Stranci koji su obeležili srpsku košarku (1/4)

U prethodnom periodu ova odluka Košarkaškog saveza Srbije dosta se kritikovala. Pisalo se i pričalo kako će to uništiti srpsku košarku jer neće biti mesta za razvoj i napredak naših mladih i talentovanih košarkaša. Međutim, umesto teoretisanja, trebalo bi proučiti primenu ovog pravila u praksi. Naime, prethodnih sezona uglavnom su se potpisivali jednogodišnji ugovori sa stranim košarkašima iz dva razloga: klubovi nisu smeli previše da se, jer su za strance izdvajane velike sume novca za naše uslove, pa ukoliko bi se pogrešilo u izboru, raskid ugovora bi mogao dodatno da ošteti ionako skromne klupske budžete u odnosu na neki evropski prosek. Sa druge strane, strani košarkaši su znali da ukoliko se pokažu dobro u Srbiji, to će moći višestruko da naplate u nekoj drugoj zemlji, pa im iz tog razloga nije odgovaralo višegodišnje vezivanje ugovorom.

Pre svega, pitanje je da li u Srbiji postoji klub koji ima novca da uzme ta, primera radi, četiri kvalitetna Amerikanca o kojima se priča. Instant uspeh u evropskoj košarci ne postoji ili je veoma redak, a najbolji primer za to je ruski Trijumf. Čak i da se sva četiri stranca pokažu kao pun pogodak, šanse da se zadrže u Srbiji posle uspešne sezone su minimalne, jer naši klubovi ne mogu finansijski da pariraju ponudama iz inostranstva koje su neretko tri do četiri puta veće nego njihove. Stoga, osim već navedene (ne)mogućnosti, postavlja se pitanje interesa naših klubova za ovakvom praksom, pošto ne postoji mogućnost zarade od prodaje tih istih stranaca, ako su u pitanju jednogodišnji ugovori, kao što najčešće i jesu.

Predsednik KSS-a Dragan Kapičić izjavio je da se zalaže za uvođenje sportskog državljanstva po kome bi se kao stranci tretirali svi košarkaši koji nemaju pravo igranja za srpsku reprezentaciju. Izjava koja donekle ima svoje uporište u stvarnosti, dalje je poljuljana rečima da srpskoj košarci nisu potrebni stranci koji su “uglavnom malo bolji od naših mladih košarkaša” kao i da se u budućnosti može desiti da u ekipama “igra i po deset igrača koji nemaju pravo igranja za srpsku reprezentaciju”. Činjenica je da se “malo bolji stranci” po pravilu nisu mnogo zadržavali u srpskim klubovima zbog ekonomske neisplativosti. Izjava da za neki srpski tim po tom principu može da zaigra čak deset stranaca je isuviše nerealna da bi se o njoj uopšte raspravljalo.

Slično pitanje se postavljalo i prvi put u sezoni 2000/01 kad je dozvoljeno angažovanje stranaca u domaćim košarkaškim takmičenjima. I tada se košarkaška javnost uglavnom negativno izjašnjavala o tome, navodeći iste razloge kao i danas. Da li su doneli više koristi ili štete srpskoj košarci, dovoljno govore pre svega rezultati Partizana poslednjih godina u Evroligi kao i FMP-a i Hemofarma u Evro (ULEB, FIBA) kupu. Pitanje je da li bi sve to bilo moguće da za te ekipe nisu igrali Mekejleb, Roberts, Palasio, Lazmi, Kamings, Frimen, Henderson i ostali?

Takođe, postavlja se pitanje njihovog uticaja na ostatak ekipe i pre svega mlade i neiskusne saigrače koji su imali šta da nauče od njih. Da li neko danas zaista može ozbiljno da tvrdi da su Omar Kuk i Skuni Pen bili više štetni nego korisni po Crvenu zvezdu i razvoj njenih igrača. Da li je Redži Frimen gušio igru FMP-a? Da li bi Veličković, Tepić i Tripković više napredovali da su umesto Palasija i Kamingsa igrali neki mladi domaći plejmejkeri bez iskustva? Naravno, bilo je dosta promašaja među strancima, ali oni se uglavnom nisu dugo zadržavali. Isto tako, bilo je i puno talenata u srpskoj košarci koji dobijenu šansu nisu iskoristili.

Što se tiče istorije, prvi stranac koji je zaigrao za neki srpski košarkaški tim bio je Amerikanac Bač Tejlor koji je u sezoni 1977/78 po posebnom odobrenju igrao za Partizan. Ako gledamo noviju istoriju počev od SRJ, prve strance dovela je Crvena zvezda u sezoni 1996-97 kada su stigla dva Amerikanca, Čarls Smit i Dvajt Stjuart (koji je kasnije zamenjen Simeonom Helijem) koji nisu imali pravo nastupa u domaćim takmičenjima već samo u Kupu Radivoja Koraća, koji je tada još uvek bio evropsko takmičenje.

