Možete li steći imunitet na frustraciju?

Pre svega, korisno je naglasiti da razvoj sposobnosti tolerancije na frustraciju nije isto što i negiranje frustracije. Mnogi, doduše, “rade na razvijanju te sposobnosti”, mnogi su u tome i “uspešni”, ali pre ili kasnije cena razvoja jedne takve “sposobnosti” dođe po svoju naplatu.

Sposobnost tolerancije na frustraciju, imunitet psihe, predstvalja osnov naše otpornosti na osujećenja i prepreke sa kojima se svakodnevno, u većoj ili manjoj meri, susrećemo. Kao što i fizički imunitet treba da se razvija, održava i jača tako je i sa našim “psihičkim imunitetom”.

Frustracija = nužnost ?

Sa druge strane, postavlja se pitanje značenja same frustracije. Ona se, u psihologiji, definiše kao “emocionalnareakcijana određenu, spoljašnjuiliunutrašnjupreprekuispunjenjuodređeneželje“.

U periodu sedamdesetih godina prošlog veka na frustraciju se gledalo, pojednostavljeno, kao na vrstu greške koju treba ukloniti. Vrhunac ovog mišljenja bio je u pokušaju vaspitanja dece koja ne bi doživela nikakvu frustraciju, ili bi je doživeli minimalno. Ovakvi eksperimenti pokazali su da su deca, tako odgojena, posedovala čak i viši nivo neurotskih simptoma, tikova, fobija i sl., u odnosu na decu koja su doživljavala određeni, viši nivo životnih frustracija.

Dakle, životne frustracije sa kojima se suočavamo predstavljaju nužnost neophodnu za razvoj i ojačavanje ličnosti. Kao što i naporne fizičke vežbe ojačavaju skeletnu muskulaturu i fizički imunitet , tako i psihološke frustracije jačaju “psihološku muskulaturu”.

Životne frustracije sa kojima se suočavamo, predstavljaju nužnost neophodnu za sticanje i ojačavanje ličnosti. Kao što i naporne fizičke vežbe ojačavaju skeletnu muskulaturu i fizički imunitet, tako i psihološke frustracije jačaju “psihološku muskulaturu”.

Prateći teorijska razmatranja O.L.I. integrativnog psihodinamskog metoda, možemo zaključiti da je ljudski psihizam, na određeni način, predodređen da toleriše frustraciju. Sa druge strane, ostaje pitanje kako će se ova sposobnost dalje razvijati, kako će se pospešiti kapacitet za toleranciju frustracije.

Strpljenje i trpljenje

Posmatranjem jednogodišnje dece u igri možemo primetiti određene pravilnosti. Deca su, u ovom periodu, sklona igrama “gubljenja i nalaženja”; Pokažu zadovoljstvo u igri sa nekim predmetom, zatim ga sklone, ukažu nam na nezadovoljstvo zbog toga i nakon što ga pronađu, ponovo ih obuzme zadovoljstvo. Sličnu igru i odrasli započinju sa decom kada im se nasmeše, a zatim im se sklone iz vidokruga, nakon čega se ponovo vrate.

Taj vremenski period u kome deca traže ponovo svoju igračku, ili čekaju drugog da se ponovo pojavi, ono je što možemo nazvati jedinicom odlaganja zadovoljstva. Kada se taj interval doživi kao suviše dug, dete ne može više toleristi frustraciju i “pronalazi” svoju igračku ili nas plačom doziva. Stepen tog intervala proporcionalan je količini frustracije koja će se formirati. Što dete, u ovom slučaju, duže čeka “razrešenje”, to će i frustracija biti veća.

Dalje, možemo reci da taj interval određuje i stepen tolerancije na frustraciju. Pored toga, može se pretpostaviti da će se ovaj interval, između želje i njenog zadovoljenja, sa razvojem ličnosti i sam povećavati.

Na ovaj način predstavljeno možemo reći da se razvojem tolerancije na frustraciju razvija, zapravo, stpljenje - sposobnost podnošenja, (s)trpljenja i odlaganja zadovoljstva.

Šta nas i koliko frustrira?

Razumevanje naših kapaciteta da podnosimo razne životne frustracije određen je i drugim značajnim faktorima.

