Odlazak Aleksa Fergusona, kraj epohe

Majk Edelson, jedan od tadašnjih direktora Mančester Junajteda, lažno se predstavio da bi došao do čoveka koji je do tog trenutka za osam godina potpuno promenio škotski fudbal, stavljajući mali provincijski Aberdin iznad slavnih Seltika i Rendžersa. Za kratko vreme Aleks Ferguson doneo je toj ekipi sa severoistočne obale tri titule i četiri škotska kupa, i kao krunu Kup kupova, posle pobede nad Real Madridom.

Edelsonov trik je uspeo, razgovor je bio kratak i zadovoljio obe strane, i ostalo je samo da se te večeri on i predsednik kluba Martin Edvards odvezu na sever i dogovore oko detalja sa predsednikom Aberdina Dikom Donaldom i samim Fergusonom. Sledećeg Aleks je predstavljen na Old Trafordu kao novi menadžer ekipe koja ima najviše navijača na Ostrvu i slavnu istoriju, ali na titulu čeka već 19 godina.

Nepunih 27 godina kasnije Mančester Junajted ima status neprikosnovenog vladara engleskog fudbala sa 13 titula u poslednje 22 godine, pet u poslednjih 7 sezona. Tripla kruna, još dve duple krune, dve Lige šampiona i još dva finala, Kup kupova, devet domaćih kupova, 10 superkupova i dve titule svetskog prvaka, sve to osvojio je Ferguson vodeći ekipu kojoj je vratio orijentaciju na svoj podmladak, istovremeno je rezultatima na terenu učinivši gigantom na fudbalskom tržištu.

Uz fantastične rezultate i trajnu zaostavštinu išle su i brojne kontroverze, koje su Škota učinile istovremeno najomiljenijim, najomraženijim, najcenjenijim i najkritikovanijim trenerom epohe.

Sada, 11 godina posle prve vrlo bučne najave, došlo je vreme da se završi epoha, doduše na mek način i sa jednom sezonom otklona. Za to vreme Ferguson bi trebalo da za posao pripremi naslednika i sugrađanina Dejvida Mojsa.

Strategija i zaostavština

Beta/AP Photo/Jon Super, File

Po prvim znacima (poraz te subote od Oksforda 0:2) i prvim sezonama (bez ijednog trofeja u prva 42 meseca) nikako nisu nagoveštavali da će čovek iz zapadnog glazgovskog pregrađa Govan jednog dana nadmašiti i ikonu kluba, sugrađanina iz istočnog predgrađa Belshil, Mata Bazbija.

Ser Mat je imao puno poverenje u zemljaka, baš kao i najpoznatija od njegovih slavnih beba – Bobi Čarlton. Zahvaljujući njihovoj podršci Fergi je prebordio krizni početak, tokom kojeg rezultati nisu pratili entuzijazam. Junajted je titulu čekao od 1967, sa jedne strane zbog dominantnog Liverpula (11 titula 1973-1990), sa druge zbog internih problema (prvaci su u to doba ipak bili i Everton, Vila, Forest, Arsenal...).

Fudbalski talenat i atraktivnost na Old Trafordu nisu manjkali nikad posle Drugog svetskog rata (čak i u jedinoj drugoligaškoj sezoni imali su veću posetu od svih prvoligaša i odmah su se vratili u borbu za trofeje), ali to nije bilo dovoljno.

Disciplina i poverenje bili su sastojci koji su klubu nedostajali.

Najveći problem kasnih 80-ih bio je rašireni alkoholizam u timu, koji je tresao neke od najvećih zvezda (Pol Mekgrat, Norman Vajtsajd). Ako je njegov prethodnik Ron Etkinson gledao kroz prste, Ferguson nije – na toj dvojici Iraca postavio je standard po kojem će se ponašati gotovo tri decenije: ako se oglušite o klupsku disciplinu, letite iz kluba, bili vi zvezda kao Ins, Kin ili Stam, ili talentovani klinac kao Morison ili Pogba.

