Teniska 2015 – godina neizvesnosti

Logično, počinjemo od prvog tenisera sveta Novaka Đokovića. Na prvi pogled ne bi se reklo da nad njegovim imenom stoji znak pitanja – završio je prošlu godinu u velikom stilu, suveren je na vrhu i predstoji mu Gren slem turnir koji je do sada u karijeri osvajao četiri puta.

Međutim, tako je bilo i pred početak prošle godine, a Novak svoju pravu igru nije pronašao sve do marta. Uostalom, i cela prethodna sezona adekvatno pokazuje koliko se Đokovićevoj psihi i formi ne može ući u trag, a kamoli nešto pouzdano predvideti.

Niz u Australiji jednom je morao da se prekine i to je u redu, finale Rolan Garosa odigrao je ispod svog nivoa, a onda je zablistao na mestu na kojem se to možda i najmanje očekivalo – vimbldonsko finale svakako je jedan od najboljih mečeva u 21. veku.

Trebalo je Novak tada da uhvati zalet, da na omiljenom mu betonu ruši sve pred sobom, ali bleda turneja po SAD okončana je bolnim porazom od Nišikorija u polufinalu US opena.

I opet, kada je bilo razumno pretpostaviti da Đokoviću voljni momenat nije na visokom nivou posle privatno i profesionalno burne godine, on počinje da briljira i osvaja titule u Pekingu, Parizu i Londonu.

Izjavio je Novak da je svež i motivisan, a sada ćemo ga, za razliku od prethodnih godina kada je igrao samo egzibiciju u Abu Dabiju, pre Australijan opena gledati i na jednom zvaničnom turniru – u Dohi.

Proširila se lista kandidata za najveće titule, a Novak se oseća kao kralj kojem bi mnogi rado da skinu krunu. Ranije tokom karijere Đoković je pokretačku snagu pronalazio u izazovima različite vrste – nadiranje novih konkurenata motivisaće ga da ispolira svoju igru do perfekcije.

Ako zaista bude tako, ovo će biti Novakova sezona, počevši od Melburna.

Beta/AP

Rodžer Federer uporno prkosi godinama – rasterećen je i pun samopouzdanja nakon što je rezultate donelo njegovo insistiranje na još agresivnijoj igri. Osim toga, za čisto divljenje jeste žar sa kojim Federer i dalje igra ovu igru, kao i njegova nesmanjena želja za pobedama i titulama.

Bezbroj puta pokazao je da ga ne treba otpisivati i ne bi bilo mudro ponavljati grešku. Ipak, Federer je u 34. godini i neće moći doveka u kontinuitetu da igra blizu svog maksimuma. Moguće je da kiksevi biti češći, nije nerealan ni blagi pad na ATP listi, ali Rodžerov fokus biće na najvećim turnirima jer želi da ugrabi 18. Gren slem trofej. Uz malo sreće, to je daleko od nezamislivog.

Na isti način na koji Federer ’ignoriše’ svoje godine, to Rafael Nadal čini sa svojim povredama. Telo je Rafu mrcvarilo tokom cele karijere, ali je 2014. bila naročito mučna – leđa, ručni zglob, slepo crevo.

I posle prethodnih povreda prognoziralo mu se da neće moći da bude onaj stari, ali nije bez razloga Nadal najuporniji i najposvećeniji sportista u istoriji – kada se osvrnemo unazad, nekada se čini da snaga Rafine volje prevazilazi granice razumnog.

Videćemo da li će i ovoga puta uspeti da se izdigne iznad svega i da ponovo stane uz rame Đokoviću. Teren priprema na način na koji je uvek činio i koji mu skida teret sa ramena – govori da borba za ’broj jedan’ više nije prioritet, da može da bude zadovoljan karijerom i da ne osvoji više nijednu titulu (što je nesporno istina, ali ipak) i slično, sve u cilju spuštanja očekivanja.To je recept koji je Nadal koristio kroz karijeru i koji mu je uvek donosio željene rezultate.

Teško je očekivati da bi već za Melburn mogao da bude maksimalno spreman, ali već do sezone na šljaci moći ćemo u njegovim očima da vidimo tako poznati ’instinkt ubice’ .

Beta/AP

Po svim objektivnim merilima, Stan Vavrinka bi trebalo da bude u najužem krugu favorita za velike titule, ali nešto mi govori da mu 2015. godina neće doneti toliko uspeha kao sezona za nama, već da će mnogo oscilirati u igri i da će popustiti pod pritiskom mlađih lavova i onih iznad sebe. Naravno, na ovo možete da se vratite čim Vavrinka osvoji sledeći GS trofej i da mi kažete kako nemam pojma jer kakve sam sreće...