Neretko se dešavaju situacije u ljubavnim odnosima, da jedan od partnera dugogodišnje veze na neki način primeti da drugi partner iz veze želi da izađe. Međutim, to odvajanje osoba ne može da toleriše, ali ni da negira ono što primećuje. Često se u takvim situacijama dešava da osoba u sebi počinje da obezvređuje partnera sa stavom “Ma, nemam ja šta da izgubim, on nije dobar za mene” i na taj način umanjuje preteću frustraciju. Ovo je jedna od strategija u ljubavi kako bi se izbegla ili umanjila bol i frustracija koja preti da se desi.

Ovakvih primera u životu ima dosta, oni nam pokazuju da količinu frustracije određuje i to koliko smo u nju uneseni, ali i da posedujemo brojne mehanizme kojima izbegavamo da se suočimo sa svim pretnjama.

Životni ciklus frustracije

Frustracija nastaje onda kada su naše želje, zahtevi i htenja ometeni ili onemogućeni, što se svakodnevno, u određenoj meri, dešava. Frustracije se kreću od onih koje jedva opazimo, koje su usputne, do onih koje nas muče i preplavljuju. Dalje se razvijaju osećanjem nezadovoljstva, zahtevamo da se “stvari promene”, javlja se osećaj “nepodnošljivog”. Međutim, šta ćemo opaziti kao frustraciju i u kojoj meri, individualno je - frustracija je i stvar percepcije, zavisi od načina na koji posmatramo svet.

Menjanjem načina na koji posmatramo svet menjamo i to koliko nas nešto muči. Izbegavanje stvari, ljudi i događaja koji nas opterećuju nije uvek moguće, ali ni poželjno. Ono što se može uraditi je učenje da drugačije definišemo sopstvenu okolinu i pomognemo sebi da se osećamo manje frustrirano, nezadovoljno i uznemireno. U zavisnosti od toga kako tumačimo sopstvena osećanja koje frustracije izazivaju, ona mogu da utiču na pozitivnu promenu kod nas, ili dovedu do ispoljavanja agresivnosti, detinjastog ponašanja, depresivnosti ili prisilnog ponašanja.

UrbaneWomenMag / Flickr.com

Nerazvijena sposobnost tolerancije na frustraciju može stvarati neke od sledećih problema:

- “Blejanje”, “kuliranje”

Negiranje postojanje želje za rastom i razvojem- želja da se savršenstvo postigne brzo, bez mnogo muke i frustriranja, ali kako “bez muke nema nauke”, ono što se često radi da se frustracija izbegne, je da se ta potreba negira, tada se javljaju ispoljavanja koja zovemo “blejanje”, “kuliranje”. Moto ovog ponašanja je “Nemam želju, pa me ni ne frustrira njeno nezadovoljavanje.”

“Nemam želju, pa me ni ne frustrira njeno nezadovoljavanje.”

- Niske ambicije, zavist prema drugima

Obezvređivanje želje- Kada ne možemo da se izborimo sa frustracijama javlja se usled toga i anksioznost. Manevar da se ta anksioznost, ipak nekako izbegne postiže se i obezvređivanjem želje. Cena takvog manerva su smanjenje sopstvenih ambicija i sposobnosti, ali i zavist prema onima koji to nisu učinili. Moto ovog ponašanja je “Nije mi toliko stalo, pa me ne frustrira nezadovoljavanje“.

“Nije mi toliko stalo, pa me ne frustrira nezadovoljavanje.“

- Drugi koji ispunjavaju lične želje

Pomeranje ili projekcija ove želje na druge osobe- “Ja to nisam postigao, ali moje dete hoće”, “Moj tim je pobedio- ja sam pobedio”. Ovaj manevar je “dobar” jer se sopstvene želje ispoljavaju kroz drugog, ali ne samo to, želja se ispunjava kroz drugog, ali i izbegava frustracija koja bi mogla da nastane da se ta želja nije ispunila.Moto ovog ponašanja je „Neko drugi ostvaruje moju želju umesto mene, a ja se poistovećujem sa njim“

„Neko drugi ostvaruje moju želju umesto mene, a ja se poistovećujem sa njim“

- “Sedim i čekam”