Ferguson je odmah iz osnova promenio klupsku kulturu i uključio se u rad skautske službe, ne samo onog dela koji prati potencijalne prvotimce, nego i tinejdžere. Dobro je poznato da je njegova poseta Gigsovom domu novembra 1987, na Rajanov 14. rođendan, uvela malog Velšanina u Junajtedovu porodicu, koju i dalje predstavlja uspešno na terenu. Izgradio je poverenje svakog klinca kojeg je sretao na terenima Klifa, jer ih je sve znao po imenu, znao je sve o njihovoj porodici i školovanju. Napravio je od kluba familiju i bukvalno naučio sve koji u nju uđu da se tako i ponašaju. To je ukratko suština Junajtedove superiornosti u engleskom fudbalu u eri Premijer lige.

Uz familiju uvek ide i zaštita – Aleks se nikada nije ustručavao da uđe u sukob sa bilo kim da zaštiti svoj klub i svoje igrače, što mu je tokom karijere donelo mnoge rivale, ponekad i neprijatelje, a i popriličnu količinu kazni – 15 utakmica suspenzije za 5 odvojenih napada na sudije u poslednjih 10 godina. Solidan učinak za čoveka na čelu kluba koji po mišljenju mnogih rivalskih navijača ima sudijsku protekciju.

Za više od četvrt veka Ferguson je stvorio pet odvojenih šampionskih generacija, odkojih je svakako najslavnija ona bazirana na čuvenoj generaciji '92, pobednicima omladinskog FA kupa pre 21 sezone. Dva njena člana – Rajan Gigs i Pol Skols – još uvek su aktivna, Gigs drži manje-više sve rekorde dugovečnosti u Premijer ligi.

Na evropskoj sceni Junajted je u Fergijevoj eri potvrdio i pojačao status supersile, koji ima još od pedesetih, ali malo ko smatra samo dve osvojene Lige šampiona velikim uspehom, posebno posle dva nemoćna finala sa Barsom u prethodnih pet sezona. Dobar deo te nemoći zasnivao se na neuspehu u prilagođavanju taktike rivalu.

Fergi i kolege

Beta/AP Photo/Jon Super, File

Taktika je Fergiju za sve to vreme najslabija strana i u tom segmentu najvišeutiču njegovi asistenti. U pohodu na njegovu prvu titulu prvaka Evrope jedan od ključnih faktora bilo je angažovanje Stiva Meklarena (do tada asistent u Darbi Kauntiju), odličnog taktičara, ali bez ikakve harizme. Za trofej u Moskvi velike zasluge pripadaju Karlušu Keirošu, Portugalcu koji se takođe nije proslavio kao samostalni trener, ali je odlično pročitao Rejkardovu Barselonu i sveo je na nula golova u dva polufinalna meča.

Bez ozbiljne podrške (sumnjam da i sâm Majk Filan za sebe veruje da je dorastao zadatku) prethodnih sezona imao je velike probleme sa modernim taktikama kontinentalnih ekipa. Javna je tajna da se Rene Melensten, Holanđanin na funkciji prvog trenera ekipe, pita oko taktike mnogo više od Filana, koji mu je nadređen. Melensten je odličan trener, koji se dokazao u radu sa mladim igračima i seniorima, ali je prilično jasno da ne može sâm da se nosi sa najvećim evropskim majstorima taktike.

Paralelno sa razvojem desetina igrača Fergi je odgajio i niz trenera, još od svojih škotskih dana – Aleks Mekliš, Gordon Strahan i Vili Miler bili su njegovi igrači u Aberdinu, a tokom poslednjih četvrt veka u menadžerski posao ušli su mnogi od važnih igrača Aleksovog Junajteda – Brajan Robson, Stiv Brus, Roj Kin (tri od prva četiri kapitena, svi osim Kantone), Ole Gunar Solšer, Loran Blan, Brajan Mekler, uz pomenute bivše članove stručnog štaba. Tu su i Roj Kin i Pol Ins, koji su klub napustili posle sukoba sa Škotom.

Osim svojih bivših saradnika, Ferguson ima odlične odnose sa nizom trenera u vrhunskom engleskom i evropskom fudbalu (redovna procedura sa većinom rivala je flaša vina posle utakmice) i važi za osobu neobično dostupnu za svaku vrstu pomoći i saveta. Škoti su već godinama najbrojnija nacija među menadžerima u Premijer ligi (u poslednje tri sezone više od pola vremena je 6 od 20 menadžera bilo iz samog Glazgova), a bukvalno svaki od njih je prvog dana po stupanju na funkciju dobijao poziv od ser Aleksa uz nedvosmislenu poruku – zovi kad god ti je nešto potrebno.

