(Ne)zasluženo uz najbolje

Često se postavlja pitanje opravdanosti stavljanja Endija Marija rame uz rame sa Novakom Đokovićem, Rodžerom Federerom i Rafaelom Nadalom.

Britanac je do povrede i operacije kuka desetak godina uspevao da bude u vrhu i stiže do završnica turnira.

Ipak, u najvećem broju slučajeva ostajao je u senci spomenute trojice.

Mari jeste osvojio tri Grend slem titule, ali toliko ih je sakupio i jedan Sten Vavrinka.

Ono što ga razlikuje od Švajcarca jesu trofeji na Mastersu, zlata na Olimpijskim igrama u singlu, kao i nešto bolji međusobni skor (12-9).

Kada smo već kod ovih parametara, ona mu ne idu u prilog u poređenju sa Novakom, Rodžerom i Rafom.

Sva trojica imaju 17 Grend slem titula više, s tim da Mari dobrano zaostaje i u Masters titulama, te generalno ukupnom broju trofeja.

EPA/DIEGO AZUBEL

Mari je svoj proboj ka vrhu započeo 2008, kao zvezda u nastajanju, a do prvog Grend slem finala stigao je pobedom nad Rafaelom Nadalom na US openu.

Ipak, u prvom meču za veliki trofej, Rodžer Federer je rutinski izašao na kraj sa tada mladim Škotom i savladao ga posle tri seta.

Uprkos tome, svoju prvu ozbiljnu sezonu, završio je na četvrtom mestu ATP liste, uz dve Masters titule, na Sinsinatiju i u Madridu.

Tokom 2009. etablirao se među elitne igrače ATP tura, u kontinuitetu počeo da pruža dobre partije, što mu je donosilo plasman, u najmanje, četvrto kolo na Grend slem turnirima. Na Vimbldonu je stigao i do polufinala.

Mari je te sezone, takođe, osvojio šest titula, uključujući trofeje u Majamiju i Kanadi, gde je pobedio Đokovića, odnosno Del Potra.

U to vreme, Endi se pridružio Federeru, Nadalu i Đokoviću u dominaciji, a tada je nastao i pojam "velike četvorke".

U periodu od 2010. do 2011. osvojio je još četiri Mastersa, stigao do bar polufinala na svim Grend slemovima, uključujući i finale Australijan opena.

Ne treba zaboraviti ni još jednu titulu u Sinsinatiju, kao i dve uzastopne u Šangaju.

Profimedia/BOISIERE/SIPA

Naredna, 2012. godina bila je i te kako uspešna za Britanca, koji se konačno domogao prve Grend slem titule – US opena.

U finalu je posle pet setova bio bolji od Đokovića, a koji mesec pre toga, stigao je da se okiti i zlatom na Olimpijskim igrama u Londonu, gde je savladao Federera. Sve to je značilo i skok na 3. mesto ATP liste.

Period od 2013. do 2016. bio je pun uspona i padova, pre svega zbog povreda, sa kojima se suočavao.

Tu 2013. je započeo finalom Melburna, gde ga je pobedio Đoković. Ipak, tokom proleća bilo je razloga za zadovoljstvo, nova titula u Majamiju, a potom i prva titula na Vimbldonu, druga GS u karijeri.

Sledeća 2014. bila je prožeta neubedljivim partijama, novim mukama fizičke prirode, što je za rezultat imalo pad na 6. poziciju ATP karavana.

Tokom 2015. se vratio u pravu formu, stigao do finala Australijan opena, te polufinala Rolan Garosa i Vimbldona, pre nego što je pretrpeo poraze od Đokovića, odnosno Federera.

Stvar je izvadio titulama na Mastersima u Madridu i Kanadi, ponovo se popeo na listi, ovoga puta na 2. mesto i napravio pravi uvod za najbolju sezonu u karijeri.

Profimedia/Amer Ghazzal/Alamy Live News

Mari je te 2016. bio u vrhunskoj formi, iskoristio je probleme Federera i Nadala, te prigrabio još jedan Grend slem – ponovo Vimbldon.

Do novog zlata na Igrama stigao je u Riju, a tome je pridodao tri Masters titule (Rim, Šangaj, Pariz), kao i trofej na ATP finalu, gde je, baš kao i u prestonici Italije, slavio nad Đokovićem.