U već navedenoj sezoni 2000/01 Partizan je doveo Ševalije Kotona a Crvena zvezda Dejmiona Fišbeka i obojica su se pokazala kao potpuni promašaji. Sloga je takođe dovela dvojicu Amerikanaca (Džejson Krau i Džamel Mahmud) ali se oni nisu dugo zadržali. Ni sledeća sezona nije bila mnogo bolja: Partizan je doveo Pitera Kornela, čija je glumačka karijera bila uspešnija nego košarkaška, a Zvezda Ajzeu Morisa koji je karijeru proveo uglavnom igrajući po Južnoj Americi. U FMP-u se kratko zadržao Belorus Mikalaj Aleksejev a ni Radnički se nije puno usrećio sa Džeremajom Ketijem. Loš utisak o stranim košarkašima te sezone verovatno bi bio znatno popravljen da se Andrej Kirilenko na kraju odlučio za Partizan. Tada dvadesetogodišnjak, Rus je imao predugovor sa Partizanom po kome bi, u slučaju da ne potpiše za neki NBA klub, igrao za Partizan. Na kraju je ipak potpisao za Jutu Džez, za koju nastupa već celu deceniju.

Tek u trećoj sezoni (2002/03) primene ovog pravila, kada je odlukom predsedništva tadašnjeg KSJ-a dozvoljeno angažovanje dva stranca, umesto kao ranije jednog, konačno se došlo do pravih rezultata pošto su u srpsku košarku došli Fredi Haus, Redži Frimen, Skuni Pen i Obina Ekezie, imena koja su ostavila dubok u Partizanu, Zvezdi i FMP-u. Sasvim solidan, ali ne na nivou pomenutih, bio je i Majkl Kempbel iz Hemofarma (sledeće sezone igrao kratko u Crvenoj zvezdi). Naravno i dalje je bilo promašaja poput Marvina O’Konora (Partizan), Džejmsa Brasona (FMP), Pola Grenta i Lorenca Džonsona iz Vojvodine međutim, svi oni se po pravilu nisu dugo zadržavali.

Sledeće sezone (2003/04) došli su Tajron Nezbi, “Dži” Henderson, Kimani Frend, Kibu Stjuart i Džerald Braun, pa su se kritičari konačno utišali, bar na kratko. Dovođenje stranaca tada je već postalo praksa i to se radilo tako što su se dovodili iskusni igrači ili košarkaši direktno sa koledža. Solidne partije su pružili Amerikanac Majkl Smit u FMP-u i Mađar Ištvan Nemet u Vojvodini, u kojoj je proveo ukupno tri sezone. Pored već navedenih igrača, bilo je još nekoliko stranaca koji su se vrlo kratko zadržali u Srbiji, od kojih su neki odigrali svega par utakmica: Norman Ričardson (otišao iz Crvene zvezde u januaru pošto je dobio biznis ponudu u Americi), Kasib Pauel i Džeri Hester (vrlo kratko se zadržali u FMP-u), a Hemofarm je napustio Turčin Orhan Guler pre nego što je uopšte debitovao na zvaničnoj utakmici za tim iz Vršca.

Sezona 2004/05 je donela neke novine po pitanju angažovanja stranaca. Osim nekih novih imena koja su se dobro pokazala te sezone kao što su: Delonte Holand u Atlasu, Blejk Step u Partizanu (šutirao je uglavnom američke trojke, povukao se zbog povrede pre par godina, a danas je profesionalni igrač pokera), Vontigo Kamings u Hemofarmu ili Endru Vižnjevski u Crvenoj zvezdi, pokušano je i sa dovođenjima mladih igrača sa planom da se u Srbiji razvijaju narednih nekoliko godina. Partizan je to pokušao sa velikom turskom nadom Semihom Erdenom, a Crvena zvezda sa takođe turskim košarkašem Emre Bajavom. Oba pokušaja su se pokazala neuspešnim i na tom planu je tako ostalo sve do dovođenja Jana Veselog u Partizan. U prvom slučaju je Partizan ugovor sa Erdenom raskinuo još tokom sezone zbog nediscipline, a sa druge strane, Bajav je ostao dve sezone bez ikakvog učinka. Kao i svake druge sezone, bilo je nekoliko promašenih investicija poput Nigerijca Avodžobija u Crvenoj zvezdi (ostao u sećanju po incidentu u derbiju sa Partizanom kada nezadovoljan sudijskom odlukom, nije hteo da se skloni sa linije za slobodna bacanja), Antonija Mikinga iz Hemofarma kao i Džona Striklenda i Krisa Vorena iz FMP-a (Voren je kasnije znatno uspešnije igrao za Cibonu).