U sezoni koja nailazi u Premijer ligu stižu timovi koje vode sin Fergijevog prijatelja iz mladosti (Malki Makaj, Kardif) i čovek koji je 1993. podigao prvi pehar Premijer lige za Škota (Stiv Brus, Hal). Ni teoretičari zavere ne bi to bolje smislili. U takvoj gužvi i nije čudo što je sudbina uredila da mu rođenog sina Darena, koji vodi Piterboro, iz druge lige izbaci Kristal Palas,čija je prva zvezda tatino veliko letnje pojačanje Vilfrid Zaha, ostavljen na pozajmici do kraja sezone.

To nikako ne znači da ne vodi računa o sinu – kada je Daren pre dve godine dobio otkaz u Prestonu, sledećeg dana Aleks je iz tog kluba (u nedaleki Preston je i ranije slao igrače na pozajmicu, npr. Dejvida Bekama; igrom sudbine, u tom klubu se završila igračka i počela menadžerska karijera Dejvida Mojsa) vratio tri igrača sa pozajmice. Dan kasnije svoju dvojicu povukao jeimenadžer Stouka Toni Pjulis, koji nije bio Fergijev igrač ili pomoćnik, ali je jedan od mnogih menadžera u ligi koji su vrlo bliski sa njim.

Naslednik

Beta/AP Photo/Adam Butler, File

Priča o nasledniku počela je da se pojavljuje u doba kada Ferguson još uvek nije, kako je vreme pokazalo, stigao ni do pola karijere u klubu. Maja 1999. klub je postigao nekoliko uspeha koji spadaju u istorijske – prvi je i do sada jedini osvojio triplu krunu u Engleskoj (titula, FA kup, LŠ), prvi je stigao do tri duple krune u istoriji (i to u samo 6 sezona) i prvi posle hejselskog izbacivanja doneo Engleskoj evropsku titulu (Bazbijeva ekipa je '68 donela Engleskoj prvu titulu uopšte).

Još važnije od toga, Ferguson je kao čovek sa jasnim planom, znao šta mora da postigne da bi doživeo svoj boravak u Mančesteru uspešnim. Sistem je postavio brzo, titulu konačno doneo 1993, odmah zatim uspostavio je dominaciju u Engleskoj, a posle dva neočekivana neuspeha naputu ka finalima (Dortmund '97 i Monako '98) 26. maja 1999. osvojen je ušati pehar na stadionu Kamp Nou, u okolnostima koje su izgledale nestvarno (mada su preokreti zapravo bili lajtmotiv cele te sezone u svatri takmičenja, a postaće i lajtmotiv Fergijevog Junajteda u celosti). Posle Šeringamovog i Solšerovog gola u sudijskoj nadoknadi za prelaz iz 0:1 u 2:1, Fergi je samo svojim tvrdim i većini stranih igrača nerazumljivim škotskim akcentom prokomentarisao: „Football. Bloody Hell“!

To je izgledalo kao pogodan trenutak za svođenje računa, pojavile su se priče o vremenu posle Fergusona. Te priče prestale su da budu samopuka nagađanja u trenutku kada je Junajted izgledao najjače ikad – u jesen 2001. U prethodne dve sezone ekipa je totalno dominirala, osvojila četiri, pa pet kola pre kraja, i uprkos jačanju Arsenala delovala spremno da prvi put u istoriji engleskog fudbala stigne do četiri vezane titule, pojačana van Nistelrojem i Veronom.

Umesto toga, prvi put se dogodilo nešto sasvim drugačije – Škot je pod pritiskom emocija izgubio fokus. Maja 2002. finale Lige šampionaigralo se u Glazgovu, i jedina stvar o kojoj je razmišljao bila je da karijeru u Engleskoj okonča ultimativnim trijumfom na škotskom tlu, u svom gradu. Pre početka sezone najavio se da se njenom kraju povlači.

To je bio suvišan problem, iako su i oni realni bili dovoljni – Jap Stam je na brzinu prodat zbog čuvene autobiografije (i jednako na brzinu zamenjen vremešnim Blanom), a Stiv Meklaren je otišao da vodi Midlzbro, pa je mesto asistenta preuzeo nedorasli Džim Rajan. Posle naizmeničnih talasa dobre i loše igre Junajted je bio na putu da odbrani titulu i stigne do Glazgova, ali je u finišu doživeo totalni kolaps – porazom od Arsenala kod kuće predao im je titulu (sličan scenario kao 1998. godine), a u polufinalu LŠ je bez poraza, ali i pobede, na gol u gostima ispao od Balakovog Leverkuzena.

