen do propasti komunističkog režima. Premijerno je izveden u Sjedinjenim Američkim Državama 1975., a u Zapadnoj Nemačkoj, u Kelnu tek 1980.Henfri Bogart iz Saksonije1975. Miler odlazi po pozivu na Univerzitet Ostin u Teksasu kao gostujući profesor. Nakon povratka iz Sjedinjenih Država postaje dramaturg berlinske Narodne bine. Potpisuje peticiju protiv oduzimanja državljanstva kantautoru Volfu Birmanu. Slede nova putovanja po Meksiku i Porto Riku, nastaju novi tekstovi od kojih je najpoznatiji &quot;Germanija, smrt u Berlinu&quot; i &quot;Hamletma&scaron;ina&quot;.Hajner Miler je u Zapadnoj Nemačkoj od 1981 dobio skoro sve značajne književne nagrade, a 1985. i onu najznačajniju - &quot;Georg Bihner &quot;. Konkurencija sistema konačno počinje da radi za njega, po&scaron;to već naredne godine dobija i najznačajniju istočnonemačku književnu nagradu. Osamdesetih je privilegovan autor sa obe strane Zida, kreće se slobodno između dve suparničke države, član je obe akademije nauka i umetnosti.1989. je jedan od inicijatora osnivanja nezavisnih sindikata, govori na novembarskom protestnom skupu u Berlinu. Nakon ponovnog ujedinjenja Nemačke radi uglavnom kao režiser.Ukupni program frankfurtskog festivala Eksperimenta posvećen njegovom delu. 1991. mu je dodeljena Evropska teatarska nagrada. Njegovo postavljanje &bdquo;Tristana i Izolde&ldquo; na scenu u Bajrojtu stručna kritika označava kao genijalno. Iste godine mediji objavljuju da su službenici ozlogla&scaron;enog istočnonemačkog Ministarstva za državnu bezbednost redovno razgovarali sa Milerom. On to potvrđuje. Ispostavilo se da u tim &bdquo;informativnim razgovorima&ldquo; Miler nikome nije naneo &scaron;tetu. 1992. Miler se ženi treći put, njegova mlada izabranica Brigite Marija Majer bavi se fotografijom.Iste godine objavljuje kontraverznu autobiografsku knjigu &quot;Rat bez bitke&ldquo;, biva napadan i slavljen. Potom priređuje i objavljuje izbor iz poezije koji ga prvi put celovito predstavlja kao pesnika. Do kraja života pisaće uglavnom poeziju. Mada je dogovoreno da sredinom devedesetih u Kaliforniji režira jedan od svojih komada, smrt je bila brža. Hajner Miler je umro 30.12.1995. u Berlinu.Jedni će ga zbog kožne jakne i debele cigare pamtiti kao &quot;Hemfrija Bogarta iz Saksonije&quot;, drugi pak kao skeptika za kojeg je svaki optimizam bio rezultat nedovoljne informisanosti. Na posljednjoj stranici spomenute autobiografijeHajner Miler je zapisao: &quot;Do smrti moram živeti sa mojim protivrečnostima, sam sebi tuđ koliko god je moguće&quot;. Njegova poezija je, zahvaljujući pre svega dobro odnegovanoj distanci prema svemu i svakome, neverovatno dosledno istražila raspon &bdquo;između malo i ni&scaron;ta&ldquo; kako je Miler u pro&scaron;lom veku definisao svoj istorijski, umetnički pa time i ljudski manevarski prostor.Ako bih morao da izdvojim rečenicu koja bi najtačnije opisala stav Hajnera Milera, odlučio bih se za jedan od njegovih poslednjih iskaza: &quot;Za jednog autora je privilegija da za života vidi kako propadaju tri države&quot;.

Život u materijalu: Hajner Miler je sebe nazivao "zlim anđelom" FOTO

0 Komentari