Sledeća sezona (2005/06) nije bila baš reprezentativna po pitanju nekih novih stranaca. Najbolji utisak te godine ostavio je Hemofarmom tandem Amerikanaca: Robert Konli i Rašad Rajt. Leri O’Benon je odigrao solidno u Crvenoj zvezdi, pre nego što je otišao zbog sukoba sa trenerom Šakotom. U Partizanu se veoma kratko zadržao Dejmon Edvards koji je potom otišao u Slogu iz Kraljeva i osim starosedalaca poput Hendersona, Kamingsa i Brauna, to je bilo to što se tiče stranaca za tu sezonu.

Sezona posle (2006/07) je bila još “mršavija” po pitanju nekih novih stranih igrača. Osim solidnog Bilija Tomasa i nešto manje solidnijeg Antonija Burksa (jula prošle godine u Memfisu upucan je u stomak i nogu, uspešno se oporavlja) u Crvenoj zvezdi (obojica otišla pre kraja sezone), nije bilo novih imena koja su ostavila iole dobar utisak. FMP je doveo mladog, 228 cm visokog Slovaka Miklošika, koji, međutim, nije odigrao nijednu zvaničnu utakmicu za ekipu iz Železnika.

Posle dve godine stagnacije, 2007/08 je bila znatno bolja pošto su u srpsku košarku došli Milt Palasio (Partizan), Omar Kuk (Crvena zvezda) i Rouli Maršal (Hemofarm) koji su ostavili sjajan utisak u svojim klubovima. Slovenac Jagodnik je takođe odigrao vrlo dobru sezonu za Hemofarm. Mladi Rus Gromiko je zbog administrativnih problema sa bivšim klubom odigrao svega nekoliko utakmica za Crvenu zvezdu. Trej Džonson je posle samo desetak utakmica napustio Hemofarm sa vrlo slabim učinkom.

2008/09 najviše su obeležili Čeh Jan Veseli i Gabonac Stefon Lazmi u Partizanu kao i Amerikanci Ovens i Roberts u Crvenoj zvezdi. Šeroun Fišer je u Vojvodini odigrao sezonu ispod očekivanja, gledajući njegovu sjajnu statistiku sa koledža, dok je Hasan Adams odigrao samo dve utakmice sa slabim učinkom. Mađar Marton Bader je u finišu sezone odigrao solidno za Hemofarm. Na nekoliko mečeva za FMP nastupio je Izraelac Gaj Pnini. Mladi Portugalac Valente je odmah po dolasku u Partizan prosleđen Vizuri gde se nije previše naigrao.

Sezona 2009-2010: Partizanov trio briljirao

Prošle sezone su po novim pravilima igrali sledeći stranci:

Partizan: sezonu su završili Jan Veseli (Češka), Lester Mekejleb (SAD) i Lorens Roberts (SAD). Početkom sezone raskinut je ugovor za Žarkom Rakočevićem (Crna Gora). Kao zamena za povređenog Marića na mesec dana doveden je Stevan Milošević (BIH)

Hemofarm Vršac: sezonu su završili Kajl Hil (SAD) i Goran Jagodnik (Slovenija). Krajem januara raskinut je ugovor sa Džerodom Stivensonom (SAD) pošto je iznenadno napustio ekipu bez objašnjenja.

Crvena zvezda: Sezonu je završio Elmedin Kikanović (BiH). Krajem novembra raskinut je ugovor sa Morisom Bejlijem (SAD) i to samo par dana pošto je doneo pobedu u derbiju protiv Partizana. Dvejn Džons (SAD) se zadržao samo dva dana na početku sezone. Milan Milošević (BIH) na početku sezone prosleđen Bosni. Majk Tejlor (SAD) koji je došao kao zamena za Bejlija sporazumno je u martu raskinuo ugovor sa klubom zbog teže povrede. Filip Videnov je pred kraj Jadranske lige raskinuo ugovor sa klubom zbog dugovanja da bi potom potpisao za FMP Železnik pred početak Superlige.

Radnički Kragujevac: sezonu su završili Aleksej Kotiševski (Rusija) i Artur Urazmanov (Rusija) mada su obojica otišla iz Kragujevca pred početak plej-ofa Supelige pošto su im istekli ugovori.

FMP Železnik: sezonu su završili Predrag Samardžiski (Makedonija), Filip Videnov (Bugarska) i Duejn Vudvord (SAD)

Najbolji utisak je sasvim sigurno ostavio trio stranaca iz Partizana. Po učinku bi se iza njih prvo našao Videnov, a odmah zatim i Kotiševski i Stivenson. Majk Tejlor je sasvim dobro igrao sve do povrede, pogotovo tokom januara i februara. Elmedin Kikanović je generalno imao najslabiju sezonu od dolaska u Crvenu zvezdu. Predrag Samardžiski se takođe ne može pohvaliti dobrom sezonom. Moris Bejli i Goran Jagodnik su pružili solidne partije za kratko vreme koliko su igrali. Stevan Milošević je pokušao da nadomesti izostanak Marića, a najviše su razočarali Hil, Vudvord i Urazmanov čije su partije bile u rasponu od slabih do katastrofalnih.

