Jagodna polja

Uživao sam dok su Boba i Prpić davali lažnu nadu Noi i Lekontu, u nedostatku boljih, odrastao uz Kris Evert, ložio se na Bekerovo bacakanje po terenu, žalio što nikada nisam gledao nijedan meč Mime Jaušovec i sve to iz fotelje, dvoseda, sa stolice, poda...

Da bi opravdao onaj vapaj Vere Matović, "Moralo je biti prvi put", odlučio sam da se tako nešto desi baš tamo gde krave daju najbolje mleko za šlag, a jagode sazrevaju brže nego beogradska omladina za postojanja bioskopa "Slavija". Dakle, Vimbldon...

Let od Beograda do Londona trajao je taman onoliko koliko mi je bilo dovoljno da pročitam knjigu o Paji Vujisiću i da se setim gde me je zatekla vest da ga više nema.

Imigracioni oficir saznavši kojim dobrom sam stigao u njegovu zemlju, znatiželjno me je upitao, ko ce igrati finale. U duhu Živadina Jovanovića odmah sam odgovorio "Đokovic i Marej"...

Nebo nad Londonom bilo je neodlučno, baš kao i dvojica Beograđana na stanici Smithfields. Sreo sam Dušana Vemića na pešačkom prelazu i bio čvrsto uveren da je put kojim me on vodi, put kojim se češće ide. Ničim izazvan i on mi je poklonio poverenje, misleći da znam "prečice znane". Posle 20-tak minuta priče shvatili smo da smo na pola puta do Kardifa, ušli u rikverc mod i već posle pola sata stigli na mesto odredišta.

Na Noletov blickrig stigao sam nekoliko minuta pre meč lopte. Zar je mogao da bude bolji debi, nekada mladog Panjkovića!?

Uskoro je počela i kiša, dosta čvrsta da sruši vekovnu tradiciju, momci su vukli najlone, krov je konačno dobio svoju svrhu. Anine suze utopile su se u ambijent, a bio sam/bili smo ubeđeni da je Venus otpisana.

U metrou na povratku kući, jedan sredovečni muskarac ozbiljno je kašljao. Istovremeno smo svi pogledali u njega. Nije valjda...