Potvrda dominacije bilo je prvo mesto na rang listi na kraju godine, što mnogi uzimaju kao glavni pokazatelj da Britanac nije bio apsolutni epizodista u eri Federera, Nadala i Đokovića.

Na vrhu je proveo od novembra 2016. do avgusta naredne godine. Više se nije vraćao na tu poziciju.

Tokom tog perioda imao je muka sa povredama lakta i kuka, što je dovelo do čestih odsustva sa terena, igranja sa bolom i na kraju gubitka prvog mesta na listi. Osvojio je samo jednu titulu i pao na 16. poziciju.

Naredne, 2018. godine operacija kuka nije prošla dobro, te mu je u januaru 2019. ugrađen veštački, metalni, te je pravo čudo kako Britanac i dalje igra profesionalni tenis.

U jednom momentu bio je tek 839. igrač planete, da bi se, malo po malo, ne želeći da okači reket o klin, vratio nadomak 100 najboljih tenisera sveta, gde se i sada nalazi.

EPA-EFE/JEAN-CHRISTOPHE BOTT

Mari svakako može da se pohvali sjajnom statistikom, koja dodatno dobija na značaju kada se uzme era u kojoj je igrao.

U karijeri je osvojio 45 titula, igrao 11 finala Grend slem takmičenja (3 titule), 21 meč za trofej na Mastersima (14 titula), te dva zlata na Igrama – podvig u kojem mu ne može parirati nijedan drugi član "velike četvorke".

Ipak, treba biti iskren i reći da Mari nikada nije bio velika pretnja ostaloj trojici, a u prilog ovome govore brojke u međusobnim mečevima.

Marijev skor protiv Đokovića je 11-25, protiv Nadala 7-17, a protiv Federera 11-14. U proseku, dobija tek svaki treći duel u sudaru sa njima.

Endijeva dostignuća u pogledu trofeja, izuzev zlata sa Igara, nisu ni blizu onima sa kojima se hvale Švajcarac, Španac i Srbin.

Federer ima 103 titule (157 finala), Nadal 88 (125 finala), Đoković 86 (123 finala), dok je Mari na brojci od 46 trofeja i učestvovanja u 68 mečeva za trofej.

Sa druge strane, Mari je daleko ispred nekih od poznatijih imena te generacije. Najbliži mu je Vavrinka sa 16 titula, od čega tri Grend slema, Del Potro je sasvim solidan sa 22 trofeja (1 US open), a Grend slem šampion tokom ere "velike četvorke" bio je još i Marin Čilić, koji je sakupio 20 titula tokom karijere.

Ostali poznatiji igrači iz protekle decenije, Berdih, Conga, Ferer ne mogu da se pohvale zvanjem Grend slem šampiona.

EPA-EFE/ALI HAIDER

Bilo kako bilo, Marija je teško rangirati u odnosu na ostale igrače.

On je daleko iza Federera, Nadala i Đokovića, otprilike kao što je on daleko ispred ostatka igrača sa Tura.

Britanac može da se pohvali visokim procentom pobeda u karijeri (76%), a veći od njega imaju, sada već znate koji igrači – Đoković 83%, Nadal 83%, Federer 82%.

Takođe, Mari je jedini igrač uz spomenutu trojku koji protiv igrača iz Top 10, na velikom uzorku, imali više od 50 odsto pobeda (Đoković 68%, Nadal 64%, Federer 64%, Mari 54%).

Iako u gotovo svim parametrima zaostaje za trojicom veličanstvenih, jaz između njega i ostalih bio je toliki da se sa sigurnošću može reći da je legitimni kandidat za "veliku četvorku".

Činjenica da je lošiji od njih, ali i definitivno igrač koji je imao blistavih momenata u najslavnijoj eri "belog sporta".

Mediji su ga uglavnom svrstavali uz najveće, a neki, poput Matsa Vilandera nisu.

"Ne postoji velika četvorka, samo velika trojka. Mari ne može da se poredi sa ostalom trojicom. Koncept velike četvorke je kreiran zato što je Mari stizao do polufinala turnira, koja su ostala trojica osvajala. Razlika je velika između njih, kao što je velika između Marija i ostalih Top 10 igrača", rekao je Vilander svojevremeno i gledano sa ove distance – ima logike.

Priredio: Milan Tomić