Okretanje u suprotno-aktivno kretanje ka određenom cilju se okreće u pasivno očekivanje da se to desi. U ovom slučaju želja se ne umanjuje niti okreće na drugoga, već se menja njen smer. Dobit ovog ponašanja je pasivna pozicija u kojoj osoba ne može da doživli frustraciju zbog svoje potrebe, jer ne radi ništa. Ako bi osoba bila aktivna i ako ne uspe u svojim namerama osetila bi veliku frustraciju koju ima utisak da ne može da podnese. Međutim, cena ovog kompromisa je u ograničenju koje nosi svaki pasivan stav. Moto ovog ponašanja je “Okrećem želju u njenu suprotnost“

“Okrećem želju u njenu suprotnost“

- Impulsivnost

Proboj impulsa - nesposobnost da se toleriše frustracija i nezadovoljavanje potrebe. Ponašanje na sopstvenu štetu ili štetu drugoga, impulsivna ponašanja, antisocijalna ponašanja, zavisnosti i dr.

Sa druge strane, razvoj tolerancije na frustraciju vodi do:

- Istrajnost

Neodustajenje od svojih želja i ciljeva- sposobnost za podnošenje neuspeha i nezadovoljstva uz učenje iz sopstvenih grešaka, korigovanje nedostataka, ulaganje napora, poboljšavanje ličnih kvaliteta.

- Hrabrost

Tolerancija na frustraciju rivaliteta- mogućnost “fer pleja”, iskreno čestitanje pobedniku, tolerisanje poraza, mogućnost ulaženja u takmičenje uprkos riziku od poraza.

- Liderstvo

Sposobnost da se preuzme liderska funkcija- bez straha od same pozicije i svega što ona nosi.

- S(trpljenje), stabilno samopoštovanje i kapacitet za uzajamnost u odnosima.

Razvoj ”imuniteta psihe”

“Ako veruješ da možeš u pravu si, ako veruješ da ne možeš, takođe si u pravu”

Unapređenje praga tolerancije na frustraciju počinje od svesnosti da su ljudi sami ti koji određuju kvalitet i kvantitet frustracije - šta i koliko frustrira. Kada kažemo “Ovo je za mene preteško” činimo da to bude istina i obrnuto. Susret sa životnim preprekama često prati ideja o tome kako se one ne mogu podneti. Ono što možemo reci je „ Teško je, to je problem, ali nije tačno da ne mogu podneti, jer podnosim“. Unapređenje praga tolerancije na frustraciju počinje od svesnosti da su ljudi sami ti koji određuju kvalitet i kvantitet frustracije - šta i koliko frustrira. Kada kažemo “Ovo je za mene preteško” činimo da to bude istina i obrnuto. Susret sa životnim preprekama često prati ideja o tome kako se one ne mogu podneti. Ono što možemo reci je „ Teško je, to je problem, ali nije tačno da ne mogu podneti, jer podnosim“. -

Dakle, većina ljudi u sebi poseduje sposobnost tolerancije na frustraciju, više nego što je toga svesna, ali je blokira iz određenih razloga.

Pored toga, možemo reći da je svako podvrgavanje dinamskoj psihoterapiji, na određeni način u službi razvoja tolerancije na frustraciju “imuniteta psihe”. Zašto?

Imati volju i inicijativu za upuštanje u psihoterapiju i ostajanje na istoj u sebi nosi i razvoj tolerancije na frustraciju “imuniteta psihe”.

Odluka o kretanju na psihoterapiju radi rešavanja problema, ličnog rasta, razvoja svojih sposobnosti , odnosa i dr. uključuje i prihvatanje ulaganja truda i vremena. Pri tom psihoterapija ne nudi brza i laka rešenja, i klijentu ostaje da prihvati da se psihoterapijom neće kao čarobnim štapićem ukloniti svi probleme i prepreke. Ne samo to, psihoterapija nema rok u kome se nešto završava, završetak zavisi od brzine kojom će se kretati klijent i terapeut. Psihoterapija puno pruža, ali i zahteva, prihvatanje toga prvi je korak ka ličnom razvoju i razvoju tolerancije na frustraciju.

Izvor: Danas.rs