Jasno, od odlaska nije bilo ni govora. Kati, gospođa Ferguson, kratko je prokomentarisala da Aleks ne bi mogao da živi bez fudbala, i stvari su se vratile u normalu. Sa skoro decenijom otklona Ferguson je opisao tu najavu povlačenja kao najveću grešku karijere i dodao da će, kada dan za rastanak stigne, najava stići neposredno pred odlazak.

Ranije ove sezone on je dao jasnu naznaku da u 72. godini bar okvirno razmatra drugačiji nastavak života – izjavom da bi lako mogao sebe da zamisli na direktorskom i ambasadorskom mestu, u stilu svog starog zaštitnika Bobija Čarltona. Nikada za tu traniziciju nije postojao pogodniji trenutak.

Sama tema nasleđa izaziva priličan strah na Old Trafordu, zbog sećanja na rane sedamdesete. Kada je ser Mat Bazbi posle 23 godine potpune kontrole otišao u penziju, naslednik VilfMekginis je radio toliko loše, da ga je naterao da se vrati na godinu dana. Kada je opet otišao, Frank O'Farel je potrajao godinu i po, a Tomi Doerti odveo ekipu u drugu ligu, jedini put posle rata.

U današnjem fudbalu nezamislivo je da Junajted ispadne iz lige, ali bi dve-tri godine bez trofeja i Lige šampiona za klub takvog statusa bile kataklizmične, zbog finansijskih posledica koje bi vukle.

Ime naslednika jedna je od stalnih tema u britanskim medijima već duže od decenije. Na spisku su se nalazila razna imena, od bivših igrača (ranije Robson, zatim Kin, a sada Solšer i sve češće još uvek aktivni Gigs) i asistenata (posebno u vreme Keiroša), do velikih rivala (Murinjo već dugo, Gvardiola nešto kraće). Mnogi navijači Junajteda danas, razumljivo, priželjkuju da ekipu u dogledno vreme preuzme Jirgen Klop.

Među aktivnim menadžerima u Premijer ligi realno jedina opcija oduvek je Dejvid Mojs. Škot je po stažu treći u ligi, posle svog zemljaka i Arsena Vengera, a već posle dve sezone u Evertonu pokazao je pun potencijal, izborivši četvrto mesto u ligi sa izuzetno kratkom klupom i malim budžetom u odnosu na rivale. Svoj status učvrstio je u narednim sezonama konstantno nadmašujući očekivane rezultate, sa klubom koji jednostavno nema resurse niti jasnu strategiju kako da dođe do njih.

Jasno je da je posle godina na istom nivou došlo vreme da pređe u kvalitetniju ekipu, a Junajted mu na mnogo načina najviše odgovara – ne samo zbog dobrog odnosa sa Fergusonom (odgajio je Runija baš po Fergusonovom receptu, a na suprotnu stranu otišla je grupa kvalitetnih igrača – Hauard, Nevil, Gibson). Junajted je među timovima iz vrha engleskog fudbala lider u štedljivosti (tačno pola prihoda ide na plate, što je najbolji odnos u ligi), što Mojsu odgovara.

Problem sa momkom iz Birsdena, koji kilometar severno od Fergijevog rodnog mesta, je što nije vičan rotiranju postave, što je obaveza ako se ide na trofej u više takmičenja. U Evertonu dugo o tome nije mogao ni da sanja, ali ove sezone su postojali dovoljni resursi, koji nisu korišćeni u punoj meri.

Takođe, Mojs je preoprezan sa mladim igračima (Everton je poznat po nizu mladih talenata koji ne dobiju šansu na vreme i kasnije završe u nižem rangu), vrlo retko im pruža priliku, verujući iskusnim i uigranim veteranima. U klubu kakav je Junajted takav stav ne može da prođe.

Vreme koje bi trebalo da provede kao asistent 22 godine starijeg sugrađanina trebalo bi da bude dovoljno da Dejvid Mojs savlada i te lekcije o radu u velikom klubu, koje bi mu omogućile da nastavi seriju trofeja koji stižu na Old Traford. Jer, teško je zamisliti da bi posle tolikog čekanja na naslednika, stari Škot mogao da odabere pogrešnu osobu.