Što se tiče ljudi koji su se najkraće zadržali, sva trojica su pružali daleko bolje partije nego u našim klubovima. Žarko Rakočević je imao solidnu sezonu u Bosni kao i Milan Milošević, dok je najdalje otišao Dvejn Džons. Američki centar koji je posle jedne trening utakmice procenjen kao nedovoljno dobar za Crvenu zvezdu posle toga je otišao u NDBL ligu gde je odigrao sjajno sa prosekom od 17.6 poena i 16 skokova (prvi skakač lige), pa je u aprilu potpisao za Finiks Sanse.

Što se tiče ostalih klubova iz Košarkaške lige Srbije u opticaju su bili samo stranci sa teritorija bivše SFRJ. Crnogorci Ivan Maraš i Bojan Bakić pojačali su Metalac iz Valjeva za Superligu i potpuno su opravdali ulaganje Valjevčana, pošto su bili prvi strelci ekipe dok je Makedonac Vojdan Stojanovski bio prvi strelac Napretka.

Pred početak nove sezone...

Trenutno stanje u srpskim klubovima pred početak takmičarske sezone je sledeće:

Partizan – od starosedeleca je tu Čeh Jan Veseli. U prelaznom roku doveden je bek slovenačke reprezentacije Jaka Klobučar kao i australijski centar Nejtan Džavai. Očekuje se još dovođenje stranca (verovatno Amerikanac) na poziciji plejmejkera. Vrlo moguć je i još jedan stranac na četvorci

Hemofarm Vršac - doveden je američki plejmejker Mustafa Abdul Hamid (iz NCAA lige) kao i Jamajčanin Džerom Džordan. Pored njih za Vrščane je potpisao i crnogorski centar Ivan Maraš.

Crvena zvezda – uprkos ogromnim finansijskim problemima Crvena zvezda je na korak od angažmana Džamara Janga, američkog beka iz NCCA lige, ali se još uvek čeka dogovor sa tuzlanskom slobodom oko obeštećenja za Elmedina Kikanovića. Nezvanično se pominje dovođenje stranca na poziciji 4-5.

Radnički Kragujevac – na probu je doveden mladi švedski bek Antoan Gadefors sa kojim će najverovatnije biti potpisan višegodišnji ugovor. Takođe, ekipa iz Kragujevca je angažovala Majka Lija, koji igra na pozicijama krila i krilnog centra.

FMP Železnik – angažovan je mladi Kazahstanac Anton Ponomarev na poziciji krilnog centra čime je postao prvi azijski košarkaš koji je potpisao ugovor sa nekim srpskim timom. Pobrojani stranci u prethodnom delu teksta nisu i jedini koji su igrali za srpske klubove tokom prethodnih godina. Bilo je tu još dosta imena, poput Amerikanaca Šlatera i Holmsa i Ukrajinca Gumenika iz Mega Ishrane, Čarlsa, Le Granža i Harisa iz KK Novi Sad, Južnoafrikanca Engelbrehta iz Superfunda, Senegalca Papea iz Ergonoma ili Nigerijca Enizebea iz Metalca. Ipak, to su sve igrači koji nisu imali preterano zapažene role.

Danas je Srbija kao destinacija za strane košarkaše postala daleko privlačnija nego nekih prethodnih sezona pre svega iz primera Palasija, Kuka, Pena, Hausa, Lazmija, Kamingsa i ostalih koji su svoje odlične sezone u srpskim klubovima kasnije višestruko naplaćivali u stranim. Pogotovo najnoviji primeri Mekejleba i Robertsa govore u prilog tome. Pored prilike da se prilagode evropskoj košarci i unaprede svoju igru, imaju šansu da igraju u košarkaškoj atmosferi sa kojom se uglavnom nisu susretali do tada. Zato najčešće kad dođu i odu, istaknu navijanje u halama kao jedan od najjačih utisaka .

Na kraju sledi lista od 20 stranaca koji su ostavili najbolji utisak u Srbiji. Hronološki su poređani po godini dolaska u Srbiju i verovatno će mnogi smatrati da je neki njihov ljubimac nepošteno izostavljen sa liste, jer je sigurno to da su Rašad Rajt, Džerald Braun, Andre Ovens, Blejk Step, Leri O'Benon, Ištvan Nemet, Goran Jagodnik i Bili Tomas i više nego dobri košarkaši, ali proširenjem liste izgubio bi se smisao iste.

Dakle, 20 najboljih, naravno prema jednom mišljenju, su:

(drugi deo u ponedeljak)