Šalu na stranu, u redu za svoju porciju kolača stoji nekoliko tenisera vrednih spomena. Grigor Dimitrov godinama napreduje, sporo i postepeno, i utisak je da je sada sazreo za najveća dela – prošle godine mu je nedostajalo iskustva u nekim ključnim trenucima i realno je pretpostaviti da je naučio lekciju-dve. Pod uslovom da mu misli budu usmerene tamo gde treba, Dimitrov će imati sjajnu sezonu.

Za njega, kao i za Keija Nišikorija i Miloša Raonića, ova sezona biće prelomna – kako narod kaže, “da se vidi da li mogu ili ne mogu“. Ako mene pitate ko najpre “može“, onda je to Japanac. Kad je on u ritmu, to je prava pesma – hvata loptice u penjanju, i forhendom i bekhendom opasan je i po dijagonali i paraleli, brz je i ume da improvizuje kada situacija to nalaže.

Ukoliko za nijansu poboljša servis, posebno drugi, Nišikorija vidim u završnici Gren slem turnira. I da, koristim priliku da zamolim Boga Tenisa da ostavi Keijevo telo na miru – greh je da zbog povreda budemo uskraćeni za ono što može da pruži tenisu.

Raonićev stil igre nije kompleksan – snažan servis, napad forhendom. Pokušava Miloš da ubaci još neke komponente u rutinu, ali suštinski ne može mnogo da se promeni, a i ne treba. Prva dva-tri meseca u sezoni daće nam naznake šta od njega možemo da očekujemo.

Beta/AP

Marin Čilić još je u post-US open mamurluku, a muči ga i povreda zbog koje će možda čak i propustiti Australijan open. Daleko od idealne uvertire za sezonu u kojoj želi da dokaže da Njujork nije bio slučajnost i da može da se ustali pri vrhu. Sa Ivaniševićem je Marin promenio način igre, mnogo je agresivniji, ali neće loptice uvek ulaziti – zato mora da nauči kada stisnuti gas, a kada povući ručnu. To je balans koji nije uvek lako napraviti.

Posebno će biti interesantno pratiti sudbinu Endija Marija – posle operacije leđa, imao sam utisak da je bio u hibernaciji celu 2014. godinu i da se tek sada zapravo na teren vraća onaj Škot koji je osvojio dve Gren slem titule. Nekako kao da je zadovoljan onim što je postigao i da ne nalazi put ka višem.

Finiš prošle sezone daje razloga za optimizam, ali ono što je Mariju potrebno jeste pobeda nad velikim teniserom na velikom turniru. Samopouzdanje bi mu se tako vratilo i Igra bi mogla da mu procveta u raznim pravcima, ali do tada treba imati rezervu u pogledu Endijevih eventualnih dostignuća.

Tužno je što je Huan Martin del Potro ponovo odložio povratak na teren, a čini se da je i Žo-Vilfred Conga na nizbrdici.

Zanimljiv eksperiment pravi Tomaš Berdih, kojem je izgleda dosadilo da bude ušuškan u Top 10, ali bez uspeha na Slemovima, pa je angažovao Danija Valverdua, bivšeg člana Marijevog tima.

“Želim da znam da sam sve pokušao kada završim karijeru“, to su reči odlučnog čoveka i Berdihova želja da ulovi GS titulu svakako je za poštovanje. Nije nemoguće, naravno, ali bilo bi lepše i lakše da je malo ranije raščistio sa sobom šta hoće, veće bi mu bile i šanse.

Beta/AP

David Gofan doživeo je renesansu i, s obzirom na njegov dopadljivi stil igre, bilo bi lepo videti ga kako se na ravnopravnoj nozi takmiči sa Top 20 igračima. U završnici prošle sezone savladao je Congu i Raonića, videćemo može li još da nadgradi igru i da postane pretnja iz drugog plana.

Bernard Tomić nas ubeđuje da se uozbiljio, ali mali je broj onih koji mu veruje. Dok on izlazi iz faze u kojoj ga smatraju perspektivom, budno pratite novu generaciju – Nik Kirjios će pokušati da se izbori sa očekivanjima koja je sebi nametnuo plasmanom u četvrtfinale Vimbldona, nemojte se iznenaditi ako uskoro bljesne Dominik Tim, a sa zanimanjem ćemo pratiti i razvoj Borne Ćorića, koji deluje kao šampionski potencijal.

Ni njih trojicu nismo valjano upoznali, a iza ćoška dolaze neki novi klinci, pre svih Tanasi Kokinakis i Aleksander Zverev, kojeg je nedavno nahvalio Toni Nadal.

Ako sam nekoga nepravedno zapostavio (samo što ovo napisah, a već mi iskrsavaju slike Monfisa i Gulbisa), podsetite me u komentarima. I napišite mi svoja očekivanja i predviđanja za tenisku 2015.

Australijan open počinje 19. januara. Jedva čekamo da ne spavamo.

Saša Ozmo (ozmo_sasa)